NEKOLIKO HOROR VESTI

            Danas, kad pamtimo i udarnički proslavljamo Lavkraftov rođendan, evo, ukratko, nekoliko horor vesti i korisnih informacija za čitaoce ovog bloga.

 

1. ZADUŠNICE

Priveo sam kraju moj 4. roman, ZADUŠNICE.

Imaće oko 300 strana. Biće nešto kraći jedino od PROKLETIJA, ali duži je i od NAŽIVOG i od ZAVODNIKA. Neće ličiti ni na jedan od njih, nimalo, a opet - niko drugi ovome ne bi mogao da bude autor nego onaj koji je napisao NAŽIVO, ZAVODNIKA i PROKLETIJE. Očekujte pretplatu u nekom trenutku pre 1. septembra.

Na kraju prethodnog posta napisao sam: „mislim da ću 20. avgusta, na Lavkraftov rođendan, raspisati pretplatu za moj novi, 4. roman – ZADUŠNICE“.

S naglaskom na „mislim da ću“. Znam da će me psovati obožavaoci koji su tu polunajavu shvatili kao 100% obećanje, ali zaključio sam da je bolje da ne žurim: sačekaću da čujem mišljenje nekolicine pouzdanih čitalaca, koji upravo as we speak čitaju ZADUŠNICE, pa kad saslušam njihove sugestije, proceniću da li da unosim neke manje ili veće dorade. To je normalna faza u izradi svake knjige. Svako normalan želi tu knjigu ne sutra po svaku cenu, nego kad bude da bude, ali da bude 100% odlična. I tako će i biti. Ja se nadam do Sajma knjiga (20. oktobra). Osim ako me prijatelji ne ubede da je treba radikalno menjati i dorađivati. Do sada nije tako bilo s mojim ranijim rukopisima, pa ni ovog puta ne očekujem da će se tražiti krupne izmene - ali, će vidimo. Ovih dana.

 UPDATE: pretplata na ZADUŠNICE biće raspisana u ponedeljak 28.08 u podne, i trajaće do petka, 15.09.

Tih 20 dana trebalo bi da je dovoljno da se svi zainteresovani jave, uplate i pomognu izlazak mog 4. horor romana.

 

            2. NAŽIVO, 4. izdanje

radna verzija!

2023. je tačno 20 godina od izlaska mog romana NAŽIVO (2003). Doživeo je do sada tri izdanja, stekao kultni status i - trenutno je rasprodat.

rasprodato!

U pripremi je 4. jubilarno izdanje. Plan je da izađe zajedno sa mojim 4. romanom, ZADUŠNICE, početkom oktobra. Dakle, stižu: 4. izdanje mog 1. romana, i 1. izdanje mog 4. romana. Neće biti dodataka, niti menjanja texta. Korice će biti nove, i forzec. O tom potom, uskoro.

 

 

            3. ZAVODNIK na filmu

            Ukratko, taj film neće da gledate! Bar ne uskoro.

ODLUKA UO Filmskog Centra Srbije o dodeli sredstava na konkursu za FINANSIRANJE UNAPREĐENJA I RAZVOJA FILMSKIH SCENARIJA, prema predlogu Komisije u sastavu: Srđan Anđelić, predsednik komisije, Maja Todorović, Senka Domanović, Miloš Pušić i Božidar Knežević, članovi.

Ukratko, 8 projekata je prihvaćeno, 72 su odbijena.

Tritment za scenario ZAVODNIK - Dejana Ognjanovića = ODBIJA se.

Evo obrazloženja:

 

Ovaj roman i dalje možete dobiti na mejl adresi orfelinns@gmail.com

 

4. KNJIGE KRVI 

se uveliko spremaju da uđu u štampu, kako bi bile gotove za Sajam knjiga u oktobru.

by Stefan Grković

Orfelin je već obznanio nekoliko originalnih ilustracija domaćih autora koje će krasiti knjigu – a podsećam, ispred svake od priča biće po jedna!

Samo zbog ovih divota vredelo bi da nabavite ovo izdanje, čak i ako imate prethodno.

Ilustracija Aleksandre Dević za Barkerovu priču „Ispovest mrtvačkog pokrova“. Knjige krvi u Orfelinovoj ediciji Crna mačka (580 strana velikog formata, štampa u dve boje, crnoj i crvenoj) izlaze pred Sajam knjiga u Beogradu. Pretplata, početkom septembra.

OK, ne samo zbog njih: nego i zbog tvrdog poveza, i zbog mojih dodataka, a i zato što je raniji prevod vrlo temeljito očišćen i popravljen (ne smem da vam kažem kakve su sve budalaštine, netačnosti, promašenosti i koještarije bile prisutne u ranijim srpskim prevodima). 

 

            5. Stiže Korbenov DEN na srpskom!

            Nedavno sam na blogu hvalio Korbenovog DENA, o kojem sam pisao za RUE MORGUE. Imate taj text OVDE.

            E pa, evo lepe vesti: DEN uskoro na srpskom, u izdanju Lokomotive (bratska filma System Comicsa).

            U pitanju je na srpski prevedeno upravo ono novo izdanje Dark Horsa koje sam vam hvalio, sa njegovim restaurisanim artworkom, i sa svim dodacima!

            Evo šta kaže katalogizacija u Nar. Bibl. Srbije:

 

Den. Knj. 1, Nikadođija

[scenario i crtež] Ričard Korben ; [prevod Draško Roganović]

Den. 1, Neverwhere

Beograd : Lokomotiva, 2023 (Beograd : Publikum)

[128] str. : ilustr. ; 33 cm

Str. [5-6]: Predgovor: Denova metamorfoza / Hose Viljarubija
Str. [7-8]: Uvod / Paton Osvalt Hose Viljarubija
Str. [113-114]: Predgovor prvom izdanju / Fric Liber
Str. [116-117]: Umetnost Ričarda Korbena / Brus Džouns
Str. [128]: O autoru
Tiraž 1000.

Poslat u štampu, uskoro izlazi...

Takođe, iz dobro obaveštenih stripadžijskih krugova doznajem da nam ove jeseni stiže i Korbenov masterpis MUTANT WORLD / SON OF THE MUTANT WORLD! Ne smem ništa više da zucnem, više detalja kad postanu javni. Uglavnom, štedite novce na vreme, zarađujte, prodajte extra bubrege: svakakve knjiške i stripovske preleposti vas čekaju ove jeseni.

 

 

            6. Stigla je u moje šake Rondo Haton nagrada!

Nju sam ovog proleća dobio za članak „Hex of the Century“ u RUE MORGUE magazinu.

