TERRIFIED (Aterrados, 2017)

**(*)

3-

Ako pogledate rivjue ovog argentinskog horora koji ovog leta pohodi festivale, pomislićete da se radi o filmu za useravanje u gaće od kojeg će vam kosa osedeti, krv se zalediti, živci se pokidati a ostatak života pretvoriti u neprekidni košmar iz kojeg nema buđenja! Eh, kamo sreće!

Naravno da ovde nema ništa ni blizu tome - mada, nešto malo više strave od proseka ima, pa mu zato vredi pokloniti pažnju. Početak je odličan (čudni zvuci čuju se u kućama u jednom komšiluku), prva horor scena (u kupatilu) je skoro genijalna, 

a nimalo joj ne škodi što imam fetiš na tela koja lebde i bivaju kasapljena u vazduhu dok ih bacaka i prevrće nevidljiva sila kao Abdula Alhazreda pre nekih 13 vekova – ili Tinu, na početku remek-dela A NIGHTMARE ON ELM STREET.

Nažalost, to je najmemorabilnije u celom ovom filmu, koji sve do kraha više nema ništa toliko pompezno lepo i jezivo da (po)kaže, 

...već se raspline u dva-tri narativna rukavca, sa nekakvim jadnim sub-KONJURING/INSIDIOUS istražiteljima, mambo-džambo „naučnicima“ čije je ponašanje vrhunski imbecilno.

Em dođu da traže nepoznatu silu, ali šta će da rade jednom kad je nađu – o tome nemaju ni najblažeg pojma, a kamoli plana; em im je strategija na nivou retardiranih tinejdžera u šumi: ajde da se lepo podelimo, pa svako da ide u po jednu kuću u ovom ukletom komšiluku, da istražujemo čudnu buku! Srećom, suviše su matori za sexanje nakon deljenja, ali ipak, COME ON!

Pritom, ja nemam ništa protiv neodređenosti, dvosmislenosti i tako toga, ne tražim da mi se crta šta se i zašto zbilo, ali FUCK, ovde nemamo ni čiča-gliša skicu o tome šta je ta sila, zašto se javlja baš tu, baš tako (zašto baš kao goli ćelavi muškarac? tim pre što se implicira da to nije ništa ljudsko, pa čak ni duh mrtvog čoveka), zašto samo tim ljudima, samo u toj ulici, i šta uopšte hoće, tj. zašto ubija.  

Čak i da se pametno išlo s tim da nekakva sila ili entitet kreće IZ ČISTA MIRA ubija ljude, i to je moglo biti potentno i osvežavajuće: kad ispadne da nema nikakav indijanski ili ne znam čiji burial ground ispod kuće, ili leš neke neotkrivene žrtve, neki kostur koji vapije za pravdom s one strane groba itsl. gotska sranja – ali ovde je bilo više lenjosti nego pameti da se s tim NEŠTO uradi...

Involvement sa likovima ne postoji, krajnje su antipatični i površno skicirani, uglavnom deluju sirasto, a to važi čak i za familiju kojoj sinčić strada pa se onda vrati natruo iz groba. Njegova pogibija je samo po dvestoti put viđeni gimik preslikan iz prve FINALNE DESTINACIJE, sa autobusom koji niotkuda, brzinom od 360km na sat, projuri uličicom i zbriše ga s asfalta; 

taj otrcani trik i gimik služi umesto pravog emocionalnog impakta, a njega, naravno, nema ni kasnije kad se mali vrati, mutav, grobo-retardiran i smrdljivo-letargičan. I ubrzo zaboravljen tu, odnosno u nekakvom zamrzivaču.

Ali, reditelja ne zanima ni dramski potencijal te situacije, ni likovi i njihova osećanja, pa čak ni filozofsko-metafizička pitanja o zagrobnom životu i paralelnim dimenzijama: on bi samo da niže džamp skerove i gimike jedan na drugi. Ne ide mu to sasvim loše, ali ipak je u krajnjem saldu plitko.

Zbog toga, iako ovo, na svu sreću, nije rađeno kao FFF, ima isti krajni ugođaj nekonsekventnosti: a bunch of stuff happened to some people because fuck you, that’s why! I završi se nekakvim isforsiranim BANG!-om, ali ne u smislu da je završna scena neko gaćeuseravanje za sve antologije, nego samo jedna metalna stolica bačena direktno u kameru. BAM! Prc.

Nije ovo negledljivo, ima tu solidnih scena jeze i strave i sve prožima bolešnjikava atmosfera. Možete mu dati šansu ako ste očajni i pregladneli, ali ne primajte se na hajp i priđite mu sa smanjenim očekivanjima. 

