Predavanja o FRANCUSKOM HORORU, APOKALIPSI i LAVKRAFTU U STRIPU

         Sticajem okolnosti, nešto sam proredio sa svojim javnim nastupima u Beogradu ove godine, a naročito sa predavanjima. Zapravo, ako dobro pamtim, u ovoj godini nisam u glavnom gradu imao nijedno predavanje pa čak ni promociju ili učešće na nekoj tribini. Odbranu doktorata u Februaru ne računam u to, iako ona jeste bila neka vrsta javnog horor nastupa. E pa, vreme je da se moje odsustvo u prestoničkim kulturnim dešavanjima bar donekle nadoknadi, i to kroz TRIPLE GHOUL TREAT – odnosno, ne kroz jedno niti dva, nego kroz čak tri predavanja koja ću u oktobru, mesecu horora i Helovina, održati.
Ulaz na sva tri je, naravno, besplatan (ali će vam za Sajam knjiga trebati opšta ulaznica da biste prišli bilo kojoj hali).

 

            U okviru Vikenda francuskog filma (s podnaslovom: DOBA SAZREVANJA), u petak 12.10. u Domu Omladine, u Tribinskoj sali na I spratu, u 19h, govoriću na temu NOVI FRANCUSKI HOROR.

Francuski horor je početkom 21. veka postao izuzetno zapažen i značajan fenomen koji je prevazišao granice žanra, spajajući se sa novim francuskim ekstremizmom (npr. Gaspar Noe). Poetika izgrađena na osobenom spoju lirskog i brutalnog; stilska i ideološka ukorenjenost u američkom horor filmu 1970-ih; i estetika šoka, žestoke seksualnosti i nasilja, uz jake doze pesimizma i nihilizma, učinili su NOVI FRANCUSKI HOROR dahom svežine u savremenom hororu. Kako je od kinematografije sa zanemarljivom tradicijom filma strave Francuska odjednom postala horor-velesila, i šta to njihove horore čini posebnim i značajnim, objašnjava filmski kritičar Dejan Ognjanović (Faustovski ekran; U brdima, horori; Novi kadrovi...), uz obilje inserata iz znanih i manje znanih filmova.

           

            U okviru sedmog po redu FESTIVALA SRPSKOG FILMA FANTASTIKE (s podnaslovom APOKALIPSA DANAS) u petak 19.10. ću na istom mestu – u Domu Omladine, u Tribinskoj sali na I spratu, ali u 18h – održati predavanje na temu APOKALIPSA U HOROR FILMU.

            Moje predavanje biće prošarano adekvatnim insertima. Napominjem – neću se baviti apokalipsama iz SF i drugih filmova: ništa atomski ratovi, prirodne katastrofe, asteroidi i slično, nego samo HOROR scenariji za propast sveta (zombiji, demoni, gnusne pošasti i razna unikatna i neverovatna Zla čuda).

            Pre moje priče biće prikazana dva domaća kratka filma:

APOKALIPSA, r: Marko Karanfilovski (3') i  334n, r: Konstantin Krbačević (13')

Najzad, u ponedeljak, 22.10. u okviru Sajma Knjiga i njegovog STRIP PROGRAMA koji svake godine uređuje Draško Roganović, u 17h ću, u STRIP SALI, pričati na temu SLIKE NEISKAZIVOG: LAVKRAFT U STRIPU. 

Pre nego što kažete: "Jao, ne, opet Ghoul o Lavkraftu, dosta više, to smo sve već čuli, a u NEKRONOMIKONU odavno i čitali", reći ću samo ovo: moje predavanje baviće se isključivo strip adaptacijama i varijacijama lavkraftovske tematike, što je tema koje sam se do sada samo ovlašno i uzgred doticao, ovde-onde, ali nikad studiozno i detaljno kao sada.

Ovo puta pričaću o problematici prenošenja Lavkraftovih bizarnih koncepata u strip medijum, sa naglaskom na stripovima MARTI MISTERIJA i na radovima Alana Mura, Ričarda Korbena, Alberta Breće, Majka Minjole i drugih.

O svemu tome, dakle, govoriće:

DEJAN OGNJANOVIĆ, pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac, esejista. 

Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Nišu sa temom "Gotski motivi u delu E. A. Poa" (2009); doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu sa temom "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" (2012).

Objavio roman Naživo (Prosveta, Niš, 2003; drugo izdanje samostalno, 2010) i studije Faustovski ekran: đavo na filmu (Svetozar Marković, Zaječar, 2006), U brdima, horori: srpski film strave (Niški Kulturni Centar, Niš, 2007) i zbirku eseja Studija strave (Mali Nemo, Pančevo, 2008). Priredio zbirku priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (Everest Media, Beograd, 2008; drugo, dopunjeno izdanje 2012) i zbornik Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (sa I. Velisavljevićem; Clio, Beograd, 2008).

