DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT (2011)

**

2-

            Ovo je izrazito slab film, gotovo nevredan pomena, a kamo li analize – jer u njemu se nema šta analizirati, sem davno ofucanih mehanizama proizvodnje američkog fast-fooda, o čemu je već sve rečeno, i ovaj bezukusni plastični zaboravljivi produkt nema šta važno toj staroj priči da doda. Međutim, pošto se ovo sočinjenije nominalno poziva na DILANA DOGA, verujem da se od mene očekuje nekakav osvrt, pa ću ga ipak ostaviti ovde, iako bih radije pisao o nečem vrednijem.

            Najave ovog filma traju već više od 10 godina. Sećam se da sam o njemu, pod istim ovim generičkim naslovom (MRTVACI U NOĆI! U GLUVO DOBA NOĆI!), čitao još u praistoriji interneta, na sajtu Cabinet of Dr Casey – jedno vreme nezaobilaznom mi horror mestu, koje je ugašeno još na samom kraju 20. veka (ako me pamćenje ne vara).  

Ali ako neko misli da je preko 10 godina krčkanja ovog scenarija moralo uroditi još boljim i zrelijim rezultatom, taj je notorna naivčina koja nema pojma o tome kako stvari u Holivudu funkcionišu. Pre će biti da su eventualne sporadične kvalitete, koji su se možda zalomili u inicijalnom scenariju, tokom tog vremena nadležni službenici i odradeci razblažili, obezmudili, razbljutavili i smlačili u povraćku koju danas imamo pred sobom. 

            Istina, već prve najave o pravcu u kome su to hteli da vode bile su zabrinjavajuće, a sve što je zatim usledilo – vesti i fotke sa snimanja, privjui, prve reakcije i kritike – sve, ama baš sve, uključujući i zasluženo očajan rezultat na USA box office-u, ukazivalo je da se radi o BOMBI, tačnije o ćorku nebitnom za bilo koga sem za najzadrtije fanove i frikove Dilana Doga, kojih ipak ima dovoljno (a po nekim teorijama i previše). 

To znači da sam eventualna očekivanja, do trenutka do koga je DVD screener procurio na net, u sebi ugasio bilo kakav entuzijazam ili pak mutnu nadu po pitanju ovog nedela. Sve, uključujući i moje šesto i po čulo, govorilo je da se ovde nema šta očekivati, i da će biti dobro ako ne boli baš suviše. 

Pre svega, ovo nema nikakve veze sa Dilanom Dogom kakvog znamo iz Sklavijevog stripa. Nikakve, sem najpovršnije koja se može zamisliti. DEAD OF NIGHT proizvodi neodoljiv utisak nekakvog generičkog low-budget skripta u koji je neko naknadno, usiljeno, i bez mnogo dubinskog truda, ubacio nekoliko površnih referenci na ovaj strip i njegovog junaka, i tako ga "preveo" u njegov univerzum. Otprilike kao ona nakaradna prešminkavanja scenarija za pozne direct-to-DVD "nastavke" HELLRAISERa, samo još gore (jer, recimo, DEADER uopšte nije loš, i čak u nekoj dalekoj perspektivi i može da se zamisli u proširenoj verziji Barkerovog univerzuma).

Znači – šminka. "Dilan" nosi crvenu košulju (ali tamniju nego u stripu) i crni sako.

Tokom najavne špice vidimo uramljenu fotku sa nekim maskiranim u Gruča Marksa.

Tu je čak i maketa jedrenjaka, koju će primetiti svi fanovi stripa koji ne trepnu baš u toj polu-sekundi. Naravno da se na nju, nakon špice, više nikada ne vratimo.

Vidimo na sekund i klarinet, u koji Dilan nikad ne zasvira.

Pištolj takođe liči na onaj u stripu, mada se vidi prebrzo a ja nisam gun nut i ne mogu da potpišem da li je to baš taj ili neki sličan.

Da ludilo bude još veće, čak i onu njegovu naslonjaču su iskopirali da izgleda kao u stripu.

Ali, na tom šminkeraju se cela priča o "vernosti" završava.