 

 

7. SLUČAJ OPENHAJMER

Čujem da je Jutjub uklonio zanimljivu srpsku TV dramu RTB iz 1970, SLUČAJ OPENHAJMER, pa sam je ja sad opet postavio na svoj kanal.

Gledajte/skidajte dok možete, dok je nisu opet sklonili.

https://www.youtube.com/watch?v=UspkcG08ZyQ

R.I.P. VILIJAM FRIDKIN (William Friedkin, 1935-2023)

Napustio nas je jedan od najvećih reditelja u poslednjih pola veka, Vilijam Fridkin, i red je da kažem koju tim povodom.

            Bio je mudoviti individualac koji nije kočio ni za koga, nije jebavao živu silu, nije išao uhodanim stazama, smelo je, poput junaka svog najboljeg filma, SORCERER (1977) krčio sebi put kroz džunglu i vozio sve vreme na leđima nitroglicerin u vidu mogućnosti bliske propasti tj. komercijalnog ili, još gore, umetničkog kraha kakav poput lešinara kruži nad svakim experimentatorom, pionirom, istraživačem, avanturistom, maverikom, ludakom, ego-manijakom, genijem, a Fridkin je bio sve to, i još mnogo toga srodnog.

            Taj nije znao za „To (tako) ne može!“, nije jebavao „To se ne sme!“, bolela ga je patka za „To je zabranjeno!“, smejao se u lice svakom „To je nemoguće!“ i s lakoćom svojstvenom samo najvećima nalazio je zaobilaznice, prečice i mostove – ponekad krhke kao onaj u SORCERERU – preko svakog „Ti to ne možeš!“ 

Umeo je, mogao je, znao je, smeo je!

            Nije mu svaka bila zlatna, umeo je i da omane, nekad manje (JADE ,THE HUNTED), nekad više (THE GUARDIAN), ali čak i njegovi „srednji“ filmovi sadrže beskrajno zanimljivije, življe, sočnije, luđe momente od većine „velikih“ filmova mnogih velikana.

            Ono čime zaslužuje moju najsnažniju egzaltaciju je niz remek-dela koja je nanizao jedno za drugim, tokom 1970-ih i do sredine 1980ih: samo jedan od ovih filmova da imaš u fimografiji, pa da se odma mirno penzionišeš, jer znaš da si zaslužio večnost – a on je napravio ne jedan nego bar pet njih:

 

1971 - THE FRENCH CONNECTION
1973 - THE EXORCIST
1977 - SORCERER
1980 - CRUISING
2011 - KILLER JOE 

             Iskren da budem, njegove početke sam preskočio jer me zaista nisu dovoljno zanimali, ali u nekom trenutku svakako bi trebalo da overim, ili barem pokušam, njegove prve filmove:

1967, GOOD TIMES; 1968, THE BIRTHDAY PARTY; THE NIGHT THEY RAIDED MINSKY'S (ovaj ću najverovatnije preskočiti); 1970, THE BOYS IN THE BAND.

            Ukratko o najboljima.

 

THE FRENCH CONNECTION, 1971 

 

*****

5

Apsolutno savršenstvo stilizacije dokumentarističkog realizma u čist – napet, uzbudljiv, mračan, nasilan, žestok – FILM. Malo ko je u novijem filmmejkingu umeo da proizvede onaj YOU ARE THERE efekat kao Fridkin: znači, ubaci te u situaciju, u likove, i osećaš njihov znoj, smrdljive čarape, nelagodu, strah, gnev, šta god: ubaci te direktno u jebena kola u najboljoj najnapetijoj jurnjavi kolima ikada snimljenoj (sorry BULLIT i ostala boranijo: close, but no cigar! Neću ni da pominjem u istoj rečenici FAST & FURIOUS budalaštine). Prvo je ispekao zanat u dokumentarcima, ali kad je krenuo da pravi igrenjake, bili su sinematičniji, bogatiji od pomalo sirovih, grubih Hercogovih, recimo, a sa evidentnim dugom dokumentarcu, realizmu koji se preobražava u njegovoj zaista genijalnoj alhemiji (i ja uopšte ne koristim izraz „genijalno“ olako; Fridkina zaista smatram jednim od nekolicine genijalnih reditelja) u nad-realizam, ali ponekad i doslovno u nadrealizam, kao u delirijumu pred kraj SORCERERA.

            Plus, njegova simpatija prema autsajderima, krimogenim likovima, slikovitom polusvetu evidentna je u svim njegovim filmovima – izuzev u najpopularnijem, ISTERIVAČU, jer rulja ipak voli da navija za dobru mamicu i nevino detence u opasnosti, a ne za rasističke pajkane, sjebotine i prsotine kao u maltene svakom drugom Fridkinovom filmu. Tako i u FRANCUSKOJ VEZI, on smelo za glavne likove daje dvojicu pajkana koji su toliko daleko od savršenih da su ne čak ni antijunaci koliko na korak od negativaca. A opet, ti vidiš kako i zašto su baš takvi, i fucking NAVIJAŠ za njih, jer te genije stavlja u njihove cipele! Pa Fridkin je bukvalno motkom iz Hekmena isterao Popaja Dojla, lik kojeg se sam Hekmen gnušao, a na kraju postao i ostao jedna od njegovih najjačih uloga. O slomljenonosom Šajderu da ne govorim… Kad bi ga Spilberg i zapazio, i ubacio u AJKULU, da mu prvo Fridkin nije dao šansu, videvši ga u pozorištu kako igra cigaropušeću opaticu?

            Svaki sekund ovog filma je čista božanstvenost.

 

THE EXORCIST, 1973

****(*)

5-

Imam čudan love-hate relationship s ovim filmom: bio mi je ok ali ništa preterano na prvo gledanje, tamo negde sa mojih 15 godina; onda sam ga, u svojim militantno antihrišćanskim godinama (18-25) bacio još niže niz listu favorita zbog, kako mi se tada činilo, propagiranja hrišćanstva i njinog boga kao realne sile („the power of Santa Claus compels you!“). Međutim, kasnije, kad sam malo oladio svoju ideološku ostrašćenost i postao nešto bliži formalistimaa, počeo sam da se divim do imbecilnosti tome koliko je to genijalno režiran film – uz THE SHINING i još par primera, samcit vrh, udžbenik horor režije! – a osim toga, počelo je da mi se javlja da to, u svojoj originalnoj verziji, koju jedinu i priznajem (fuck The version you’ve never seen! To bacite psima!), uopšte nije tako nedvosmisleno pro-hrišćanski film: odnosno, najzanimljiviji efekti tu proističu iz varničenja zabludelog katolika romanopisca i scenariste Bletija i dvosmislenog nevernika Fridkina.

