Kako smo se družili sa Ričardom Stenlijem

Ovo što sledi je sažeti, slikoviti izveštaj o upravo završenom 17. Festivalu srpskog filma fantastike u Beogradu, na kojem je specijalni gost bio jedan od najdražih mi živih žanrovskih reditelja, Ričard Stenli.

            Pre svega, nakon više dugih i intenzivnih razgovora sa njim tokom pratećih dešavanja na festivalu, kao i na javnom razgovoru koji sam s njim vodio, kao i na Zombi Šetnji na kojoj je učestvovao, moglo se jasno i neopozivo videti: OVAJ ČOVEK JE NEUNIŠTIV!

make up by M. Lakobrija

            Šta je taj sve preturio, kako u ličnom životu tako i u pokušajima da ima rediteljsku karijeru, to je predmet legendi i dokumentaraca. A onda je pre par godina, na svu muku, bio žrtvom naročito zlobnog i podmuklog napada, kada ga je bivša cura optužila za nasilničko ponašanje.

NASILJE!

Ko prati internete zna, ili može saznati, sve o tome: nema danas ništa privatno. Dapače, upravo je poenta napada bila da se u javnosti on oblati i da bude kenselovan – što se, nažalost, delimično i desilo, jer ga je Glupi Mali Golum zvani Ilajdža Vud (producent BOJE IZVAN SVEMIRA) preko noći šutnuo i odbacio dotadašnje planove da mu producira i DANIČKI UŽAS i neku treću HPL priču.

Stenli, Simona i neki jezivo uverljivi zombi

Međutim, kažem vam i potpisujem: nakon ovih susreta vidi se da njegovu žeravicu nisu Zle Veštice ugasile, nisu ga slomile, sjebale, samo su ga privremeno usporile, ali on nije postao gorči i smrknutiji od lika kojeg sam upoznao pre 8 godina na Grosmanu.

Dapače, njegov entuzijazam je zračeći, čist, neokaljan, nabijen strujom, a iako on odavno nije prolećno pilence (r. 1966!), Stenli ima i intelekta i duha i energije i volje da napoji čitavu jednu zombifikovanu kinematografiju – npr. srpsku.

"Čak i ja sam šokiran ovim hororom!"

Samo što njena mrtva puvala za njega ili ne znaju, ili ih nije briga: od domaćih reditelja u publici na mom javnom razgovoru videh samo Momira Miloševića (OTVORENA), Danijela Vizija (BDENJE) i nikog više. Bilo je fanova, ali ne filmmejkera.

Anyway, veliki RESPEKT za ovog BORCA, a uz divljenje i doza zavisti, jer ja zaista nemam tu dozu optimizma i vere kakvu u sebi ima Stenli, da se decenijama bori za svoju viziju FILMA, najteže i najzajebanije umetnosti, protiv svih vrsta ala i bauka i aždaja i pičaka i pedera (u moralnom smislu reči).

Neko drugi bi se možda smorio da dođe u Srbiju danas, u gadariju zvanu Beograd, u pomalo ofucani DKC (koji nije umeo da pusti DCP filma na otvaranju), na jedan mali, niskobudžetni festival – neko drugi bi tu glumio zvezdu i izvoljevao, gunđao, neko drugi bi tu bio s očima na pola koplja, i mrzovoljno bi se slikao s ponekim fanom, i uz gunđanje prozborio koju otrcanu frazu u intervjuima i nastupima, i neko drugi bi se mlitavo prošetao sa zombijima, reda radi, iz učtivosti – ali NE i Stenli!

Stenli je i dan-danas isti onaj tinejdž-fan horora i čudovišta i žanra i subverzije i andergraunda kakav je bio pre 50 godina, i mada sam uz njega i oko njega proveo nebrojene sate tokom ta tri dana u Beogradu, nijednom ga nisam video u nekoj senci, mrzovolji, smorenosti.

Stenli i Jog-Sotot

Sa svakim ko je to hteo – slikao se, nasmejan, vedar, zračeći, zauzimajući tražene poze, pokazujući prstima Rogove, praveći face – našminkan kao mutant.