Pre svega, lik Dilana Doga je sasvim drugačiji. Kod ovoga ovde, u tumačenju Supermena, nema nimalo melanholije, niti poezije, niti ennui-ja; nema simpatične trapavosti, otuđenosti, nesnalaženja u svetu; nema ničeg luckastog i ekscentričnog. Ovaj Supermen ovde je ne samo mišićavija polutka nego što je žgoljavinjasti Dilan ikada bio, nego je i inače dosadno tupavo strejt u svemu: jaki, pametni, nepogrešivi, uber-cool baja bez mane i straha: bezlično napisan i drveno "odglumljen" sa tim praznim očima i četvrtastom vilicom Brendana Ruta. 

Ekscentričnost je donekle vezana za njegovu profesiju (o tome malo dole) i za njegovog "comic" sidekicka. Sad, okej, razumem da nisu mogli da upotrebe ni ime ni lik Gruča Marksa, jer su oni pod kopirajtom (!) koji ove šićardžije nisu htele da plate (istina, pominjala se neka baš sumanuta suma). Ali ono za šta nema nimalo izvinjenja jeste – zašto su onda Gruča morali da zamene najiritantnijim "comic" sidekickom u vasceloj dugačkoj, mučnoj, ofucanoj i imbecilnoj istoriji "comic" sidekickova? Zar je toliko teško bilo stvoriti LIK s kojim bi ovaj ovde "Dilan" mogao da uđe u neku iole zanimljivu vrstu dinamike, feedbacka, (al)hemije i bar u najavi zabavnog odnosa?

Izgleda da jeste, jer neki od najškripavijih momenata vezani su upravo za situacije i kreveljenja i mono-dijaloge koje su napisali ovom nesrećnom Semu Hantingtonu koji igra "Markusa". Citirao bih vam neke, ali muka mi je samo kad ih se setim. Dođavola, prilikom jednog naročito idiotskog i izlizanog fazona poželeo sam da je scenario (ili barem viceve u njemu) pisao Zoran Čalić. Veća bi šansa bila da neki od njih izazove nešto što nije sažaljivi osmeh.

Dilanova profesija višestruko je besmislena: 1) u poređenju sa stripom, i 2) sama po sebi. Ali, pustimo strip, jer kad se već tvorci ovoga nisu njega držali, što bih ga ja bez potrebe cimao. Profesija, u svetu ovog filma, je besmislena zato što ovde imamo premisu da među nama baš rasprostranjeno šetka čitav paralelni svet grdnih nekakvih vampira, vukodlaka i zombija – dakle, bućkuriš svetova KONSTANTINA i HELBOJA – a Dilan je… šta? Nekakav posrednik između ljudi i monstruma, pri čemu nijednog trena nije jasno kakav, i zašto baš on. 

Da li ima neke specijalne moći? Da nije upao u zombi-kazan kao mali? Da mu nije tatko možda neki ludi doktor Abraksas? Jel' možda vidi nešto što drugi ljudi ne vide, jel' otporan na vampirske zube i vukodlačke kandže, pa da se slobodno šetka među njima? Da nije možda nji'ov?

Jok. Jedina posebna moć koju iskaže u celom filmu jeste ta da ga na svakih 10 minuta filma neko nokautira tako snažno da ovaj preleti 5-6 metara kroz vazduh, tresne o zid ili pod, i da mu od toga ne ostane ni čvoruga, ni dislocirana vilica, ni potres mozga, a kamo li uganuto rame ili naprsla nadlanica.

Ali okej, kao, ovo je po stripu, pa je to sve u redu, comes with the territory. A što Dilanovo mesto u hijerarhiji tog sveta nema nimalo smisla, što se niko nije ni potrudio da objasni zašto bi tim alama i baucima trebalo nekakvo JugoDrvo da im pripomaže – pa, nikom ništa. Nema veze. Ko će sad i time da se bavi, idemo dalje.

Uh, toliko me mrzi da uopšte promišljam ovaj komad bezukusne, davno prežvakane žvake da moram da malo ubrzam i sažimam. Dakle:

Lik Dilana Doga je bezvezni bezlični goody two shoes učinjen "dubljim" i "težim" kroz najotrcaniji trik u knjizi Screenwriting for Dummies: "mučen sećanjem na stradalu dragu." (Jedino je "mrtvo dete: It's MY fault!" grđi fazon iz istog žanra.)