U svakom slučaju, malo je horora koji su toliko nedvosmisleno fantastični – u njemu natprirodno nije „Možda jeste možda nije, moje srce tajnu krije“, kao u ŠAJNINGU, kao u HALLOWEENU, on nam izvesno pokazuje da ĐAVO POSTOJI i DELUJE (a, indirektno, i bogo) – a da su toliko ubedljivi, realistični u svom prikazu natprirodnog i (indirektno) onostranog. Koliko je to što je Fridkin tu postigao „munja u boci“, odnosno spoj genija i slučaja (onoga što sam Fridkin zove „The Movie God“), najbolje se vidi ako bacite pogled na BUKVALNO BILO KOJI drugi film o đavolskoj opsednutosti, od italo rip-ofova iz 1970ih pa do 21-vekovnih američkih mid/low ali i big budget horora, i vidite tu paradu patetike, tu smejuriju, tu budalaštinu, neubedljivu, jadnu i neizbežno derivativnu, jer kad ti genije napravi kalup, ti bukvalno nemaš gde drugde nego, hteo-nehteo, moraš da ga oponašaš, ponavljaš, kopiraš, preslikavaš. A Fridkin, kad je napravio egzorcistički kalup, on ga je odmah i slomio. NIKO posle njega, ali bukvalno NIKO, više nije napravio makar odličan, a kamo li izuzetan film o opsednutosti demonom. (Nemojte mi pominjati EXORCIST 3, on je dobar u svemu drugom sem u egzorcističkim scenama, nametnutim sisama na grudi jednog inače sasvim finog pileta; a ko mi pomene EXORCISM OF EMILY ROSE, neka odmah napusti sahranu!)

 

 

SORCERER, 1977

*****

5

Malo bješe takijeh junaka kojima ja ni najmanju stidnu dlačicu mane naći ne mogadoh, al evo jednoga od tijeh: savršeno savršenstvo od besprekornog filma! SORCERER u nehororu i THE THING u hororu, to je savršeni dabl-bil muškog, herojskog-bez-herojstva, stoičkog upinjanja naspram metafizičkog užasa bezbožnog, monstruoznog univerzuma. Te, stoga, i jedan od naj-najdražih mi filmova u životu. I, zajedno sa STVOROM, jedan od dva najgenijalnija završetka, jedna od dve najbolje finalne scene, u svekolikoj filmskoj umetnosti.

Roj pleše sa matorom kurvom u kafani, dok u onu blatnu svinjoguziju i nedođiju ne kroče agenti njegove zapečaćene sudbine od koje nema beganja – a sve to potcrtano savršenim skorom TANDŽERIN DRIM TIMA!

Prikazivanje ovog remek dela bila je kap u čaši koja me je prelomila pre par godina da zapnem iz Niške Banje u Beograd, a iz Beograda u Ljubljanu, samo da bih ovaj masterpis overio sa besprekorne DCP kopije u besprekornim uslovima na „Kurja Polt“ festivalu.

Veoma volim storije o polaganom propadanju nekog lika, o praćenju nečije neizbežne propasti, o uzaludnom bežanju od gravitacije propadanja. Ultimativni film o tome je Fridkinov SORCERER, koji pokazuje da možeš da trčiš ali ne i da pobegneš; da možeš da pređeš pola sveta, da se sakriješ u najdubljoj rupetini u džungli, da rodiš mečku noseći tonu nitroglicerina u zubima – i na kraju, šta će biti? NAJEBAĆEŠ!

            Kad sam pravio svoju top-10 listu najboljih filmova svih vremena, za SIGHT AND SOUND, na nju sam metnuo i SORCERERA.

            Film koji se uopšte ne nalazi u knjizi 1001 FILM YOU HAVE TO SEE BEFORE YOU DIE.

            Film kojega polupismeni govnari koji se izdaju za novinare i kritičare uopšte ne pominju (sem, u najboljem, slučajno, uzgred) u recentnim nekrolozima i prisećanjima.

            Ukratko, remek koji je pukao u vreme pojave, jer je bio previše radikalan, previše genijalan za svoje doba, i tek poneko ga je skontao u međuvremenu. Ali nedovoljno njih da se stvori kritična masa. Ne, te mase nema. SORCERER se ne nalazi ni na jednoj SIGHT AND SOUND listi, niti u top-100 kritičarskih, niti u top-100 rediteljskih. U mojih top-10 biće zauvek. 

 

 

CRUISING, 1980

****

4+

            Dva najmučnija filma, po gustini opipljive gnusne atmosfere, po nesnošljivoj telesnosti, bez obzira da li se na ekranu jebu ili se kolju (ili se kolju dok se jebu), su d’Amatov BUIO OMEGA i Fridkinov CRUISING. Teško je ne poštovati i ne diviti se neproračunatoj beskompromisnosti u odluci da se krajnje realistično (možda i previše!) zaroni u takvo PODZEMLJE SEKSA da, u poređenju s njim ono od pre samo par godina ranije (HARDCORE / U PODZEMLJU SEKSA, 1978) deluje kao najbenigniji Diznilend.

            Fridkin, već dokazani majstor u YOU ARE THERE filmmejkingu, ovde je, po mnogima, prećero, i bacio nas, previše ubedljivo i živo, tamo gde bar 99% populacije ne bi prišla ni na sto metara, a kamoli ušla u te gej sado-mazo fist-faking brloge – gde, čisto da zapapri, nekakav psiho ubica gnusno kolje i komada telesa. Da li je preterao – zavisiće od praga tolerancije svakoga ponaosob: meni su kamera, svetlo, kostimi, gluma, inscenacija svega dovoljno fascinantni i zanimljivi da mogu tome da pristupim kao formalnoj egzibiciji, i kao jednom od najopipljivijih prikaza Pakla (mada je za 1% populacije, ili manje, ono zapravo – Raj).

            Prvo ubistvo, nožem u gola leđa, jedno je od najgnusnijih koja pamtim u životu;  video sam mnogo eksplicitnijih, ali ne i realističnijih i mučnijih. Trula odsečena ruka koju nađu kako pluta u vodi, a kasnije je vidimo u (pravoj!) mrtvačnici – najubedljiviji je komad efekta maske, odnosno protetike, koji sam video; bukvalno smrad pokvarenog mesa osećam kad ono vidim. Pojedini detalji u ovom filmu gadniji su, i oštrije urezani u mom sećanju, od daleko direktnijih koje sam gledao drugde: npr. krvlju umazani novčić kojim ubica plaća porno film u spec. gej bioskopu.