Imate ga na jutjubu „u celini i celosti“, a titlove sam ja sam sebi morao praviti, gugl translejtom, sa italijanskih: nisu savršeni, mašinski su, ali završavaju posao, dovoljno su jasni za gledanje a ja nemam vremena da ih popravljam (ako je neko dokon, nek izvoli!), pa zato, ko želi da se proveseli, evo, Ghoul časti!

Javite posle da li ste si ukakili kilote od strave i užasa. 
Eto, imali smo u ovoj godini već jedan TERRIFIER, sad smo dobili TERRIFIED, šta je sledeće - TERRIFYING? TERRIFIC?

Ghoul u Studenici

            Kada sam nedavno bio u Vrnjačkoj banji radi promocije knjige VIŠE OD ISTINE, i kad mi je glavni krivac za to dešavanje, Srđan, omogućio da posetim neke slikovite lokacije u bližoj i daljoj okolini, moj prvi izbor bila je spektakularna srednjovekovna tvrđava Maglič. Moj slikoviti zveštaj iz nje imate OVDE.

            E, a kad smo se nauživali tog predivnog ambijenta, shvatili smo da se nalazimo na samo 40-ak km od manastira Studenica, i nekako spontano, iako to nije bilo zacrtano na mapi kojom smo tog jutra krenuli iz V. banje, odlučili da se spustimo još malo na jug, još bliže granici sa pokrajinom Kosovo, kako bismo posetili i ovo mesto.

            Ako je to uopšte potrebno reći i eksplicirati, ja nisam religiozan, ali jesam religiozno zainteresovan u smislu donekle sličnom onome koji opisuje Đorđe Kadijević, upravo u razgovoru sa mnom, u knjizi VIŠE OD ISTINE, gde kaže:

„Ali, što se mene lično tiče, daleko sam od sklonosti prema bilo kakvoj konfesiji. Ja neću reći da sam ateista, jer ateista je zagrižen čovek koji tvrdi da zna kako Boga nema. On je podjednako smešan kao i religiozni fanatik, koji tvrdi da zna kako Boga ima. Mogu reći da sam religijski zainteresovan, ali da sam religiozan u pravom smislu reči, to nisam. Imam averziju prema konfesijama, pored ostalog i zbog svega onoga što smo zbog njih preživeli.“

Za razliku od Đorđa, ja sam nešto bliži ateizmu, ali otvoren sam za mogućnost da NEŠTO nalik „bogu“ postoji – samo što je to hipotetičko nešto, ako ga ima, sigurno radikalno različito od tzv. bogova bilo koje oficijelne konfesije, a naročito tzv. hrišćanskog boga, a bliskije Lavkraftovom Azatotu, recimo...

Stoga, nije me na ovo mesto vodio religiozni žar, niti išta slično, već pre svega moja ljubav prema svemu što je staro, a opstalo kroz vekove, i što na sebi tragove prošlosti junački i prkosno-ponosno nosi.

Crkve i manastiri, da baš nacrtam, za mene nemaju nikakvo religiozno značenje, ne vidim ih kao „kuće božje“, pa čak ni kao „sveta mesta“ (opet Kadija izbija u ovoj priči!) – vidim ih, pre svega i iznad svega kao estetske fenomene, i zanimaju me skoro isključivo iz estetskog ugla.

U tom duhu sa vama delim ove slike sa vama: kao lepe beleške sa jednog lepog mesta koje sam posetio jednog prelepog letnjeg dana u avgustu ove godine (tačnije, 18.08.).

Da budem iskren, drugačije sam ja to zamišljao, vizuelno, mnogo pompeznije – otprilike, kao Pećku patrijaršiju – ali ambijent je veoma prijatan, i to čitavo okruženje manastira a ne samo građevine i dvorište koji ga čine, i veoma mi je drago što sam i ovo mesto obišao.

Najveće razočarenje – unutrašnjost je uglavnom uništena, nema se bogzna šta videti jer su freske upropašćene delom turskim zulumom, a delom glupošću tadašnjih monaha (iz vremena I srpskog ustanka) koji su, nakon spaljivanja manastira, oštećene freske prekrečili i naslikali nove, inferiorne.

Sad je sve to u procesu restauracije koja će trajati ko zna koliko dugo: samo jedna ili dve freske mogu se videti u obnovljenom izdanju, a ostatak u vrlo tužnom i jadnom obliku.