TOP GAY GUN (1986)

**

2-

U oqueeru akcije "Gejeve u čet'ri zida, gde im je i mesto", odnosno, povodom zabrane današnje Gej parade, "iz bezbednosnih razloga" – bezbednosnih, kažem, a ne zato što živimo u pravoslavnoj džamahiriji u kojoj popovi voze džipove, prete ljudima, vređaju ih, siluju, biju i ubijaju, a kome se to ne sviđa bolje nek kupi prnje i ide tamo gde ima bolje – dakle, danas je pravi čas za podsećanje na klasik iz Gay 1980s: TOP GAN.

Budući da sam, u vreme kad je to bilo mega-hit, svoje vršnjake smatrao beznadežnim imbecilima, a prema onome što je njima bilo super osećao samo najdublje gnušanje, ja sam većinu megahitova iz 1980-ih preskočio sasvim, ili ih gledao sa zakašnjenjem. Tako sam i famoznog TOPA GANA pogledao tek pre par nedelja, potaknut samoubistvom njegovog reditelja, Tonija Skota; velim, sad je bezbedno da najzad i tu recku udarim i vidim u čemu je (bila) fama i na šta su to (i zašto) moji vršnjaci otkidali i višestruko u bioskopu džeparac ostavljali pre četvrt veka.

Pokazalo se da je TOP GAN sve ono što sam i mislio da će biti: otužna, smešno klišetizirana, prostodušna, hiperdizajnirana melodramska propaganda za USA! USA! USA! – ili, preciznije, za njihov vojnoindustrijski kompleks. Potonji je većini plitkoumnih Srba u '80-im delovao strašno cool kad im ga je dizajnirao odradek, Toni The Skot, a otelovljavao Tom Kruz u svojim pre-sajentološkim danima sa fensi đozlucima za sunce, ali pokazao se malo manje cool kad je krenuo da sipa bombe po našim gradovima, fabrikama, prugama i putevima. 

Dakle, jedna tipična šarena reklama za junačku i seksi američku avijaciju, upakovana od strane uvek spremnih tehničara, vrhunskih zanatlija koji ne pitaju šta i kako, nego samo: "Reci, šefe, HOW HIGH, i nakitiću ti ga tako slatko i šareno i ljupko da će infantilni umovi da ga gutaju bez pitanja i da cvile za još!" Naivni to primaju kao Gladac: "Čista nedužna razbibriga za odmaranje mozga kroz gledanje lepih slika i slušanje slatkih pop-pjesmica." Oh, yeah, Take my brain away!

A malo koga zanima Jadac unutra: kako je samo poželjno i seksi biti američki pilot i bez obaziranja na međunarodne zakone i propise jurcati po tuđinskom vazdušnom prostoru i raznositi tuđe avione bez ikakvih posledica, kao u video-igrici… Jii-haaaaa! Ka-booom, baby! 

Nego, taj zaslađeni militarizam ipak je nešto što svako ko ima bar malo mozga (danas!) može da vidi, ako već onih dana nije, i ne bih sad mnogo bičevao tog mrtvog konja. Mada, ko zna, možda je to još uvek potrebno imajući u vidu idolatriju koju u mnogim krugovima danas uživa još odvratnija reklamokratkinja američke vojne industrije (i svega što uz nju ide), Katarina Bigalou, koja se toliko slizala sa US ARMY da je postala njihova dežurna Leni Rifenštal. O njenom ideološki "naivnom" HURT LOCKERu već sam pisao ovde, a svakako ću pisati i o njenoj US-ARMY-approved verziji hvatanja, egzekucije i lešobacanja Osame Bin Ladena, čim je bude usnimila a to procuri na net.

Isto tako, uopšte ne pretendujem da sam otkrio rupu na… heh, saxiji pričom o gej podtekstu zapleta koji se ceo svodi na nadmetanje "ko ima veći", i čiji se naslov najtačnije može prevesti kao NAJVEĆA (NAJDUŽA) PUCA. 

Baš iz tog razloga u našim bioskopima nije ni igrao s prevodnim naslovom, nego kao TOP GAN, pa ko razume - shvatiće. Priznaćete, na srpskom TOP GAN ne znači ništa, jer film nije o topovima, mada možda jeste o "topdžijama"…

Sve je to Kventin Tarantino odavno razgolitio u ovom dijalogu iz filma SLEEP WITH ME (u donjoj ilustraciji prošarano rečitim insertima iz NAJVEĆEG ĐOKE):

Moj skromni doprinos ovoj temi sastoji se u tome što ću Tarantinovo tumačenje poduprti s još nekoliko rečitih momenata nepomenutih u njegovoj briljantnoj analizi, čisto da nisam džabe nedavno gledao ovo otužno smeće - a moram priznati da mi je ovaj treš izazvao bar tuce glasnih smehotresa. Bilo je to isključivo u nenameravanim situacijama, naumljenim da budu "ozbiljne" (npr. kad Meg Rajan teši Toma zato što je Tom skrivio smrt njenog mužića i oprašta mu sve!), odnosno u pojedinim napadno glupim "fazonima", ili pak u oči-kolutajuće-neverovatnim scenama, poput prvog susreta Toma i Keli koji kulminira time da Tom stalkuje curu u ženskom klozetu!