            Al Paćinov silazak u Pakao je fascinantan za gledanje. Triler-misterija je fascinantna. Neke od saspens scena skoro nepodnošljivo useravajuće napete. Pola ovog filma je strašnije od većine horora, a pola njega je gnusnije, odbojnije od većine horora – a opet, žanrovski, to horor nije. Neke druge scene toliko deluju štrokavo da osećate nuždu da se smesta istuširate. I sve je to lepo i krasno – ALI, Fridkin se zajebo u najmanje dve stvari, koje mi ovde sreću kvare: 1) smisao i poenta svega se gube, i protivno volji reditelja, bojim se da njegov film ipak u konačnici ima snažnu homofobičnu konotaciju; 2) namerno zamućivanje vode oko toga ko je kada koga ubio, da li je jedan ubica ili više njih, ko na koga liči, ko jeste ko, ko ubija, zašto ubija, i gde je u svemu tome pajkan Paćino i šta znači finalni kadar – sve to, iako smelo i originalno i avangardno i šta sve ne, ipak stvara višak konfuzije a manjak značenja i smisla. Ili, drugim rečima, tim postupkom (koji nije neveština pripovedanja, nego namerno, svesno zamućivanje) više se gubi nego dobija, i na kraju ostaje gorak ukus frustracije koji nije učinkovit na način i sa smislom koji imaju otvoreni krajevi FRANCUSKE VEZE i SORCERERA, recimo.

 

TO LIVE AND DIE IN L.A., 1985

***

3+

            Ovo je hronološki gledano poslednji veliki Fridkinov film. Ali definitivno najmanji među velikima. Ima tu odličnih scena, brutalnog nasilja (svi se upucavaju isključivo u glavu: grudi i stomaci su za pičkice!), jedna više nego fina scena jurnjave kolima, i barem dve odlične glumačke izvedbe: Viljem Dafo tek ispipava psiho teren kojim će u kasnijim rolama dominirati, a Vilijam Pitersen… On zaslužuje elaboraciju. Obožavam tog glumca. On je, za moj groš, daleko najbolji Vil Grejem. Svaka čast i Edvardu Nortonu i Hjuu Densiju, ali Pitersen u Manovom jedinom meni dragom filmu, MANHUNTER je 100% ukleti sjebani mračni Vil Grejem kakvog sam čitajući knjigu video. I, ako me povučete za jezik, reći ću vam: ako baš morate nekako da zamišljate mog Jovana iz PROKLETIJA, zamišljajte ga kao Vilijama Pitersena kakav je bio sredinom 1980ih, kod Mana i Fridkina.

            Međutim: zaplet je potpuno frivolan i nebitan, jebeno falsifikovanje para, brrr, the suspense is killing me! Zlikovac je takođe mlak i nedovoljno gadan da bi budio intrigu i zanimanje – mislim, ok je, nije loš, ali za 3 a ne za 5. Muzika u filmu je apsolutno ogavna i neslušljiva. Pop pesmica na odjavnoj špici – da si nabiješ iglu za pletenje u uši. Estetika 1980-ih previše prisutna u svojoj drečavosti (uključujući najavnu špicu). Scena na početku, s musli teroristom koji se raznese – nenamerno smešna i traljavo izvedena. Pitersonov kolega sa srpskim prezimenom, loše kastovan, neupečatljiv: onaj šonja Srbin? Pih!

Eto, to su razlozi zašto ne obožavam ovaj film, iako poštujem njegove neke kvalitete.

 

RAMPAGE, 1987

**(*)

3-

            Nedomišljen i nedorađen „mali“ film, tonalno razuđen, nefokusiran, ali sa nekoliko upečatljivo jezivih i žestokih scena, i sa smelim završetkom (u originalnoj verziji), odnosno nesnosno mlakim (u producentski nametnutoj), pa zato pazite koju verziju gledate!

 

THE GUARDIAN, 1990  

**

2+

            Ovo je toliko menjano i pre snimanja i tokom snimanja da tu više niko živ ne zna ni šta se htelo ni kud se pošlo – ali to gde se na kraju došlo je jedan komad smrdljivog sira stvarno nedostojan majstora horora. Stvarno je tužno i jadno da se reditelj EXORCISTA hororu vrati s ovom bledom, apsurdnom, neubedljivom, beslovesnom budalaštinom koja je, da ima boga, trebalo da bude pola sata u seriji TALES FROM THE DARK SIDE, a ne sat i po u opusu prvorazrednog reditelja. Pri tome se njegov pedigre ne vidi bukvalno ni u jednoj sceni. Obično kad neki reditelj s imenom snimi ovakav treš, on se potpiše kao Alan Smiti. Avaj, ova budalaština pre deluje kao film koji je snimio Alan Smiti pa se potpisao kao Vilijam Fridkin. (OK, lepe su scene na kraju sa motornom testerom i krvlju, ne mo’š omanuti s motornom testerom ako nisi totalni duduk, ali to je too little too late, na vr’ brdo za kašiku pilav…)

 

JADE, 1995

            Nisam gledo. Kritike su bile užasne. Javlja mi se da je ovo cringe fest, ali mogao bi biti ipak zanimljiv, na nekom treš nivou. Pogledaću. Ima i uncut verzija, 6 minuta duža (sex & violence) pa kopajte malo, nemojte se zaleteti na prvu koju nađete.

 

RULES OF ENGAGEMENT, 2000

            Ovo sam gledo pre 23 godine, ali mi je skroz isparilo iz sećanja. Nekakva neupečatljiva, rutinska sudska dramica, šta li.

 

 
THE HUNTED, 2003

            Na početku filma piše: „Đakovica, Kosovo, neki mart 1999“ i vidimo srpske vojnike kako sprovode teror nad nedužnim albanskim stanovništvom koje vrišti streljano i silovano po ulicama zapaljenog grada.