Njegov sidekick je najkretenskije levo smetalo u istoriji otrcanih glupih i nenadahnutih filmova: Dilan ga sve vreme tretira kao govno na svojoj cipeli, a ovaj je isto tako beskičmeno govnasto zalepljen za njega, i služi samo za ispaljivanje patetičnih komentara, za neprestano upadanje u sranja i posledično kukanje i zapomaganje i jaukanje, i za namigivanje najkretenskijim slojevima populacije koja se prevari da ovo sedne da gleda. Ukratko, "Markus" (Ne-Gručo) je 100% prepisan iz poglavlja o "smešnim pomoćnicima" iz knjige Screenwriting for Imbeciles.

            Ženska koja ga angažuje za slučaj je nekakva zaboravljiva, nimalo zanosna, prosečna domaćica kakvih ima na lopate u svakom made-for-TV filmiću danas, a njena "karakterizacija" (ha!ha! smeje se feminista u meni, gorko) doslovno je prepisana iz poglavlja o "dami u opasnosti" iz knjige Screenwriting for Morons. (PS: Ne, ona NE pokazuje sise, a njeno muvanje s Dilanom prikazano je potpuno čedno, u skladu sa PG-13 rejtingom).

            Zaplet, dostojan neke rutinske epizode BUFFY TV BLJUZGE, copy-pastovan je iz poglavlja "potraga za drevnom relikvijom koja budi demona i dovodi ga na Zemlju or some such crap" iz knjige Screenwriting for Retards.

            Da stvari budu još gore, čak i spec. efekti i maske kreatura koje paradiraju ovom bljuzgom precrtani su iz priručnika Make-Up Effects for the Untalented, tako da čovek ni na tom planu nema na čemu da odmori oči kad ga smore onaj američki Vuk Kostić (Brendan Rut) i njegov Boris Bizetić Junior (Sem Hantington) i ona njihova Tamo Neka (nikad čuo).

            Režija svega ovoga je tipična low-level egzekucija: posao je ODRAĐEN, drži vodu, nije bruka, za koga je super je – jer, da se razumemo, ovo NIJE pravljeno za one koji pobožno prate DILANA DOGA i znaju napamet svaki tekst o njemu iz pera Dejana Ognjanovića objavljen u DD KNJIGAMA Veselog Četvrtka. Ovo je pravljeno za prosečnog američkog tinejdžera, prilagođeno njegovim nazorima, ukusima i interesima, njegovoj pažnji i intelektu, njegovom smislu za humor, njegovoj ideji zabave: mlaka akcija, pirotehnika, jurnjave kolima, tuče, nokauti od kojih se leti s kraja na kraj sobe, munje sevaju na sve strane...

            Za fanove su ubačeni tek sporadični "migovi", kao npr. da se jedan nebitni vampir zove Sklavi. U pitanju je zaista bizaran koncept: pasivni čuvar relikvije! Naime, akcija uzimanja tog nekakvog krsta u kome je Belijalova krv, nužna za ritual, istovetna je akciji uzimanja lilihipa od petogodišnje devojčice. Dođeš, uzmeš, ovaj se malo iskezi – i gotovo! 

            Uostalom, ovo je toliko loš film da je u njemu slab čak i Piter Stormer (na autopilotu: "Dajte taj ček pa da begam što dalje odavde!").

            Stoga, sasvim predvidiv savet, ali u duhu ovog filma i jedini moguć: ako zaista volite Dilana Doga iz pravih razloga (jer kapirate svetonazor & duh Ticijana Sklavija), mnogo je bolje da ponovo pogledate poslednji pravi masterpis italo-horora, DELLAMORTE DELLAMORE (1994) – sa Rupertom "THE Dog" Everetom, i prema Sklavijevoj knjizi, pa još u režiji majstora, Mikelea Soavija – a da na ovu budalaštinu MRTVACA U NOĆI što pre zaboravite. 