 

Nije ni čudo da su srpski klinci i gilipteri otkidali na ovo smeće – upad u žensku svlačionicu (pre fizičkog) ili u ženski WC smatrao se, tih (osnovnoškolskih) dana, vrhuncem frajerstva & zdravog hormonalnog mačizma.

Dakle, na stranu smešni dijalozi, smešne situacije, smešno otrcani klišei, smešna "romansa", smešna pop-pesmica koja se tokom NAJVEĆEG ĐOKE čuje bar deset puta (kunem vam se, postoji jedna deonica u filmu od nekih 20 minuta tokom koje se, samo u tom kratkom razmaku, tonovi iz te ogavne ljige od koje niste mogli da umaknete sredinom 1980-ih, čuje barem PET puta! Znači, na svaka 3-4 minuta, eto ga opet "Take my brain away!")… Na stranu sve to.

Ali pogledi koje Val Kilmer upućuje Tomu tokom filma – pa ono je prajsles!

Naravno, govorimo o Valu iz vremena kad je bio frajer i šarmer, pre nego što se pretvorio u debelog bizgova, volovsku polutku i copinu naduvenu od droge i alkohola i ko zna čega – kakvu možemo danas videti, recimo, u kvazi-horor smejuriji TWIXT (vidi rivju).  

Ja, kao doktor nauka, i stoga posvećenik vrline tačnog i preciznog citiranja, moram istaći da Tarantino malkice falsifikuje pančlajn NAJVEĆEG ĐOKE da bi mu fora bila efektnija. Naime, završne Tom-Val reči ne glase, kao što mr. T. kaže, "You can ride my tail anytime" (Val), "No, you can ride mine" (Tom), ---- nego "You can be my wingman anytime"(Val), "No, you can be mine" (Tom).  

Što reko Aksl Rouz, Ju ken bi majiajn til di end of tajiajm!

Ali se zato ne može dovoljno naglasiti pronicljivost Tarantinovog klouz ridinga, kada zapaža da Tom zaskoči Keli MekGilis tek onda kad se ova, ničim izazvana (?!), pojavi u muškobanjasto-dečačkom autfitu, prikrivši većinu svojih ženskih atributa.

Sad, može se neko s razlogom upitati – koja je poenta ovolike homoseksualnosti filma TOP GAN? Otkud ona, zašto ona, čemu to služi? Odgovor je, naravno, složen, ali srećom, na pravom ste mestu, i ta će misterija biti uskoro razjašnjena.

1) TAKVO JE BILO VREME. Da, 1980-te su the gayest period ever, bar što se tiče američke pop kulture (ali i onog dela sveta koji beslovesno konzumira njihove žvake). Zašto baš tad? Možda kao (nesvesno!) protivljenje Reganovoj Americi: sve to naklapanje o tradicionalnim vrednostima, porodici, tvrdim granicama između MI i ONI (Hladni Rat Zvezda…), insistiranje na strejt vrednostima u političkom i drugom mejnstrimu valjda je dovelo do svih tih šarenih krpica, ćubastih i kosmatih frizura, sladunjavih elektro-pop pjesmica i androginih ili gej zvezda tipa Majkl Đekson, Fredi QUEEN Merkuri i Madona, a o ekscesima tipa sweet metal, o momcima u helankama itd. da ne govorimo.

Ovo se odražava i na polju filma – a naročito u najmuškijem od muških žanrova: akcionom filmu, kojim u to vreme dominiraju mišićave nauljene polutke, Stalone i Švarceneger i brojne njihove bodibilderske kolege u zapletima krcatim man-on-man akcijom (uključujući i razne gay varijacije: buddy movie, male bonding, men on a mission i sl). Već sam ovde u tom smislu analizirao tvorevinu TANGO I KEŠ, pa bacite pogled na to ako dosad niste. Ukratko, akcioni, krimi i ratni film 1980-ih prosto je prožet gejstvom na svim nivoima.

2) TAKAV JE BIO REDITELJ. Toni Skot je jedan od istaknutijih eksponenata homoseksualnosti na filmu. To je bilo očito još u njegovom debiju, HUNGER (aka GLAD ZA KRVLJU), u kome je besramno fetišizovao homoseksualni odnos Katarine Danev i Suzane Sarandon. Naravno, pošto ta vrsta homoseksualnosti iz nekog razloga (?) nimalo ne smeta borcima protiv homoseksualnosti (!), to mu je progledano kroz prste. 