Vedro i sočno je pozdravio publiku na otvaranju, i sa zračećim oreolom je pozdravio tih 40-ak posetilaca javnog razgovora u subotu uveče, i iskreno počastvovan je primio Počasnog Koskara od Mikija Lakobrije.

Ne samo što su on i njegova pratilja bili našminkani na Zombi Voku, nego je neumorno bečio facu u svaku kameru u okolini i glumio čudovište, i teturao se kao stvor sa ostrva dr Moroa, i čučao je, po pločnicima Beograda, i grčio prste, i bečio se za sve pare (tj. iz golog entuzijazma).

O privatnim razgovorima, naravno, neću da pričam – osim što ću reći ono što ionako znate: Stenli ne da nije digao ruke od snimanja novog filma, nego upravo intenzivno priprema THE DUNWICH HORROR, koji bi trebalo da bude snimljen tokom iduće godine, a premijeru da ima u 2025.

Sve što mi je otkrio o tome kako će da apdejtuje tu priču za 21. vek zvučalo mi je izuzetno pametno, nadahnuto, promišljeno i tačno – u duhu Lavkrafta, ali opamećeno i osmišljeno da odjekuje i nekim današnjim temama, ali ne onako kako to čine današnji eksploatatori HPL-a koji, dok ga muzu i pare zgrću na njegovo ime, istovremeno peru ruke i nazivaju ga lošim imenima, distancirajući se od svoje Zlatne Koke.

Pričali smo o svemu što me je zanimalo: o zaleđini napada na njega (koji je daleko razgranatiji i složeniji od osvete jedne psiho-veštice – čitav Kabal je bio iza toga, izgleda), o templarskom blagu, bogatim mecenama, Africi, antropologiji, katarima, okultnim silama, Lavkraftu, kenselovanju, političkoj korektnosti koja ubija horor (a i šire), knjigofiliji…

Poklonio mi je primerak svoje knjige THE LAST CRUSADE koja je nominalno, non-fiction, mada mnoge su deonice pisane kao fiction, kao uzbudljivi avanturističko-mistički horor roman – o katarima, Monseguru, Otu Ranu, nacistima u potrazi za okultnim relikvijama…

To je njegova životna opsesija, delom samo prikazana u dokumentarcu THE SECRET GLORY, ali u ovoj su knjizi najnovije teorije, saznanja i apendiksi toj indijanadžonsovskoj sapunici.

Ovo je samizdat verzija, 1 od 100 primeraka u punom koloru (knjiga je bogato ilustrovana), ali reče da razmatra ponudu jednog velikog izdavača da mu to izda kako priliči. Ovo svakako vredi da dođe do što više čitalaca. Beskrajno je sočno, živopisno i mašto-podsticajno!

Sa Mikijem i Stenlijem otišli smo i u turu „Podzemni Beograd“, koja nam je od strane rukovodstva FSFF-a bila najavljena kao da je po uzoru na knjigu Beograd ispod Beograda, ali se ispostavilo da ipak nije ni blizu tome.

Rimski bunar,

Barutana, rimski sarkofazi i nadgrobni spomenici, tuneli iz doba SFRJ (!),

a onda ostatak napolju, na suncu.

Nije bilo loše, uprkos vodičici sa Tarzan-inglišom ubeđenoj da se na engleskom kaže „the Janjichars“ a ne, kako sam pokušao da je, nedokazanu, ispravim, „the Yanissaries“. Ipak, moraću nekad, u nekom drugom aranžmanu, da overim PRAVU turu „Podzemni Beograd“…

Moj razgovor sa Stenlijem pred publikom organizatori su najavljivali kao „masterklas“, kao „druženje“, kao „Q&A“...

Jedino dosledno u svim najavama bilo je izostavljanje imena onoga ko vodi razgovor: taj se nigde ne pominje, ni u Katalogu, ni na Flajeru festivala, ni u PR pismu medijima koje su novine zatim prenosile, ni u objavama na Instagramu i Fejsbuku.