            Hell, pa više Sklavijevog duha naći ćete i u srednje-solidnom, ali za ovo nedostižnom NERO-u, kojeg ovde nedavno razotkrih publici. U ovom konstruktu ovde, u ovom kvazi-DILANU, nećete naći NIKAKVOG duha: ni Sklavijevog, niti bilo kakvog. I to je finalna poruka koju moram da naglasim: sasvim nevezano za (opravdane) krikove fanova koji kukaju "Svetogrđe!", "Niđe veze!", "Blasfemija!", "Look what they've done to my Dilan!" itsl. DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT je naprosto nesnosno prazan i glup film, skockan prema uputstvima iz knjige Generic Film Manufacture for Odradeks, i tu nema pomoći ni leka, nevezano da li ste zadrti Dilanofili ili taj strip nikad niste otvorili.

DD je naprosto DOA. 

PULSE (2001)

 

 

Režija: Kjoši Kurosava

****

4

            U okviru akcije "APOKALIPSA, nogekako", evo moje kritike odličnog super-spooky japanskog horora od pre 10 godina koji je možda nekome promakao, a inače ima moj Seal of Approval.

            Iako Kjoši nije nikakav rod sa pokojnim velikim prezimenjakom, Akirom, mnogi ga opravdano smatraju jednim od najtalentovanijih novih japanskih režisera. Taj status je zaradio pre svega zahvaljujući horor-trileru CURE (1997) i drami sa elementima trilera i fantastike CHAOS (1999). Njegovi izleti u horor nisu česti, ali kada se dese – rezultat je obavezna lektira za ljubitelje žanra. Istina, pre svega za one kojima ne smetaju njegove artističke pretenzije, egzistencijalističke preokupacije, sumorna atmosfera i spor ritam.

            PULS se najlakše može opisati kao svojevrsna parafraza čuvene rečenice iz Romerove ZORE MRTVACA: kad u svetu mrtvih više ne bude mesta, duhovi će (preko kompjutera, odnosno Interneta) hoditi zemljom. To, kao i kod Romera, dovodi situaciju do apokaliptičkih razmera, pretvorivši do kraja filma naš svet u Pustu Zemlju, ili pakao na zemlji. Kurosavina poenta je da mi već živimo u paklu, i da privid života u stvari krije ljude koji su već sada (duhovno) mrtvi. Tehnologija, kako to često biva u japanskom hororu, i ovde je oruđe čovekove dehumanizacije i konačnog uništenja.

            Naglašena metaforičnost PULSA je mač sa dve oštrice: s jedne strane, Kurosava uspeva da zastrašujuće ubedljivo prikaže svet poremećenih afekata i obezljuđenih, indiferentnih ljudi koji se neosetno pretvaraju u duhove i iza sebe (bukvalno) ostavljaju tek jednu mutno-humanoidnu fleku kao trag nekadašnjeg postojanja. Isprazne egzistencije i ljudske ljušture koje dremaju kraj kompjuterskih ekrana deluju jednako jezivo kao i konvencionalnije manifestacije sablasti. Ali tu dolazi i do izvesnih problema: Kurosava žanr koristi za svoje ideje, ali ga nedovoljno poštuje, i svoje oživele metafore čini nedovoljno ubedljivim time što i ne pokušava da ih stavi u kontekst iole koherentne priče ili sistema pravila koji bi ih opravdao.  

Kako duhovi prelaze u naš svet? Koje su njihove namere kad jednom dođu? Šta rade sa žrtvama? Kako se od njih braniti? Čemu služi crveni selotejp kojim se oblepljuju vrata i prozori? Ova i mnoga druga pitanja ostaju bez odgovora u filmu koji više insistira na impresionističkom stvaranju atmosfere nego na pričanju priče: elipse postaju sve više iritirajuće, kao i epizodična struktura zapleta, pitanja se gomilaju, dešavanja postaju sve hermetičnija dok na kraju režiser ne prestane da se pretvara kako zaplet uopšte ima neku poentu. Film se okončava sa par bizarnih scena koje dolaze niotkuda i vode ka otvorenom kraju čija neodređenost može biti frustrirajuća.