Krediti koje je tim video spotom maskiranim u film stekao omogućili su mu da nesmetano provuče i one smelije homoseksualne parabole, kao npr. u TOP GANU, gde je mašući naivnima pred očima sa Keli Mek Gilis zamaglio vid po pitanju toga šta se tu zaista dešava između Toma i Vala. Skot je i u kasnijim filmovima s uspehom koristio buddy formulu (male bonding) i njene razne varijacije, ali to je za neku drugu disertaciju…

3) TAKVA JE BILA TEMA. Tema je avijacija. Cilj je propaganda. To znači da je fetišizam neizbežan. Svi bi dečki u pilote. Sve bi curice na pilote. Matematika je jasna!

Reditelj dugometražnih spotova (aka "filmova") savršena je osoba da vizuelno upakuje taj materijal na takav način i sa takvim efektom da se publika NAPALI gledajući te seksi avione koji poleću isključivo u zlatno-narandžastim zalascima sunca i pucaju jedni na druge samo na azurno plavim nebesima i da požele da budu isti takvi seksi piloti: mišićavi, zlaćani, mazni, slatki, k'o s razglednice – ili iz nekog gej magazina. Enter Tom Kruz, enter Val Kilmer. Gej parada može da počne.

Militarizam je seksi. Uniforme su seksi. Veliki pištolji su seksi. Falusoidni avioni su seksi. Totalitarizam je seksi, a specifični oblik homoseksualnosti cveta tamo gde je fiksirana hijerarhija (SPAAARTAAAAA!), gde je patrijarhat patološki pervertiran a ženski element drastično podređen muškom, ili je sasvim isključen (kasarne!)… Samurajski Japan… Naci Nemačka…itd. Uostalom, Suzana Zontag je to sve objasnila definišući fašističku estetiku u svom antologijskom eseju "Fascinating Fascism": 

"Fascist aesthetics include… a preoccupation with situations of control, submissive behavior, extravagant effort, and the endurance of pain; they endorse two seemingly opposite states, egomania and servitude. The relations of domination and enslavement take the form of a characteristic pageantry: the massing of groups of people; the turning of people into things; the multiplication or replication of things; and the grouping of people/things around an all-powerful, hypnotic leader-figure or force. The fascist dramaturgy centers on the orgiastic transactions between mighty forces and their puppets, uniformly garbed and shown in ever swelling numbers. Its choreography alternates between ceaseless motion and a congealed, static, "virile" posing. Fascist art glorifies surrender, it exalts mindlessness, it glamorizes death."

Imajući to sve na umu, možemo zaključiti da je TOP GUN bez sumnje jedan od omiljenih filmova ove naše vladajuće pravoslavoljubive, Pahomijepodržavajuće fašistoidne bulumente. Pošto se i u NAJVEĆEM ĐOKI prividni animoziteti okončavaju nesputanim mejl bondingom, uopšte mi nije nezamislivo da, recimo, ma koji od ovih na Vlasti kaže svom Opozicionaru: "You can be my wingman anytime", a ovaj mu, naravno, odgovara: "Nou, ju ken bi majiajn til di end of tajiajm!"

E, taj bonding i tu gej paradu tek ima da gledamo u godinama koje dolaze… Njihova parada je osveštana s najvišeg mesta. Što reko onaj grafit: "Ne jebe te LGBT, nego SPS, SNS, DS, DSS…"

Za to vreme, "bolest" ovih dobroćudnih, miroljubivih "devijanata" ima da se leči lopatama i sličnim metodama naše svete majčice, Crkve, va imja Oca i Sina i Sjatago Duha, Amin.

PRINCE OF DARKNESS (1987)

***

3+ 

            Odmah da kažem: Karpenterov PRINC TAME (kod nas u bioskopima igrao kao KNEZ TAME) jedan je sjajan, i istovremeno, izrazito imbecilan film. Baš kao što na tematskom planu oličava borbu svetla i tame, tako i on sam, od početka do kraja, otelotvorava borbu pameti i retardacije, prave strave i čistog kretenizma, zlokobnosti i nenamerne groteske, užasa i kretenoidne (slučajne?) komedije. To je proverbijalna čaša ispunjena do pola: neizlečivi Karpenterofili tu čašu vide kao punu do vrha, a neki ga čak proglašavaju i njegovim najboljim filmom (!!!); oni što ne vole horor ili imaju neke druge probleme smatraju ga čistom budalaštinom ili čak opasnom podmetačinom, kao npr. kontroverzni intelektualac, Dragoslav Bokan (pogledajte njegov tradicionalističko-ortodoksni "rivju" OVDE).