            E, pa jedi govna, Fridkine, i ko ti piso ovo sranje. Ja sam, slučajno, protiv svoje volje, bio u Đakovici bukvalno tih dana marta 1999. u koje si smestio prolog, i NIŠTA od toga, ni blizu, ni nalik, nije se dešavalo, ni tada, ni kasnije (kad sam prešao u Prištinu). Prema tome, tu sam se ja pozdravio s tim filmom, u prvih 15 minuta Chetnixploitationa. Čitam da ima lepih scena makljaže noževima i šta ja znam, ali ne mogu da pređem preko onog prologa. Ne vredi: odma mi proradi ratna rana. Krenu mi flešbekovi…

 

BUG, 2006

            I ovo sam zaboravio. Pamtim da mi je bio uninvolving, nije mi prijalo to grdno dranje i urlanje i kerebečenje tih progresivno sve paranoičnijih i sve luđih likova. Ali daću mu još jednu šansu. Trenutno mi je to negde oko 2+/3-.

 

KILLER JOE, 2011

            Ovo je Fridkinova „labudova pesma“, ali ovaj labud ima muda itekakva.

Ultimativna sjebana familija, degradirani međuljudski odnosi, bizarni planovi o unutarporodičnom ne-baš-plaćenom ubistvu koji pođu po zlu, svet blizak postapokaliptičnom paklu (Suncem sažeženi, otrovnicama i kanibalima naklonjeni Teksas) – i sve to živahno i sočno, kao da nije rađeno po pozorišnoj predstavi čoveka po imenu Trejsi! Crni humor u lopatama, izuzetna gluma (naročito MekKonahi u naslovnoj ulozi), vanredna fotografija Kaleba Dešanela, brutalno nasilje i još brutalniji psiho-teror, nepredvidivi preokreti... Ukratko, sjajna zabava: izgleda kao najbolji film braće Koen (uključujući i Larija Koena) koji nisu oni radili! 

Objasnio sam, odavno, u detalje, OVDE.

 

 

THE DEVIL AND FATHER AMORTH, 2017

*(*)

2-

            Dokumentarac o „pravom“ egzorcisti, nekom dedi Italijanu katoliku koji je navodno isterivao neke đavolije. Ovo je, nažalost, veoma loš film u svakom pogledu, loše snimljen, naivan, glup, površan, neubedljiv, smešan: veoma cringe je Fridkinova lakovernost, i sve u svemu, ovo najbolje zaobići i zaboraviti da postoji.

 

Bolje pogledajte dokumentarac o Fridkinu, FRIEDKIN UNCUT (2018), koji je zaista odličan.

 

Prema tome, dabome: Fridkine, počivaj u miru, imao si se rašta i roditi: ona četiri masterpisa (frenč, đavo, sorc, kruz) su četiri stuba (ama dodaj i peti, kiler džo, nek ide život!) moje spoljne politike i gledaću ih iznova i iznova dok sam živ kao izvor mladosti, fontanu osveženja i okrepljenja u sve suvljim godinama koje dolaze.

 

            P.S. Budno pratite blog u narednim danima, mislim da ću 20. avgusta, na Lavkraftov rođendan, raspisati pretplatu za moj novi, 4. roman – ZADUŠNICE.

HOROR PREDAVANJA: Žan Re, M. R. Džejms, duhovi, Viktorijanci

Nedavno su iz štampe izašle 31. i 32. knjiga edicije „Poetika strave“: KRSTARENJE SENKI Žana Rea i DUHOVI M.R. Džejmsa.

Obe su zbirke priča, i obe od vrhunskih, prvorazrednih klasika žanra, jedan Belgijanac, jedan Englez.

Detaljnije o sadržaju i unutrašnjem izgledu, ilustracijama itd. imate u najavi OVDE.

            Ko ih još nije nabavio, može ih po najpovoljnijim cenama naručiti od izdavača, Orfelina, na mejl orfelinns@gmail.com ili, kome je tako slađe, direktno iz mojih ruku, na dogstar666 at yahoo dot com (cena: 1.100 din po primerku + ptt).

            A ako se još dvoumite, premišljate i želite saznati više, evo vam ekskluzivnih audio snimaka da se njima zanimate u slobodno vreme, dok plandujete, letujete ili zenujete tokom leta.

            Početkom jula ove godine, na Art-Anima festivalu, održao sam promociju-razgovor, gde se najviše pričalo o Žanu Reu i novoizašloj zbirci KRSTARENJE SENKI, mada i o romanu MALPERTUI. Moj sagovornik bio je Goran Kostrović Laki, prevodilac obe knjige.  

            Snimak tog razgovora možete skinuti sa Mediafire linka, pa slušati:

Belgijska fantastika i Zan Re, sa Lakijem, Art Anima

 

            A ako biste da saznate više o engleskim pričama o duhovima, čiji je vrhovni majstor upravo M. R. Džejms, što potvrđuje i zbirka DUHOVI, onda je za vas prava stvar ova moja govorancija o Džejmsu, takođe sa Art-Anima festivala, ali pre nekoliko godina (mislim, iz 2016).  

            Skinite sa Mediafire linka, pa slušajte:

Engleske price o duhovima

 

            Na kraju, kad već kačim audio snimke, mogla bi vas zanimati i moja govorancija na temu Viktorijanskog gotika, u kojoj pokrivam neke nove Orfelinke, npr. Konana Dojla (PARAZIT), Stivensona (KRADLJIVAC TELA), a i starije, kao što je Le Fanuova KARMILA, itd. Moj sagovornik je ovde Srđan Savić, direktor Niškog Kulturnog Centra i veliki znalac književnosti, a priča se desila 13. maja u okviru festivala „Mačevi i vračevi“ u Nišu.

Skinite sa Mediafire linka, pa slušajte:

Viktorijanski gotik

 

            P.S. Ovih dana privodim kraju pisanje novog romana, ZADUŠNICE, pa ne stižem da blogujem. Kad to zlodelo okončam, bacam se na rivjue filmova, stripova, knjiga itd. A i o Fridkinu valja reći koju povodom nedavnog upokojenja. But, first things first!

            P.P.S. Fotke sa govorancije o Reu uslikao stalni čitalac Bane, kojem i ovom prilikom zahvaljujem.

TALK TO ME (2023)

***(*)

3+/4-

 

Nezaboravno jezivi PULS (2000) Kjošija Kurosave izmuzao je grdne zlokobne (i značenjske) potencijale iz jedne uobičajene, svakodnevne fraze. Ko ne pamti koliko jezivo, u kontekstu njegovog filma, zvuče reči: „TASKETE“ (POMOZI MI)!? U otuđenom Japanu, gde svako gleda svoja posla, svoju guzicu, svoj fetiš, svoju mangu, malo je jezivijih stvari nego da neki stranac (ili poznanik, svejedno) načini takvu intruziju u vašu samodovoljnu privatnost da od vas zatraži POMOĆ. Ko će bre još time da se smara?