Plus, svuda su skele i najloni. Plus, fotografisanje je zabranjeno – valjda kako posetioci ne bi uzeli „mustru“ pa kod kuće kopirali freske koje se ionako nalaze u svim udžbenicima, a ima ih i onlajn...

A budući da je zabranjeno, uspeo sam da načinim samo ovih nekoliko fotki unutra, gde su mi pažnju smesta privukli nekakvi grifoni i gulovi...

Zahvaljujem i ovom prilikom Srđani i Slobi na druženju.

Sve ovdašnje fotke načinio sam ja: (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc.

U idućem nastavku: Žiča, i još ponešto...

PS: Za slučaj da neko misli da je moja majica, sa motivom iz ISTERIVAČA ĐAVOLA, bogohulna u ovom kontekstu, podsetiću vas da se radi o jednom od najhrišćanskijih filmova ikada snimljenih, što su potvrdili i brojni biskupi i srodno sveštenstvo koji su taj horor preporučivali verničkom stadu. Prema tome, DaBogMe!

BOARDING SCHOOL (2018)

***(*)

3+

Upravo je počela nova školska godina, pa evo jednog prikladnog filma tim povodom! Vrlo zanimljiv i neobičan horor-triler o dečaku od „skoro 13 godina“ koji pati od košmara toliko jakih da svakonoćnim vrištanjem smori svoju majku i očuha pa ga ovi pošalju u nekakvu usred-šume školu za problematičnu decu.  

A tamo, družina samo takva: predebeljko, Turetov-sindromski spaz-psovač, dva bliskoistočna blizanca usvojena pa odbačena od belih roditelja (!), koketna nimfeta sa možda ubilačkim i sado-mazo (!) sklonostima i dečak u požaru izgorelog lica...

Od ukupno tri udžbenika kojima luckasti profa barata, jedna je (i najčešće otvarana) – Biblija, a na najmanje kašnjenje ili neposluh ovaj vadi prut. O, ne, očigledno je da ne radi se ovde „po Bolonji“ a vala ni po Povelji o pravima deteta. Čak i od veronauke, mnogo je. Bizarna škola, blago rečeno.

Zapravo, ŠTA ovaj bording skul zapravo jeste, kako i šta radi, čemu služi, jedna je od lepših tajni ovog filma koju je greota spojlovati. Twist, zapravo, dela na nivou metafore a ne neke pretpostavljene stvarnosti i tzv. ubedljivosti (taj doca i taj njegov modus operandi ne bi mogli da opstanu duže od nedelju-dve, maximalno, a ne, kako se ovde tvrdi, decenijama u poslu!), ali nema veze, metafora je jaka, podsticajna, duboko proživljena i promišljena i lepo realizovana.

Svašta zabavno i nekonvencionalno složeno je ovde: tu je, recimo, flešbek priča o dečakovoj babi, Jevrejki, koja je za vreme II Svetskog rata na vrlo gadan način preživela pokušaj silovanja od strane jednog naci oficira. Ona je nedavno umrla, a dečak je čudno opsednut njome – u toj meri da počne da nosi njene haljine i drugu žensku odeću.

Tako je ovo i vrlo bizarna coming of age drama, pa i coming of Jew, možda i sa coming out momentom: u jednom trenu, pred kraj, doca dečku koji se, obučen samo u haljinu, krije u ormaru bukvalno kaže: „You can come out of that closet now!“ 

Ako se ovome doda kako dečko na kraju odreaguje na nabacivanje pomenute nimfete, teško je sporiti postajanje u najmanjem transgender ako ne i homo ugla u ovoj priči. (Plus, dečaka izgorela lica, koji našem junaku bude prvo cimer a onda i najbolji drug, ispod maske zapravo igra devojčica!)

Tim pre što se dečakovo nošenje haljine i šminkanje ni u jednom trenutku ne ironizuje, ne humorizuje, ne prave se ni verbalni ni vizuelni vicevi od toga, iako se, uz koru od banane, radi o jednom od najstarijih „fazona“ ljudske vrste pa time i najsigurnijih okidača za smeh (od genijalnosti NEKI TO VOLE VRUĆE do imbecilizma ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA). 

Nikako se to ne dovodi u pitanje; dapače, i on sam, i oni oko njega, na kraju filma prihvataju to kao zdravo za gotovo, najnormalniju stvar na svetu, koju reditelj, sa svoje strane, maltene fetišizuje.