            Istina je, avaj, negde oko sredine. PRINC TAME je krnje remek-delo, suviše ozbiljno oštećeno na previše mesta da bi se svrstavalo u rang čistih remek-dela u pravom, punom smislu reči, kao što su to masterpisovi bez ikakve zamerke (HALLOWEEN i THE THING). O njima sam već ovde dovoljno pisao –klikni na linkove!- pa da se ne ponavljam: to su čiste petice, direktno diranje pravo u Ghoul-spot, i tu ni najvećoj cepidlaki nema šta da smeta: sve na svom mestu, čisto savršenstvo itd. Nažalost, PRINC je veoma, veoma daleko od savršenog filma. Ja sam pokušao da ga objektivno, ali kritički sagledam u poglavlju moje knjige FAUSTOVSKI EKRAN. Nažalost, u štampu je otišla verzija te studije kraća za oko trećinu napisanog materijala, tako da to poglavlje niste mogli videti (osim šačice čitalaca jednog EMITORA). Niste mogli ni mnoga druga, ali kad smo već kod toga, postoji interes jednog izdavača da se uradi potpuna, uncut verzija te knjige, sa dopunama, i u luksuznom obliku, s obiljem slika itd.

Dok se to ne desi, u donjem tekstu –blogerskom, a ne iz knjige – bavim se onom praznom polovinom čaše i raspravljam sa nekritičkim (ili kratkovidim) bespogovornim braniocima lika i dela Džona Karpentera i ovog njegovog grešnog, vrlo grešnog filmića...

 

Evo rivjua zasnovanog na repriznom gledanju DVD-u PRINCA TAME koji sadrži i audio commentary by Carpenter + Peter Jason! Karpenterovi komentari su uvek zabavni za slušanje, zato sam i pohitao da čujem šta ima da kaže u odbranu ovog ostvarenja prema kome ne gajim preteranu ljubav. Blago rečeno. Zapravo, reći ću da je za jedan LOŠ film, ovo je sasvim DOBAR film! To jest, koliko je jezivo loš, on uprkos tome, uspeva da donekle bude i prilično dobar.

Da se razumemo, ja Karpentera veoma volim: on je JEDINI horor reditelj koji je od mene ikada dobio čak DVE PETICE (HALLOWEEN + THE THING): to je uspeh kojim se ne mogu pohvaliti ni Kronenberg, ni Krejven, ni Romero, ni Arđento (koji, zapravo, nema nijednu: i SUSPIRIJA i DEEP RED i INFERNO su četvorke). Dakle, da kažem to decidirano, on je reditelj koji je čak dva puta, po meni, potpisao savršena horor remek-dela. Čak dvaput je pogodio sam centar mete, odnosno moj G-spot. To je MNOGO. 

Ali, istovremeno, moram reći da –i pored toga– taj isti čovek uspeva da me iznervira svojim preterano opuštenim i bezbrižnim pristupom žanru; pristupom koji je strašno simplifikatorski, površan, nepromišljen (u idejnom smislu: ne govorim sada o tehnici izrade), primitivan, sirov. U pozadini svega je izraziti B-movie mentality! Kako je jedna takva sirovina uspela čak dva puta da ubode jack pot, a jedan sofisticirani genije poput Kronenberga samo jednom (za THE FLY) – jedna je od misterija života, koje čak i imaju neko svoje rešenje. Recimo da je Kronenberg eksperimentisao sa stvarima koje niko drugi nije nikada ni pokušao, pa čak i kad nije sasvim uspevao, ono što je postizao, sa svojim četvorkama, respektabilnije je od Karpenterovih simple-minded petica. Donekle. Mada, stvari su složenije...

            Nego, DVD komentar. Zabavan je veoma, smejao sam se nekoliko puta. Isprva mi se nije sviđalo što je Piter Džejson tu, mislio sam: šta će bre ovaj ovde, jaka mi faca, epizodista u filmu, neprimetan, o čemu će pa on da priča, pustite Karpentera samog! Međutim, ispade da je to odlična ideja. Pre svega, zato što je Karpenter mrcina koju boli patka za bilo šta, pa i za svoje filmove: on je pola stvari pozaboravljao, i sa samog snimanja, i iz scenarija. On se uopšte ne seća nekih ključnih stvari iz svog scenarija, kako i zašto i odakle neke stvari u njemu, i Džejson ga stalno podseća i (razumno i tačno!) objašnjava šta je K. hteo da kaže ovim ili onim rešenjem! Takođe, Džejson ispade vrlo duševan čovek, sasvim na nivou Karpentera, pa i više, i njegove pošalice bitno su razmrdale i smešljivijim učinile slušanje ovog komentara.

U ovoj priči malo se toga novog može saznati o samom filmu, jer Karpentera ne zanima ni filozofija ni ideje ni šta je pisac 'teo da kaže, ni otkud mu ta priča i likovi; umesto toga, srećni smo kad, svakih 20-ak minuta, prokomentariše kako je snimio ovu ili onu scenu, i koji su problemi bili involvirani tijekom toga. Sasvim predvidivo, sva ta žvaka sa kvantnom fizikom i mistikom i starim spisima i tahjonima i metafizikom bačena je kroz prozor Karpenterovim komentarom: "It's all mumbo-jumbo. It's a horror movie!" Pritom je ovo 'horror' izgovoreno sa blagim samopodrazumevajućim prezirom, kao: pa naravno da je scenario sranje, ovo je jebeni horor, šta očekujete, Bergmana? Psihologiju? Vilozoviju? Mistiku? 