E, isto tako pametno (mada, ne znam baš koliko samosvesno; možda im se omaklo, ali je svejedno značenjski potentno i deluje prilično dosledno sprovedeno) mladi tvorci ovog filma stravu izvlače iz jedne druge uobičajene, svakodnevne fraze: „TALK TO ME“ (PRIČAJ SA MNOM). U otuđenoj današnjici zapadne kulture (ne samo Amerike kao najizraženijeg primera ovoga, i ne samo Australije, odakle je ovaj film), malo je jezivijih stvari nego da neki stranac (ili poznanik, svejedno) od vas zatraži da PRIČATE s njim/njom. Ne da ćaskate („kako je?“ „eto, ide nekako.“ „vrućina, a?“ „da, izgore se.“, „kako si?“, „kako moram“, itsl) nego da PRIČATE, ko ljudi… Ko će bre još time da se smara?

A tom užasu oni dodaju još jednu konotativno-zlokobnu frazu: I LET YOU IN (PUŠTAM TE DA UĐEŠ /U MENE). Jer, pričati se može i preko telefona, skajpa, audio-video mesendžera, Vibera, ali… PUŠTAM TE DA UĐEŠ /U MENE/? Dođi mi, unutra, u moje zidine, u moje odaje, u moj inner sanctum… u mene? Priđi mi? Ko će bre još time da se smara? Pakao!

Centralni prizor ovog filma je – ispružena (neživa) ruka.

Koren strave je u prizoru (žive, ljudske) ruke koja tu ispruženu steže.

I reči: PRIČAJ SA MNOM.

I ono… PUŠTAM TE DA UĐEŠ /U MENE/…

E, sad, pošto je ovo horor, ispružena ruka je jeziva, izgleda kao da je tetovirana, ili sa nekim urezanim rečima/slovima. U filmu se ne objašnjava šta je ona tačno, tj. otkud i zašto je baš takva. Pominju se dve teorije, i jedna od njih, zajedno sa pomenutim dizajnom, zapravo aludira na Barkerove KNJIGE KRVI (uskoro stižu, pročišćene, sređene, naslikane, ulepšane, prvi put kako treba, kod Orfelina!). Elem, kaže se u filmu da je to možda ruka koja je pripadala nekom medijumu, pa je onda meso obavijeno keramikom. E, a zamislite da je onaj medijum iz prologa KNJIGA KRVI, u čiju su kožu urezane sve te horor priče što slede, nekako ostao bez ruke – i da je ova, u filmu, njegova, ili barem ako ne bukvalno njegova, a ono da pripada medijumu koji je na sličan način prošao kao on? Neko ko je poslužio kao Tabula Rasa da po njoj švrljaju i šaraju svoje poruke kojekakvi mrtvaci? Prikaz zlobe zagrobnog života u ovom filmu VRLO je nalik onom kod Barkera u KNJIGAMA KRVI! Nema tu Cile-Mile… (A, kad sam kod Barkera – i onih 20-ak sekundi Pakla koje vidimo u drugoj polovini filma: brrrrr! Mada to nije barkerovski, helrejzerovski Pakao po ikonografiji – to, ipak, po intenzitetu, po užasu, po gnusobi i krvavosti i insistiranju na Bolu i Mučenju mene veoma asocira na Barkera…)

Ovo su zaista Zli Mrtvaci! Dakle, nisu ovo oni fini izgubljeni fantomi iz ŠESTOG ČULA, niti je „videti mrtve ljude“ ovde tek blaga neprijatnost: ne, dedajti ovde su baš zlobna i pokvarena bića, lažljivo-zavodljiva i gnusna – kao ona baba iz kade, iz ISIJAVANJA u spoju sa povratnicima iz PET SEMATARIJA.

Bilo kako bilo, nije suštinski bitno čija je i otkud je ta ruka, bitno je kako funkcioniše, šta radi i šta znači.

To je ruka koja povezuje naš svet i svet mrtvih.

Naravno, premisa filma je da su ti svetovi prožeti. Ne dva odvojena sveta, jedan tamo, jedan ovamo, nego da su jedan U drugome, ali uzajamno nevidljivi. Kao u Lavkraftovoj priči „S one strane“: „paralelni svet“ je zapravo sve vreme tu, kraj nas i KROZ NAS, samo ga mi ne vidimo/ne osećamo. Horor nastaje kad se otvori „oko“ (tj. pinalna žlezda). E, tako i ovde, problemi nastaju kad se dodirne ta ruka i kad se, kao posledica, „otvore oči“ nama ka Njima, mrtvima; ali time se, istovremeno, i njima otvaraju „oči“, a i dodiri, ka nama. „Ko dugo posmatra ponor (ovde: duže od 90 sekundi) i ponor počinje da gleda njega/nju.“ Kontakt se uspostavlja. I to bliske, zajebane vrste…

TALK TO ME je pametno napisan, odlično glumljen i efektno, dinamično, znalački režiran horor film koji će vas garantovano vezati za svoje likove dovoljno da strepite za njih i – da se bojite od onoga što rade i što im se dešava.

Sad, ovo kažem s blagom rezervom: naime, likovi u filmu, tinejdžeri, s jedne strane ubedljivo su portretisani, karakteri su živi, sočni, realistični, nisu baš najotrcaniji tipovi i klišei iz američkih horora – a ovaj je australijski, pa zato, kao i uvek kod njih, imamo življe, ubedljivije likove no u američkim. ALI, naličje tog kvaliteta je činjenica da su ti likovi svi odreda KRETENI. Koji se ponašaju kretenski, rade kretenske stvari, i čak i kad se kretenizam njihovih odluka manifestuje toliko da ih bukvalno tresne po tintarama, oni NASTAVE da rade kretenske stvari e ne bi li se izbavili od kretenskih stvari koje su malopre radili i kojima su se uvalili u kretensku situaciju.

Nekoga će ovo nervirati. Ili bar frustrirati. Nekoga će otuđiti od njih.

Meni nije smetalo, iz bar dva razloga: 1) To je REALISTIČNO. Tinejdžeri su takvi. Pretežno, ako ne i isključivo, kreteni (svaka čast onom 1% izuzetaka koji čitaju ovaj blog i moje knjige). A kad su likovi realistični i ponašaju se realistično, i strava je efektnija.