            Nihilističko-apokaliptička atmosfera je gusta do opipljivosti, pored ostalog i zahvaljujući sablasnoj muzici i odličnoj fotografiji (PULS vizuelno podseća na filmove koje je snimao Dariuš Konđi, kao što su DELIKATESNA RADNJA ili SEDAM), a nudi i nekoliko istinski jezivih i duboko uznemirujućih scena. Filmu ipak nedostaje ljudski elemenat u vidu junaka za koga bi se vezali i brinuli, pa ni konvencionalne strave nema onoliko koliko potencijali zapleta nude. Na pola puta između žanrovskog i art filma, PULS nudi ponešto ljubiteljima obeju kategorija, ali teško da će ijednu u potpunosti zadovoljiti. Njegovi kvaliteti su vrhunski, pa je stoga razočarenje veće u pogledu onoga što je nedorečeno ili nedorađeno.

            --- Ova kritika izvorno je objavljena u magazinu ZNAK SAGITE, br. 11, maj 2003, str. 1872.

Aleksandar B. Nedeljković sreće FRANKENŠTAJNA

             U okviru akcije "Abot i Kostelo sreću ličnosti od javnog značaja", predstavljam naučni (eh?) rad prof. dr Aleksandra B. Nedeljkovića, docenta na FILUM-u u Kragujevcu, na temu sudbonosne noći 16.06.1816. godine, u kojoj je rođena ideja za roman Frankenštajn Meri Šeli.

            Ovaj prilog, takođe, obznanjujem ovde i u okviru akcije proslave 195 godina od tog velikog istorijskog datuma, pošto se, eto, zgodno potrefilo da je 16. jun baš danas, kao što je to – incroyable, n'est-ce pas? – bio i pre tačno 195 godina kada su se u Švajcarskoj susreli veliki romantičarski (mada ne naročito romantični) pesnici Bajron i Šeli, Šelijeva teen-ljubavnica-pobegulja Meri, Bajronov lični ginekolog, Polidori, te Kler Klermon, Merina polusestra a Bajronova krevetska družbenica (kojom se, u tim danima, već bio smorio i gledao je kako da je šutne što bezbolnije).

            Ta olujna noć ovekovečena je u čak nekoliko filmova, od kojih je najpoznatiji (i najbolji) GOTHIC Kena Rasela, ali vredi pomenuti i nenabavljivi HAUNTED SUMMER (ko nađe linkove ili torent, neka dojavi!), te špansku dramu ROWING IN THE WIND, pa delimično i Kormanov grešni no mestimično simpatični FRANKENSTEIN UNBOUND.

            U svakom od pomenutih filmova saznaćete više o toj istorijskoj horor noći nego li u Nedeljkovićevom radu; hell, bolju faktografiju imate u epizodi stripa Marti Misterija pod naslovom "Frankenštajn 1986.", započetoj pred kraj broja 49. "Sedma žrtva" (upravo u toj deonici govori se o Meri Šeli i njenoj noći na ženevskom jezeru), a nastavljenoj u  br. 50, "Zamak užasa" i 51. "Povratak čudovišta".

            Ali nema veze, tekstovi prof. dr Aleksandra B. Nedeljkovića ne čitaju se zbog faktografije (taman posla!) a ni zbog naučnih ili analitičkih kvaliteta, već kao savršena zabava za ljubitelje nenamernog (?) treša maskiranog u kvazi-naučno štivo, ukratko – kao vrhunska humoristička literatura. Pa, da ne dužim dalje, evo – sve što sledi ispod napisao i svojim imenom i titulom potpisao dr ABN (boldovi su moji).

            Za fotke na kojima se javlja prof dr ABN, upotrebljene u ovom tekstu, na blogu, zahvaljujem Fejsbuk grupi posvećenoj njegovom liku i delu, od strane njegovih studenata. 