U ova poslednja dva se ta sitnica pomenula tek naknadno, kad im ja skrenuh pažnju na previd.

Zato sam sebe, na početku tog razgovora, predstavio kao The Man With No Name, što je izvesnom smislu bilo prikladno (iako nisam imao šešir)!

Za razgovor sam imao 45-60 minuta, i to sam maksimalno iskoristio da ga prepitam oko najnovijih stvari: Lavkraft, BOJA, predstojeći DANIČ, kenselovanje, Kejdž, a publici sam prepustio, ako požele, da ga pitaju o klasicima od pre 30 godina.

Publika nije bila preterano brojna, ali ni sramotno oskudna (rekoh, 40-ak duša), a slično se može reći i za živahnost sa pitanjima (mislim da ih je bilo 4 ili max 5), ali mislim da su bili zadovoljni onim što su čuli, kao i ja.

Sve u svemu, bila je retka privilegija biti ozračen entuzijazmom, ljubavlju i znanjem horor znanja od jednog takvog velikana kakav je Stenli, i svako ko je proveo s njim bar neki minut ili sat tokom prethodnog vikenda reći će vam isto to.

A sada, jer sa Ghoulom uvek dobijate više, ekskluzivno vam kačim audio snimak mog javnog razgovora sa Stenlijem, koji možete skinuti OVDE: Richard Stanley in BG 30.09.2023.

P.S. Sve fotke u ovom postu napravio sam ja, izuzev onih (sa masterklasa) koje je uslikao dragi drug i jedan od prijatelja moje knjige ZADUŠNICE - Ognjen.

P.P.S. U četvrtak 5. oktobra izlazi nedeljnik NIN, a u tom broju čitajte na tri strane moj iscrpni intervju sa Stenlijem! Ne, to nije ova ista priča koju imate u audio snimku, već sasvim drugi razgovor, na druge teme. Evo prve strane, i dela sledeće:

RIČARD STENLI gost 17. Festivala srpskog filma fantastike

Pratiocima ovog bloga dobro je poznato moje obožavanje Ričarda Stenlija: kako njegova prva dva igrana filma, tako i njegovih dokumentaraca i okultno-ezoteričnih čačkanja i pisanja. Imate ovde na blogu moju kritiku njegovog najboljeg filma, remek dela DUST DEVIL, a imate, takođe, na engleskom, i moj kraći esej o tom filmu, DUST DEVIL: IN THE CLAWS OF THE EVIL DEMIURGE.

 

Na ovom blogu naći ćete i moj detaljan, slikoviti izveštaj o tome kako sam Stenlija sreo i o čemu pričao s njim + sa njegovim donedavnim kompozitorom, Sajmonom Bosvelom, na Grosmanu, u Sloveniji, pre 8 godina, ovde: Grossmann 2015 (1. deo): Ričard Stenli.

 

Nažalost, moj vanredno iscrpan intervju s njim urađen tada nikoga nije zanimao, pa je ovih 8 godina ostao neobjavljen. Moći ćete da ga čitate tek dogodine, ako nabavite knjigu GROSSMANN TALES, u kojoj će biti objedinjeno 20 mojih intervjua sa 20 majstora horora s kojima sam razgovarao na Grosmanu. A ako vam se ne čeka toliko, javlja mi se da će moj intervju sa Stenlijem izaći u nedeljniku NIN u četvrtak 5. oktobra…

 

Ali, što biste o tome čitali, kad me možete slušati i gledati kako naživo razgovaram sa njim u subotu uveče u DKC-u? Još bolje, ako se lično pojavite, moći ćete i sami da ga nešto priupitate, proćaskate s njim (on je veoma srdačan i razgovorljiv!), donesete mu nešto na potpis ako želite, itsl.

 

Kao što kažu organizatori Festivala srpskog filma fantastike, koji su Stenlija doveli u Srbiju: Ne propustite priliku da se upoznate sa ovim filmskim velikanom i uživate u projekciji filma COLOR OUT OF SPACE, 30. septembra u 21 h čas u Dvorani Kulturnog centra! Posle projekcije q&a sa rediteljom će voditi Dejan Ognjanović, doktor horora i pisac.