Svet detinje polimorfne seksualnosti prikazan je kao čistiji i lepši od sveta odraslih, koji je ovde do groteske karikiran, kako u naci-flešbekovima tako i u nakaradnjoj sadašnjosti (odnosno, film se dešava u 1990im, ali jedini smisleni razlog za to jeste kako deca ne bi imala mobilne telefone i internet, jer bi onda ovaj zaplet bio praktično nemoguć)... A u sadašnjosti je sex, u ovom filmu, izjednačen sa silovanjem i/ili krajnjom sebičnošću.

Ne znam ništa o autoru: Boaz Yakin ima obiman minuli rad koji mi je skroz nepoznat (i nezanimljiv!), ali ovaj scenario i režija nesumnjivo dolaze sa nekog intimnog mesta. Ni ležerno skockani zaplet (u opuštenih, nikud-žurećih 110 minuta trajanja), ni premisa, ni akcenat na drami a ne na jeftinim šokovima (sve do pred kraj), ni bizarnosti raznih vrsta NISU u skladu sa onim što se danas rulji prodaje kao „horor“ i teško je uopšte zamisliti ciljnu grupu za ovaj film.

Za razliku od gluposti tipa nedavnog Summer of 84 koji je najispraznija razblažena BOZA za one zaostale u razvoju, vulgarni 1980sploitation, jeftino šlepanje na to isto ali bolje urađeno u STRANGER THINGS, BOARDING SCHOOL se uopšte ne obraća ovima što otkidaju na tu šećerlemastu verziju 1980ih.

Vrlo malo zaslađenosti ima ovde – svet detinjstva prikazan je kao problematičan i senovit, često košmaran, nimalo sladak (nije nikakav spojler ako kažem da nekoliko dečjih likova u ovom filmu ne dočeka njegov kraj!), prijateljstvo je složenije, baš kao i dejting, a svet odraslih prikazan je sa tako intenzivnim gnušanjem da ja tako nešto odavno nisam video ovako dosledno i ubedljivo izvedeno.

Posebno je lepo koliko film, uprkos sveprisutnim potencijalima za melodramu, ovu izbegava konzistentnim anderstejtmentom: na svakih pet minuta ima neka prilika za gudanje violina, i reditelj ih svaki put tvrdo izbegne! Deci nije lako, deca pate, decu udaraju, deca krvare, deca umiru – ali suza nigde, tužne muzike nigde! Svaka čast!

U duhu toga je i gluma glavnog momčića: Luke Prael deluje pomalo drveno, svedeno, i u kontrastu sa drugim skorašnjim odličnim, ali vrlo napadno GLUMLJENIM likovima njegovih vršnjaka iz, recimo, THE BABYSITTER i BETTER WATCH OUT – ali u toj svojoj prividnoj bezizražajnosti, ili svedenosti, njegova gluma doprinosi hipnotičkom ugođaju celog filma, ali i njegovim bogatim konotacijama. 

Kao da je dečak preživeo neku jedva skiciranu, neiskazanu traumu pre početka filma (traumu života u TOJ porodici, svakako!) i sada tumara i baulja, bojažljivo i tiho, pa svetu PAKLA u koji je bačen, pakla dodatno intenziviranog u toj bording školi gde će morati sebe da iznova pronađe i preobrazi, doslovno kroz vatru, kao feniks.

Vrlo, vrlo nekonvencionalan film, i po ritmu i po atmosferi, sa srcem i dušom koji deluju autentičnije od 95% sličnih američkih horor filmova sa decom kao protagonistima (IT included, naravno); hell, ovo je bliže nekom laganijem Viljarongi negoli King-burgeru!

Ček da vidite kako je tretiran lik dečaka-„nakaze“ (sa izgorelim licem)! Ček da vidite ponašanje male Lolite (vrlo zanimljiv, neobičan lik, btw)! Ček da vidite seksi ali i smrtonosnu učiteljicu! Ček da vidite kako lepo našem junaku stoje babina haljina i dugačke rukavice! Ček da vidite kanonadu twistova, nasilja, splatera i ostalih divota na samom kraju!

Ukratko, ovo je jedan od sasvim neočekivanih, niotkuda iskrslih horor bisera ove godine i bez sumnje će mi biti u top-10 na godišnjoj listi. "Kritike" filma koje videh na netu pretežno su pisali neki debili i sve živo ispromašivali - jedino su Kim Njumen i M. Gingold osvetlali obraščiće, donekle, mada se ni oni nisu pretrgli, odnosno nisu videli ni pola ovoga što ja gore napisah. Ovi ostali popljuvaše film. Pa vi sad vidite kome ćete verovati...