           

O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru

“О ноћи 16. јуна 1816. на Женевском језеру” (о Бајрону, Мери Шели, итд), Београд, часопис Либер, издавач удружење библиофила “Либер”, бр. 2, јул-август 2006, стр. 28-33. ISSN 1452-5291 , COBISS.SR-ID 130827020

prof. dr Aleksandar B. Nedeljković

Svet se brzo menjao, tih godina; Evropa se, iako sada bez Napoleona, kretala ka jednoj budućnosti u kojoj mnogi aspekti društvenog i duhovnog života više nisu mogli biti isti kao pre njega. Ideali slobode i jednakosti svih ljudi, razbuktani četrdeset godina ranije Američkom revolucijom (1776) i nastavljeni Francuskom građanskom revolucijom (1789) koja je označila i kraj Srednjeg veka, nisu nestali Napoleonovim porazom; kad su se stišali odjeci topova sa Austerlica, Borodina i Vaterloa, a Bonaparta odveden u svoj Hag, u svoj Ševeningen (zvani Elba), Evropa se time nije vratila na staro, naprotiv. Čak ni vožnja kola po drumu više nije bila ista: ranije je vozio kako je ko stigao i hteo, levom stranom, desnom, ili sredinom, ali u svim zemljama koje je Napoleon makar i privremeno osvojio, sve do Dubrovnika (gde je tada itekako bilo Srba) i do Moskve, zadržalo se i evo i sad je na snazi francusko pravilo da na svakom drumu svako mora voziti desnom stranom. (Ali u Engleskoj ne, jer Napoleon nikada nije osvojio Englesku.) Srbi su – narod raštrkan, politički i dijalekatski heterogen, ali vrlo uporan – nastavili svoju revoluciju, svojim Drugim ustankom (1815) i time ponovo stavili sebe na samu prvu liniju evropskog fronta odbrane od turske agresivne tiranije. Nedugo posla prvih parobroda na okeanima, evropskim kopnom su krenule prve lokomotive! – bili su to tehnološki događaji koji će bitno izmeniti teoriju i praksu ratovanja, ali i svetsku privredu. Za samo nekoliko decenija, drveni jedrenjaci, svejedno da li civilni ili vojni, postali su stvar romantične prošlosti. (Poslednja u istoriji iole značajnija bitka drvenih jedrenjaka odigrala se 1827. kod Navarina, na zapadnoj strani Peloponeza, gde su flote zapadnih zemalja udružene sa ruskom flotom uništile tursku flotu, što je u kratkom roku donelo slobodu grčkom narodu a mir i bezbednost istočnom Mediteranu.) Ali su zapravo jedrenjaci otplovili u jednu prošlost koja će verovatno zauvek ostati romantična, jer ima nečeg inherentno romantičnog, prirodnog i divnog u plovidbi drvenim brodom na pogon vetra, ovde na planeti Zemlji.

Samo tri godine pre pomorske bitke kod Navarina, veliki engleski pesnik Bajron dao je život za slobodu grčkog pravoslavnog naroda. Autentični britanski nasledni aristokrata, koji je tu titulu nasledio (baron) ali je nije uspeo svojoj deci preneti, čovek ne osobito značajan kao političar u britanskom parlamentu, naime u Gornjem domu tj. Domu lordova gde je održao samo jedan zapažen govor, ali zato daleko najprimetnija medijska zvezda čitavog engleskog književnog perioda romantizma (1800-1832), čovek oko koga je s vremena na vreme, reklo bi se sama od sebe, plamsala genijalnost (njegova ćerka Augusta Ada bila je prva žena-programer kompjutera u istoriji čovečanstva, doduše, ne elektronskih nego mehaničkih kompjutera Čarlsa Bebidža), osuđivan je sve do danas od nekih kao pozer i zavodnik, sažaljevan od drugih kao autentični melanholični grešnik i sumorni izgnanik iz londonskog visokog društva, ali, van svake sumnje, autor je predivnih pesama koje su, po književnoj vrednosti, negde u vrhu engleske poezije svih vremena.

Tog leta 1816. godine boravio je Bajron u svojoj vili (iznajmio ju je) u Švajcarskoj, na Ženevskom tj. Lemanskom jezeru (pokraj tog jezera su svojevremeno stanovali Džon Milton, Žan Žak Ruso, Volter… za antičke latinske pisce to jezero bilo je lacus Lemanus) a u goste mu je došao bračni par Šeli.