 

Ko je u Beogradu i njegovoj okolini, pa i daljini, a ne iskoristi ovu priliku – kajaće se!

 

A evo i zvanične najave.

 

 

Kultni reditelj Ričard Stenli gost 17. Festivala srpskog filma fantastike

 

Kultni reditelj Ričard Stenli biće gost 17. Festivala srpskog filma fantastike koji će se održati od 29. septembra do 1. oktobra u Dvorani Kulturnog centra Beograda (DKC).

Njegov film „Boja izvan ovog svemira“ (Colour Out of Space) sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi biće prikazan u subotu, 30. septembra u 21 čas u DKC-u.

Ričard Stenli je režiser poreklom iz Južne Afrike, čiji su dugometražni filmovi „Hardver“ (Hardware, 1990) i „Peščani đavo“ (Dust Devil, 1992) postali kultni klasici među ljubiteljima fantastike i horora.

 

Karijeru je počeo snimajući kratke filmove i muzičke video spotove. Za kratko ostvarenje „Rites Of Passage“, koje poredi primitivnog i modernog čoveka, dobio je 1984. godine međunarodnu studentsku nagradu. Potonje kratko ostvarenje „Incidents in an Expanded Universe“ poslužilo je kao osnova za Stenlijev dugometražni prvenac „Hardver“, koji je mešavina naučne fantastike sa sajbepank elementima i horora. Ovaj film smešten je u neveselu postapokaliptičnu budućnost, u kojem skupljač ostataka naše civilizacije nabasa u radioaktivnoj pustinji na delove, ispostaviće se, smrtonosnog robota i odnese ga u ljudsko stanište, najveći je Stenlijev komercijalni hit, a u njemu u sporednim ulogama pojavljuju se rok ikone Igi Pop (Igg Pop) i Lemi Kilminster (Lemmy Kilminster) iz grupe Motorhed (Motorhead). Svoj verovatno najbolji film, natprirodni horor „Pešćani đavo“, Stenli je snimio u Namibiji, inspirisan pričom o nerazjašnjenim ubistvima u toj zemlji na jugu Afrike. „Pešćani đavo“ sa svojim izrazito misterioznim negativcem, pustinjskom lutalicom koju progoni policija zbog niza okrutnih, okultnih ubistava, imao je velikih problema u postprodukciji, i Stenli se godinama borio za to do publika uspe da vidi njegovu originalnu viziju, a ne skraćenu i premontiranu koju su distributeri izneli na tržište. Ovo ostvarenje nije ostvarilo veliki finansijski uspeh, ali je vremenom postao kultni hit i smatra se za jedan od najoriginalnijih horor filmova devedesetih godina prošlog veka.     

 

Stenli je u međuvremenu snimao ratne dokumentarce i dokumentarce o nacističkim potragama za Svetim gralom i vudu običajima na Haitiju, i bio je planiran za režisera adaptaciju romana Herberta Džordža Velsa „Ostrvo doktora Moroa“, ali je zamenjen drugim režiserom, Džonom Frankenhajmerom nedelju dana posle početka snimanja. Film, sa Marlonom Brandom i Valom Kilmerom u glavnoj ulozi pojavio se 1996. godine, i nema mnogo veze sa Stenlijevom vizijom o kojoj on priča u dokumentarcu „Lost Soul: The Doomed Journey of Richard Stanley's Island of Dr Moreau“ iz 2014. 

 

Vratio se u mejnstrim, adaptiravši klasičnu horor priču Hauarda Filipsa Lavkrafta (H.P. Lovecrtaft) „Boja izvan ovog svemira“ (Colour Out of Space) u dugometražni film, sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi.

 

17. Festivala srpskog filma fantastike biće otvoren u petak, 29. septembra u 19 časova projekcijom filma “Restore point” (Tačka povratka) reditelja Roberta Hloza (manjiska srpska koprodukcija).