2) Upravo to je POENTA filma. Ili barem jedan njen značajan i meni lično zanimljiv aspekt: u oblandu gimmick-horrora za mase upakovana je zapravo jedna prilično bespoštedna satira na današnju omladinu, pa indirektno i na starije, koji su ih (za)pustili da ovakvi ispadnu. To sve zablenuto u telefone/internete, to sve zavisno od „društvenih mreža“ (a od pravog druženja i društvenosti – ni „d“!), to sve otupelo, hedonizovano, uplitkoumljeno, bezosećajno toliko da će da pravi ZABAVU, za žurke, od bliskog dodira sa MRTVIMA, i čak puštanje mrtvih, u sebe, nakratko, samo da se time a) bude kao svi ostali (najplitkoumniji oblik socijalizacije koji postoji: „Kud svi Turci, tu i mali Mujo“) i b) bude još i popularan, da se dobijaju lajkovi (jer te seanse se snimaju telefonima i smesta kače po Tik-Tokovima, Instagramima i, možda, Fejsbucima - mada, kažu da je FB za matorce poput mene, da klinčurija tu ređe zalazi).

U tom smislu, meni je barem, a i mnogome starcu Foči od stotinu ljeta, najjezivija scena u filmu zapravo jedna divno izvedena i osmišljena i uz sjajno pogođenu muziku orkestrirana montažna sekvenca u kojoj gledamo hajlajtove tih kretenskih balavačkih blesavljenja sa Smrću, taj Danse Macabre, to bukvalno igranje s Mračnom Gospom kao da je neka jeftina ukrajinska kurva kojoj smo bacili jednu crvenu da malo trese guzicom na našoj tinejdž-žurci, bez obaveza, bez krivice, bez stida, bez posledica…

Ali posledica će, naravno, biti.

I ovaj film ih vrlo upečatljivo i efektno prikazuje.

I ne mogu dovoljno da istaknem i podvučem koliko je ta scena pametna, zabavna, slikovita i znakovita, koliko je odlična na više nivoa: istovremeno smešna, vickasta, i zlokobna, jeziva, i konotativno kompleksna: jer u sebi sažima jedan važan aspekt današnjice, jedan od najemblematičnijih za 21. vek, a to je taj ANYTHING GOES pristup, taj MA KOGA ZABOLE, VOZI MILE, ŠTA TE BRIGA, SAMO CEPAJ, AHAHAHA IHIHIHI, samo nek je nama lepo, nek je zabavno, nek se ubija vreme, nek se sipaju lajkovi, pa ŠTA KOŠTA DA KOŠTA, o tome ćemo misliti sutra, ili nikada… WANNA LIVE FOREVER? Od tuđe muke i od tuđe smrti pravi se kratkotrajna, plitka ali intenzivna-dok-traje zabava, ali pomak koji je doneo 21. vek, sa razvojem svima dostupnih tehnologija, mobilnih telefona i interneta, jeste taj korak dalje, od Posmatrača do Učesnika. Džejms Vuds je morao da rodi mečku i na stomaku pičku da bi ušao u Videodrom; danas, to može svaki klinac preko svog telefona, ako je povezan na Mrežu.

Taj pristup NEHAJA i prema drugima i prema sebi može da vidi svuda oko sebe svako onaj ko ima oči da vidi, mozak da pojmi i muda da prihvati: u statistikama o nasilju među omladinom, o trudnoći (i abortusima) među omladinom, o IQ-u među omladinom, o (ne)uspehu na završnim i prijemnim ispitima, o alkoholu i drogama među omladinom, o tome kako omladina vozi kola i besmisleno ubija sebe i sve oko sebe 200 na sat i 300 na sat i ko uopšte gleda na sat! I taj pristup je u samom korenu ovog zapleta: da tomu nije tako, ovaj film bi bio nemoguć. Kao u onim mimovima koji vam sjebu čitav neki poznati zaplet, useru klasični film suštinskim detaljem: svega toga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju. Da je automobil smesta krenuo. Da je bilo mobilnog telefona. Da su poslušali starca na pumpi. DA NISU JEBENI BEZOSEĆAJNI LAKOMISLENI PLITKOUMNI KRETENI. Ništa se od ovoga u filmu ne bi desilo.

A ovo, što je vrlo hrabro, čak skoro ludački smelo, važi i za nominalnu glavnu junakinju ovog filma, crnu curu, koja time nema privilegiju da bude manji kreten od ostalih (kao npr. Lori iz HALLOWEENA u odnosu na svoje ahahaha kikikiki drugarice-jebulje) – ne, upravo ona, iz svojih sebičnih razloga, naruši i pravila i igre, svesno izloži opasnosti nekoga znatno mlađeg od sebe i omogući skoro-tragediju, i sva sranja koja iz toga proisteknu. Indikativno je da je, relativno gledano, najmanji kreten od svih zapravo najmlađi – klinac od svojih 13-14 godina; njegov jedini hubris je taj što, kad su se svi živi (stariji, „zreliji“) izređali na ruci, zapne i on da bude Mali Mujo. To je predvidivo, maltene neizbežno, u tim godinama. Ali mnogo gori su oni kreteni, znatno stariji od njega, punoletni, sa 18-20 godina, koji em ga puste, em ga zapuste (tj. ne zaštite ga, i čak baš u njegovom slučaju svesno naruše pravila).

Možda će nekome zasmetati dalji razvoj situacije, kao nelogičan, nerealan, neubedljiv. Kao, jednom kad vide opasnost kojoj se izlažu, pa valjda ne bi to opet činili? Ne bi dvaput pipali kuče koje ih je jednom već ujelo?

Koješta!

Onaj ko projektuje previše razuma i promišljanja i brige o sebi i drugima na današnju omladinu trebalo bi malo detaljnije da zagleda prepun internet sa snimcima na kojima mladi debili rade skokove iz mesta unazad, i lome si kičme i tikve; na kojima skaču sa krova u bazen, pa ga promaše, okliznu se i slome kosti na pločicama; na kojima se spuštaju skejtom niz stepenice i dočekuju na metalne ograde svojim zauvek slomljenim mudima (bar nešto korisno: ti svoje gene neće raširiti dalje!), koji se spuštaju niz ivicu krova ne razmišljajući na šta će da se dočekaju – i naravno, dočekaju se na tvrdo tlo, lomeći si ruke, noge, glave… Kažem, PUN je internet tih videa. Svi ih dele, svi ih gledaju, lajkuju. I svi oni (tj. oni koji prežive) NE kažu sebi: „Auh, ovo je preopasno, neću ovo više da radim“, nego, umesto toga kažu: „Ponoviću opet ono isto, ali paziću bolje, pa valjda mi se sad neće desiti ono isto kao prošli put?!“ ISTO TAKO RAZMIŠLJAJU I PONAŠAJU SE I LIKOVI U OVOM FILMU.