I ne samo što je sve to mambo-džambo, nego je na mnogo mesta više nego očigledno da Karpenter uopšte nije imao jasan koncept o zapletu, i silama koje ga pokreću, ni o zakonitostima vezanim za njih, nego je ubacivao fore i fazone kako mu koji padao na um, zato što deluju cool, jer su mu se učinili OK, a ne zato što na bilo koji koherentan način doprinose celini. Npr: zabavno je bilo otkriti da je onaj znak koji izrasta iz modrice 'izabrane' devojke Karpenter pozajmio sa omota albuma BLUE OYSTER CULTA. Znate, onaj krst sa donjim krakom u obliku 'udice'. Pita ga Džejson: "I, šta ti znači taj znak?" A Karpenter kaže: "Jebem li ga, izgledao mi zanimljivo pa sam ga turio."

I ta "opuštenost", to "baš me briga", to "ma zajebi filozofiju, ovo je samo bezvezni horor" u filmu se jasno vidi, i to mi i dalje, i posle ovog gledanja, smeta.

PRINC TAME je načas zakoračio ka nečem vrednom i kvalitetnom, pošao je od moćno jezive i stravične premise, a onda je sve to degradirao u još jednu dosadnu varijaciju na 'siege movie', sa gomilom bezličnih i antipatičnih likova koji se jure po hodnicima i ponašaju kao dileje iako su, maltene, rocket scientists, odnosno fizičari i astronomi i koješta visokoumno! Njima se, prema kraju, dešavaju neke sve dosadnije i sve gluplje i sve ne-jezivije stvari, pri čemu se brzim tempom i glasnom muzikom pokušava nadomestiti NEDOSTATAK PRAVIH DEŠAVANJA I PRAVE KULMINACIJE. Štaviše, spreman sam da potpišem da je izuzetan skor (od Karpenterovih, drugi je samo u odnosu na onaj za ASSAULT ON PRECINCT 13) ovde napadno unapredio inače sasvim drugorazredan film.

Može reći da su jedine natprosečne stvari u PRINCU TAME sledeće:

1.   kamera Gerija B. Kiba;

2.   Karpenterova muzika, i

3.   gluma Donalda Plezensa (ili, bolje reći, pojava, pošto tu nema baš mnogo od "karaktera" ili glume u uobičajenom smislu – Plezens je ovde ready made kopipejstovan iz svoje dotad već odavno izgrađene persone jezivog čikice koji se bori protiv Zla)

            Ta tri faktora nisu dovoljna za ODLIČAN film, ali jesu dovoljna za solidno, delimično iskupljenje vulgarno trećerazrednog scenarija. Naravno, ja sam u manjini sa ovim stavom. Ogromna većina horor fanova smatra PRINCA TAME jednim od najboljih horora ikada snimljenih. Ja to ne mogu, iz gorenavedenih razloga, kao i zbog nekih još konkretnije navedenih dole, u odgovorima na hvalospeve PRINCU od strane nekih njegovih podanika.

            Recimo, neki govore o "besprekorno artikulisanoj formi", a ja kažem: ako želiš BESPREKORNO artikulisanu formu, gledaj HALLOWEEN, koji je JEDINI Karpenterov film na koji se ta tvrdnja može primeniti u potpunosti (i, uz vrlo malu rezervu, na THE THING). Zbog toga bi se HALLOWEEN morao izučavati u SVAKOJ školi – i pritom ne mislim samo filmskoj, nego u svakoj gimnaziji, umesto TIHOG DONA, recimo, ili tako neke bespotrebne smaračine kojom gnjave đecu.  

U PRINCU forma nije besprekorna. To se vidi i u sledećem:

Pojedini hvale "mizanscen" i kažu da "obratite pažnju kako Karpenter ingeniozno orkestrira veliki broj aktera u istim scenama, u malom i skučenom prostoru, i koliko sve to izgleda jasno, koliko se ima osećaj prostorne orijentacije..." Na to ja kažem: ma jok, grešite. Navešću samo JEDAN primer, od desetak mogućih: pogledajte samo scenu u kojoj Džejson ugane rame pokušavajući da razvali vrata – u prvom kadru on, zajedno s još dvojicom udara u ta vrata. Onda rez na spoljnu stranu, pa nazad – i u drugom kadru NJEGA UOPŠTE NEMA, ni na samim vratima ni u njihovoj blizini! Ili kasnije, kad postane 'opsednut' – i NE URADI NIŠTA! Karpenter kao da je zaboravio na njega: pa oni se čak i šale na tu temu tokom komentara, ko je gledao/slušao! Kaže P. Dž. "A gde sam ja za sve ovo vreme dok se ovi ovde deru i probijaju kroz zidove?' a Karpenter će: 'Sigurno si otišao na partiju golfa u Malibu!' Kakva crna jasnoća, kakva prostorna orijentacija? 