 

Više informacija o programu festivala nalaze se na društvenim mrežama Facebook i Instagram.

 

P.S. Organizatori su pominjali da će možda prikazati HARDWARE i DUST DEVIL u okviru festivala, ali pošto su termini u DKC-u zauzeti drugim programima (btw. 300 din je ulaznica po bloku programa ili filmu), ako se to desi – desiće se u novoj zgradi Kinoteke. Sigurno neće biti sa trake, a verovatno ni sa dcp-a. Pratite Facebook jer sajta nema…

 

PSPSPSPS: Iz štampe je izašlo 4. izdanje mog prvenca NAŽIVO. Ipak je sad jubilej, 20 godina od 1. izdanja. Ako vam je do sada izmicao ovaj (o)kultni horor roman, nabavite ga sad! Cena 1000 din + ptt! Pišite mi na mejl...

NOVI HOROR FILMOVI + horor vesti

 

Znam da od mene očekujete osvrt na nove horor filmove. Odavno nisam pisao prikaz, niti zaseban, detaljan, niti grupni, masovni, nasitno. Dva su glavna razloga što toga dugo nije bilo na ovom blogu: 1) intenzivan rad na romanu ZADUŠNICE u prethodna tri meseca, i 2) potpuno odsustvo novih horor filmova vrednih pamćenja i pisanja o njima.

 

Istina, zbog prvonavedenog razloga, nisam overio baš sve što mi je delovalo zanimljivo iz novijeg perioda. Radim na tome ovih dana, koliko stižem, mada već sam se bacio na to da privedem kraju jednu drugu knjigu – transkripte mojih intervjua rađenih na Grosman festivalu. Većina prioriteta koje jesam pogledao, i to je sve jad i beda mediokritetizma i poludupaste zaboravljivosti. Stvarno nemam snage ni volje da se bavim analizom osrednjosti koje tavore u procepu između dvojke i tri minus. Umesto da gubim vreme na njihove rivjue, samo ću ih nabrojati – sve ovo dole ima ocenu oko 2+

 

COBWEB

RENFIELD

THE BOOGEYMAN

THE TANK

THE TUTOR

DAMPYR

TIN AND TINA

THE LAST VOYAGE OF THE DEMETER

 

Dva najbolja horora ove godine ostaju TALK TO ME (imate ga u našim bioskopima, najzad; a ima ga i na strimingu) i MEGALOMANIAC (videh ga na nekim private mestima, širim masama izgleda još nije dostupan).

  

Vredan je, recimo, pomena NEW RELIGION (jaka trojka), japanski weirdo koji je toliko slow burn opičen da je upitno da li se može nazvati hororom; ja ću ga uvrstiti na moju godišnju horor listu, ali verujem da će mnogi gledaoci biti smoreni/zbunjeni njegovom opskurnošću, a mnogi će reći „ovo nije horor!“, sa čime ne bih polemisao. Ali, ako imate kinky ukus za arty bizarnost, dajte mu šansu. To je, posle dugo vremena, jedan Japanac koji podseća zašto smo ih nekad voleli i divili im se.

 

Evo i nekoliko kraćih horor vesti i podsećanja.

 

 

I dalje traje pretplata na prvi tom Barkerovih KNJIGA KRVI i na prvi roman Marka Piševa, TAJNI SVAT. Ne propustite Bibliju savremenog horora – i jednog od najboljih domaćih pisaca strave.

 

Skoro u isto vreme sa ove dve knjige, dakle posle 15. oktobra, iz štampe izlazi i moj 4. roman, ZADUŠNICE. On je u štampi, ali ko ga dosad nije naručio, pretplata i dalje važi. Svi detalji o tome na linku.

finalna korica

Plus podsećanje, iz štampe je izašlo 4. izdanje mog prvenca, NAŽIVO.

Ko želi da se proveseli, nek piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com.

 

A da uđete u mood srpskih zombija iz ZADUŠNICA, ako ste u Beogradu 30. septembra, svratite na jubilarnu 10. Zombi Šetnju! Dobro se našminkajte, jer ja ću biti u žiriju!