I ovo moram da naglasim: iako se TALK TO ME može čitati doslovno, ako još jedan film o odnosu prema onostranom, natprirodnom (i porediti sa kondžurinzima i insidijusima, od kojih je i svežiji i pametniji i jeziviji), on se, još potentnije, može čitati kao vrlo potentna satira o odnosu prema OVOstranom, o tome gde smo, kao vrsta, došli na pragu ovog SF veka, gde, umesto da smo na Marsu ili iza Zvezdane Kapije, gde ćaskamo s vanzemaljskim inteligencijama, mi od SVEGA, pa tako i od Smrti pravimo spektakl i zajebanciju…

A nevezano za Smrt, rekoh već u uvodnim pasusima da se film jednako potentno može čitati u smislu studije o međuljudskim kontaktima (i njihovoj površnosti), kao metafora o tome da NIKO NE PRIČA NI SA KIM, kao metafora o „coming of age“, pa i s tim povezano i o – seksu (UĐI U MENE), i koliko olako, s koliko debilnom „motivacijom“, dopuštate svemu i svačemu da vam, da prostite, uđe…

I tako, imamo jezivu premisu, prilično pametno i ubedljivo iskorišćenu, sa dovoljno originalnim spinom na klasične priče i situacije („Majmunska šapa“ sreće, recimo, „Ring“, sreće „Demonsku tablu“ /Witchboard), sa odlično gnjecavim maskama i gnusnim body-horror efektima (sve praktično, skoro ništa CGI!) i nekoliko stvarno jezivih scena. A sve to nije goli gimik, nego, rekoh, ima i poentu.

Moderni klasik? Remek-delo?

Pa, ovo prvo – moglo bi se reći. Za moj groš je svakako bolji, efektniji, jeziviji, smisleniji, od IT FOLLOWS, u koji se mnogi kunu.

Ovo drugo, svakako ne. Videli ste već ocenu (3+/4-) gore.

Šta mi sreću kvari?

Voleo bih da su konotacije o kojima gore pišem čvršće, jasnije, definitivnije.

Voleo bih da se nešto više, i još originalnije, uradilo s tom rukom (čini mi se da kalkulišu, štede, čuvaju za nastavak). Ovo je redak primer lean & mean novog horora koji traje KRAĆE nego što bi trebalo: sa svojih 90 min (bez špice), njemu fali jedno 15ak minuta lepih i zajebanih stvari pred kraj, da bi iz sfere „vrlodobar, zamalo odličan“ prešao u sferu „izuzetan, klasik“! (Čujem u jednom intervjuu da je prva verzija filma zapravo trajala oko 20 minuta duže! Voleo bih to da vidim!)

Voleo bih da je manje klišea, a naročito klišea zvanog Likuša sa skorašnjom Traumom (Gubitak bliske osobe) + njen Traumom Usporeni Tata. O, da, i ovaj film upada u šablon maltene nezaobilazan u iole ambicioznim hororima 21. veka: It’s a fucking Metaphor for (dealing with) a fucking Trauma! Istina, tu je twist u tome da se prema traumi odnosi klinački, neozbiljno i (samo)uništiteljski.

Voleo bih da je kraj žešći, pompezniji, snažniji, da ima jači impakt nego što ga ima – mada, ako ćemo pravo, kad su svi likovi kreteni, uključujući glavnu, onda to možda i ne može mnogo jače nego što je učinjeno. Ipak, bilo kako bilo, ostaje jedan pomalo mlak završetak, sa moćnom završnom scenom, čija je genijalnost (savršeno smislena na nivou značenja) okrnjena samo njenom, za mene, jasnom predvidivošću. No, u eri kad se 99% novih horora u završnim minutima skoro bukvalno pokaki po sebi, izneveri očekivanja i sroza se u neko besmisleno bauljanje i jeftine trikove i fazone, mora se reći da TALK TO ME ima odličan, jak i smislen (mada, predvidiv) kraj. Pošto je ovde predvidivost uslovljena maltene neizbežnošću, onda i taj fatalizam dodaje na učinku.

Sve u svemu, u vreme kada je ghost movie / curse movie postao sinonim za PG-13 konfekciju za horor-vikendaše i čobane-budale, treba pozdraviti što smo, ničim izazvano, dobili jedan film koji je zaista i gadan i strašan, i jeziv i gnusan, jedan snažno R-rated mestimično baš nemilosrdan i poprilično pametan film.

I sad, neizbežno pitanje – gde, kako ga gledati?

Ja sam pogledao skriner; hteo sam da ga dovedem na Slaughter festival; avaj… nisu mi ga dali. Srpski distributer Megacom je odlučio da ovaj film u naše bioskope dovede čak dva fucking meseca nakon američke premijere! Dok se svako američko konfekcijsko govno kod nas pušta ISTOG dana kad i u USA – pa tako, npr. istovremeno s Amerima možete gledati Diznijev „horor“ HAUNTED MANSION – ingenioznom odlukom distributera, ako je uopšte njegova, a ne iz nekog razloga nametnuta, TALK TO ME, koji je u USA bioskope krenuo proteklog vikenda, 28-30. jula, i vrlo lepo prošao (drugo najjače otvaranje nekog A24 filma, posle HEREDITARYja), u naše bioskope on dolazi tek 21. SEPTEMBRA!

Uz malo sreće, dotad možda već ode na streaming, a onda nek si Megacom trlja glavu što je sedeo na hitu i odlagao ga dva fucking meseca od američke premijere…

U svakom slučaju, ovo je dovoljno dobro režirano, i zvučni dizajn je jak, i efekti i sve, i zaslužuje bioskopsko overavanje. Nema sumnje da će ovo biti u samom vrhu ovogodišnje horor produkcije, odnosno moj top-5 za 2023. sasvim sigurno. Jedva čekam da ga vidim i čujem kako priliči, u bioskopu.

P.S. Film su napravila dva brata blizanca, Jutjub zvezde, poznati po klipovima u kojima se sprdaju sa klišeima horora. Mada izgledaju i zvuče vrlo blentavo – ovaj film svedoči da, barem o toj knjizi, ne treba suditi prema koricama. Ovi mladići (imaju 20-i-kusur, ne znam tačno, manje od 30 godina) ZNAJU šta i kako rade, i definitivno su se ovim filmom stavili na mapu, u sam vrh imena od kojih treba očekivati odlične stvari.