Ovo je film u kome osobe zadužene za kompjutere nestaju, a to niko ne primećuje niti reaguje! Kompjuteri rade sami od sebe, niko se ne uzbuđuje zbog toga! Neki likovi ceo film statiraju u pozadini (onaj jedan sa tupim licem i bujnim 1980s frizom, ne znam da li ima dve replike u celom filmu, uopšte ne znam šta će tu i čemu služi, sem da pravi gužvu u ionako prenatrpanom filmu (natrpanom i likovima, i događajima, i idejama...). Kakva crna orijentacija, to je HAOS a ne sistem!

Pogledajte samo onog smešnog matorog Kineza, Wonga, kako trčka okolo NE RADEĆI NIŠTA PRITOM! A i kad radi – on radi: šta? PRSKA OPSEDNUTE JEBENIM GAZIRANIM SOKOM 

dok mu saučesnici to isto oličenje ZLA (!) treskaju po glavi i ramenima JEBENIM CIGLAMA! Pa, ko bre ovde koga zajebava? Jel to treba da bude napeto? Jezivo? Strašno? 

Jel to ta "besprekorno artikulisana forma"? To li je taj "jedan od najstrašnijih horora ikada snimljenih"?! Meni to sve deluje kao neoprostivo iskliznuće u tonu, imbecilna trešerska sprdačina koja dolazi niotkuda u naizgled "ozbiljnom" filmu!

Isto kao i iritirajuće neduhoviti comic relief Azijat koji, usred "napete" scene, priča bezvezni vic dvema opsednutim curama koje, iako u sebi već nose moći jebenog PRINCA TAME, tu moć iskazuju samo tako što telekinezom pomeraju krevetac koji bi i trogodišnje dete moglo, i što učine da vrata azijatovog klozeta NAPRSNU! Pazite: ta vrata se ne rasprsnu u paramparčad, ne odlete sve do golf terena na Malibuu da u tintaru strefe nestalog P. Džejsona – ne! Ona samo malo naprsnu, kao da se neki debeljko naslonio na njih. The power of THE PRINCE OF DARKNESS compels you! Pa ova bedna i ništavna ljucka bića brže uspeju da probiju ZID (nekih 20 minuta im treba za tu radnju! Ej, 20 minuta u filmu koji nam, kao, govori o PRINCU TAME!) a za tih istih 20 minuta "napetosti" ove dve ŠMIZLE TAME ne mogu da svojim telekinetičkim moćima probiju jedna bedasta drvena vratanca! Pa izem ti tu "besprekorno artikulisanu formu" – to je prosta lenjost, tipičan pozni-Carpenter boli-me-kurac fazon!

            Neki podanici ovog PRINCA čak govore o nekakvim "emotivnim rezultatima" ovog filma! A ja ću na to: ama koja emocija se postiže sa onim tupavim smešnim BRKOM - 'de ga nađe i zašto ga stavi za glavnu ulogu?! Nikad bezličnijeg i mrtvijeg lika ne videh u glavnoj ulozi nekog respektabilnog horora.  

A njemu pripomaže ona ljupka, ali jednako bezlična i neharizmatična cura čija finalna ŽRTVA nema nikakvu težinu jer nju kao i njega nismo uspeli ni da upoznamo kao ljudska bića, budući da je Karpenter bio suviše preokupiran balansiranjem gomile bezličnih, imbecilnih "likova" (bolje reći: statista) koji se gube i nalaze po hodnicima kao horda hormonima zaslepljenih retardiranih tinejdžera, a ne kao nekakvi rocket scientists koji nagvaždaju o mikro-česticama, paralelnim univerzumima, metafizici i atomskoj fizici!

Voleo bih da mi neki od fanova objasni šta nalazi "genijalnim" u ovim i ovakvim likovima? Plezens i Vong nisu čak ni autohtoni likovi iz ovog filma: Plezens reprizira svoje zloslutne nagoveštaje iz HALLOWEENA a Wong je neznatno "našminkan" u odnosu na VELIKU GUŽVU U KINESKOJ ČETVRTI… i jedino se svojim fizičkim atributima razlikuju od bilo koga drugog. Šta se dešava u njihovim glavama? Da li Plezens zna nešto više, i to krije? Kako Vong reaguje na susret sa PRINCOM TAME? Da li ti ljudi uopšte zaslužuju da se nazovu 'LIKOVIMA' – a nekmoli "genijalnim"?! Po čemu? Ko su uopšte ti ljudi?