Ovaj zombi karneval se dešava u okviru Festivala srpskog filma fantastike, gde ćete moći da pogledate jaku selekciju domaćih i regionalnih kratkih filmova (tako tvrdi selektor, Jovan Ristić) i jedan potencijalno zanimljiv američki horor koji ne samo što je sniman u Srbiji, nego se i dešava ovde! Da, nismo „glumili“ Černobil, Rusiju, Tunguziju, nego smo baš baš Srbija kao takva u filmu EIGHT EYES. Javlja mi se da ćemo opet, kao i obično, biti žrtvom orijentalizacije i zapadnjačkog kulturrasizma, mada, ko zna, možda smo donekle i zaslužili kontinuiranost te i takve slike o ovom getu nenormalnosti i ludila.

 

Inače, gost festivala će biti i jedan reditelj meni lično veoma drag, ali još čekam zvaničnu objavu organizatora, pa ne bih trčao s tim pre njih. Ja ću voditi i master class s njim u subotu uveče. Više info u sredu kad se to zvanično obznani.

Najavu festivala (pre nego što im je glavni gost potvrdio dolazak) imate OVDE.

 

Na kraju, loša vest za one koji su se nadali skorom izlasku knjige HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA u mom prevodu.

Ja sam svoj deo posla (prevod) završio pre pola godine. Nažalost, zbog nepredviđenih okolnosti zdravstvene prirode u instituciji (NKC) koja knjigu treba da objavi, ona neće biti završena, kako je bilo planirano, za predstojeći Sajam knjiga. Kad će biti, to ne mogu znati, jer sa Višim Silama nisam u kontaktu. Možda na proleće, ako sve bude kako treba.

Marčelo piše o Kadijeviću, Radivojeviću i Ognjanoviću

 

Pisac, muzičar i aktivista, Marko Šelić Marčelo jedan je od recenzenata mog najnovijeg romana, ZADUŠNICE. Tu istu ulogu imao je i na prethodna dva (ZAVODNIK i PROKLETIJE), a bio je ljubazan i da učestvuje na najmanje dve promocije mojih knjiga.

            U kolumni koju je dnevni list DANAS objavio, ehm, danas, 22.09, Marčelo je napisao neke lepe stvari o dvojici vrlo mi dragih reditelja, pa je uzgred pomenuo i mene.

            Evo te kolumne, preuzete ODAVDE.

 

 

PROLAZNE OKOLNOSTI POPRIŠTA

 

© Marko Šelić Marčelo, DANAS

Foto: Radenko Topalović

 

Legendarni reditelj i scenarista Miša Radivojević dao je intervju prvi put nakon čitave decenije – a povodom toga što je ove godine njegov rad ovenčan nagradom „Živojin Žika Pavlović“; u moru dragocenih promišljanja o filmskoj umetnosti ima i opšteživotnih crtica, lepih koliko i oporih, među kojima je ova: „Uhvatio sam sebe da kad pomislim na odlazak, u meni se pojavi izvesna radost jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da rešavam problem. (…) Osećanje da odlazim nije prirodan strah od smrti, već i izvesna nada, jer više ne mogu da pomognem“.

Pre koji dan, desi mi se jedna presretačka neverovatnost. Divna, a to, u ovom okršku geografije gde tavorimo, najčešće nije osobina stvari koje iskrsnu niotkud.

Krenuo uobičajeno na kafu u kraju, s laptopom u rancu da izvidim šta sam pisao prethodne noći i skrojim prepravke, kad pred mene stane prijateljica koju nisam video sigurno 15 godina. I tako mi Dana razdani dan.

Dana je, između ostalog, etnomuzikološkinja; u vreme kad smo radili drugi album i otvarali se prema muzici, bila je pravi dobri duh procesa, naše studijsko sunce.