Što se tiče "fizionomija" aktera, mislim da je PRINC TAME jedan od najgore kastovanih filmova u istoriji dobrih loših filmova! Od "glavnih" pa do epizodista, to je živi užas od antipatičnih faca i neharizmatičnih, bledih, nikakvih fizionomija! Sve mi je postalo jasno kad je Karpenter u komentaru priznao da je osoba zaslužna za kasting zapravo ona "bag lady" s početka, ona uličarka sa crvima u plastičnoj čaši. PRINC TAME zaista i izgleda kao da ga je kastovala neka štrokava, neokupana, smrdljiva, crvljiva uličarka koja nema pojma o filmu! Koji "kostimi" bre, bezlične dreške koje je svako od njih doneo od kuće!

            Neki se pale na ideju i inscenaciju "ogledala u vidu dimenzioportala", ali to može da fascinira samo one kojima su jedini izvor filmskog obrazovanja šugavi B i C flikovi: oni nešto verziraniji svakako znaju Koktoovu KRV PESNIKA, snimljenu 50-ak godina pre Karpenterovog "dimenzioportala", i to sa mnogo efektnijim i poetičnijim scenama ulaska u ogledalo i izlaska iz njega!

            Treba naći snage i poštenja pa priznati: Karpenter je jedan solidan zanatlija koji je, dok je bio mlad i ljut, pravio neke ljute i beskompromisne i žestoke žanrovske filmove koji su snagom ubeđenja i efektnim ONE-NOTE tonom i solidnom egzekucijom uspevali da zabašure odsustvo sadržaja, ili mestimično da izblefiraju postojanje nečeg nalik tome (u BEKSTVU i u STVORU). Onda se on smorio, digao ruke od svega (otprilike posle komercijalne propasti STVORA) tako da je, od 1982. pa nadalje, on jedan cinični, razočarani, jedva-zainteresovani HACK, jedan odradek koji je iz svojih filmova isključio i "ono malo duše" koja je krasila dotadašnje filmove, i počeo da ili reciklira samog sebe ili (neuspešno!) da beslovesno tezgari (VELIKO SRANJE U MALOJ KINI? NEVIDLJIVI ČOVEK? SELO PROKLETIH?).

PRINC je pretposlednji veći trzaj u lešini nekadašnjeg Karpentera. U drugoj polovini filma očiti su jasni znakovi rigor mortisa u telu ovog nekad bitnog reditelja. Ne pomažu mu mnogo čak ni mnogohvaljena atmosfera i "apokaliptični ton": moja ključna zamerka je baš to što je apokaliptični ton odlično UVEO u prvoj polovini filma, a onda ga, u drugoj polovini, totalno DEGRADIRAO I BANALIZOVAO onim zaista neoprostivim, imbecilnim, vulgarnim, nenadahnutim, nenamerno (?) grotesknim i komičnim i ne-strašnim scenama jurnjave po hodnicima i špric-mi špric-mi 'akcije'! 

U tom smislu, ja i dalje potpuno podržavam mudre reči Rodžera Ibera, koji češće ume da omaši kad piše o hororima nego da potrefi, i ja se s njim često ne slažem, i mrzim ga iz milion razloga, ali sam dovoljno pošten da priznam kad mu se desi da potrefi, a kod PRINCA je pogodio bikovo oko kad je napisao:

" …but then the movie suddenly turned simplistic, and the evil Sleeper turned into a dud. Let's face it. When a movie promises us the Prince of Darkness, we expect more than a green thing in a tube that sprays fluids into people's mouths, turning them into zombies who stand around for most of the movie looking like they can't remember which bus to take. When we're threatened with Armageddon, we expect more than people hitting each other over the head with two-by-fours.

And when the characters are all introduced as "competent physicists in your own right, even if you don't have doctorates," we don't expect them to make the most common mistake of all horror movie characters, which is to wander off alone and present themselves as the entity's next victim. (…) Instead, the movie degenerated into a bunch of people chasing each other up and down a hallway while the soundtrack went berserk. Call me an optimist, but I believe Absolute Evil should somehow be worse than that."

Koliko god ja privatno ne voleo Ibera, poštenje mi nalaže da izjavim i potpišem kako, što se mene tiče, ove primedbe POGAĐAJU SUŠTINU POLOVIČNOSTI OVOG OZBILJNO OKRNJENOG MASTERPISA!

A najtužnije je sledeće: 1) Karpenter danas može samo da sanja da ikada više dobaci čak i do ovog nivoa; i 2) horor je u međuvremenu toliko propao da se, u poređenju s današnjim predstavnicima žanra, PRINC TAME ukazuje kao pravi pravcati mesija iz druge dimenzije, iako je u vreme kada se pojavio delovao samo kao jedan jedva natprosečni hororčić koji se previše bezobrazno vadi na izvanredan skor tamo gde filmski uglavnom ne uspeva da postigne stravu kojoj teži.