Njeni saveti i energija silno su značili nama klincima; u tom je druženju takođe bilo nečega opšteživotnog što se pamti zauvek. Sresti Danu, koja odavno ne živi ovde – to znači momentalna obustava svega ostalog i sazivanje zasedanja komiteta. Staro društvance se okupilo, i u kolektivnom duhu za tim stolom nije se osećala činjenica koju nemilosrdni kalendar sugeriše: da je od onomad zapravo prošlo ne 15, nego 18 godina.

Čitavo jedno punoletstvo, bogtemazo. Takve dane vaistinu valja slaviti. Ali, kako biva, u razgovor se uvuklo i aktuelno društveno ovde-i-sada; u jednom trenutku, Dana mi kaže: „Otadžbina, to je ona zemlja gde me najviše sramota“.

Nasmejemo se, onako tužno ali od srca, jer ta prividno ironična misao zapravo je potpuno logična: ako emigriraš, problemi te tamo zemlje nekako nikad nisu tvoji, uvek ih sagledavaš s jedne fine filozofske distance čak i kad direktnije utiču na tvoj život. Nisi ih ti uzrokovao, nije nužno na tebi ni da ih popravljaš; koliko god se odomaćiš, negde u glavi i dalje si gost, dođoš.

Ali čim zakročiš na rodnu grudu, sudariš se sa svime za šta si mislio da te se više ne tiče. A Srbija je u tom smislu nešto kao hadronski sudarač: rasparčava ti čestice na čestičice.

            Đorđe Kadijević, još jedna legenda domaće kinematografije, živa je riznica opšteživotnosti koliko i Radivojević: sve što izgovori destilat je mudrosti.

Kad je moj drug Deki Ognjanović, jedini čovek u ovom delu Evrope koji je doktorirao na temi poetike horora, branio svoj doktorat, išli smo da ga bodrimo; divni Kadijević takođe se pojavio da podrži prijatelja. Davno i to beše, ali sećam se: došao je u trenerci, najnonšalantnije.

Nimalo akademski „dres kod“. To mi je bilo beskrajno simpatično, pomislio sam: „Šta ga briga, realno, pa on je Đorđe Kadijević, veća institucija no ova u kojoj se nalazimo, a u ozbiljnim je godinama i pravila na njega više ne moraju da se odnose. Hah, kako je to oslobađajuće“.

Pri ovom Radivojevićevom intervjuu, paralela mi neminovno pada na pamet: ono što je kazao poentira istovetno kao Kadijevićeva nehajna kostimografija tada.

Na svetu ne postoji ništa na čemu se period od 18 godina ne vidi, osim možda Breda Pita.

Sedimo, uživamo u razgovoru s Danom, sve je kao da smo se juče poslednji put okupili – ali kako nismo Bred naš nasušni, ne zavaravamo se da se vreme na nama ne vidi. Samo što još nismo stigli na mesto s kojeg nam se filmski velikani obraćaju, i još nas prilično intenzivno boli što na svetu ne postoji ništa na čemu se decenije ne vide, osim Breda Pita i ove zemlje.

O tome kako je uopšte moguće da ljudi koji su jednom pregurali Miloševića danas trpe ovo što trpe, a neki čak i obožavaju – sve manje vredi govoriti, osim kroz neki novi doktorat o poetici horora. A opet, nedopustivo je ćutati.

Kolebica između svesti o teškoj nepopravljivosti i sulude želje, plamteće nade da se nešto ipak može i mora – to je klopka iz koje, izgleda, može da te raseli samo kalendar. Do tada, čak ni fizičko raseljavanje ne radi posao.

Dosećam se, neko jednom reče da je ovde blesavo pričati o trenutnim okolnostima, jer belodano uopšte nisu trenutne. Fraza „proći će“ stalno beleži porast populacije, to poslednje ubežište sve je nakrcanije ljudima.

Ali godine idu, i sve je teže umaći utisku da nisu prolazne ove okolnosti, nego samo mi. 

 

***

 

Slikoviti izveštaj sa tog istorijskog događaja koji pominje Marčelo možete videti ovde:

 

Odbrana horor doktorata: SLIKOVITI IZVEŠTAJ