Buntovni, demokratski nastrojeni mladi pesnik čije srednje ime već više od vek i po zbunjuje istoričare i studente književnosti (jer se piše na engleskom „Bysshe“, ali, čita se zapravo sasvim jednostavno, „Biš“), Persi Biš Šeli se sa 19 godina, 1811. godine, oženio (protivno „naređenjima“ i karijerističkim planovima svoje porodice) izvesnom Hariet, ali ju je brzo i ostavio, jer je već u novembru 1812. naleteo, kao na grom, na mladu (petnaestogodišnju) Meri Godvin Vulstonkraft, kćer-jedinicu jednog filozofa i jedne spisateljice; sastajali su se noću tajno na grobu njene majke (jer je gospođa Vulstonkraft deset dana posle tog porođaja umrla), gde je Meri ionako još od ranog detinjstva provodila mnoge sate i čitala pa i učila napamet mamine knjige, ne prihvatajući i ne voleći maćehu, koja, opet, nije volela nju; Meri je već kao devojčica razgovarala, u očevom salonu, sa širokim krugom vodećih literarnih ličnosti Engleske; bila je, po Šelijevim rečima, jedina na svetu koja je umela kao on „da oseti poeziju i razume filozofiju“, i nije ih zaustavilo to što je ona imala u tom trenutku samo 15 godina a on bio oženjen; odbegli su i uspostavili svoj nevenčani brak, pa se dogodila i Merina prva trudnoća ali završena prevremenim porođajem zbog čega je beba, devojčica, umrla. Kad se, posle tog njihovog leta kod Bajrona u Švajcarskoj i posle demonstrativnog zajedničkog povratka u London, Šelijeva supruga Hariet udavila u jednom jezercetu u parku u sred Londona (bilo je to neskriveno samoubistvo), ovo dvoje su se, u roku od dve nedelje, venčali, 30. decembra 1816; dve godine kasnije opet su bili kod Bajrona, ali u Veneciji, a još četiri godine posle toga Šelija, koji je i sam bio jedan od najvećih pesnika romantizma, sustigle su Harietine suze: 8. jula 1822. krenuo je čamcem na more, neobazrivo i pomalo samoubilački, uoči oluje; čamac se prevrnuo, a on se udavio. (Ali, nije mu presudio Jadran, nego je to bilo na onoj drugoj, južnoj strani Italije, kod malog mesta Lerići, pedesetak kilometara južno od Đenove.) Deset dana kasnije talasi su izbacili Šelijevo telo na obalu.

Bajron se nije nikada vratio u Englesku živ; kad je telo, bez srca, vraćeno u Englesku, mrtvome ne dadoše, ni uz toliko slave koja je odzvanjala celom Evropom, da se sahrani u „uglu pesnika“ u Vestminsterskoj katedrali, verovatno zato što je živeo u grehu, sa mnogo žena; a njegovo srce i danas je sahranjeno u Grčkoj, kod malog mesta Mesolongion u Grčkoj (na severnoj obali Patraskog zaliva), gde je bila smeštena ustanička brigada kojoj je on bio komandant i koju je sam i finansirao; ali, on nije poginuo u borbi, nego je u Grčkoj umro od bolesti, ne stigavši da ispali ni jedan jedini hitac na neprijatelja. Možda je njegova bolest bila delimično posledica ranijeg neurednog života, ali, možda je došla i iz tog ambijenta u kome se našao; jer u porobljenoj Grčkoj, iako su postojale veličanstvene antičke ruševine, narod je živeo u crnoj bedi, uglavnom u onoj vrsti zgrada kakve su bile karakteristične za tursko ropstvo: udžericama, ćepencima, čatrljama, ćumezima. (Sve te četiri reči su turskog porekla. Iz dobrog razloga.) Njegovo najveće razočaranje bilo je to što su Grci bili nesložni i više se gložili između sebe nego borili protiv neprijatelja. Rekosmo li Grci? Ili Srbi? Tu kao da nam je neki lapsus promakao... Izgleda da je bilo, kao što tvrdi istoričar Mark Mazover u svojoj izvanrednoj, izuzetno informativnoj i otrežnjujućoj novoj knjizi Balkan* i slučajeva da odmah nakon isterivanja turske vojske i policije počne pljačka, u kojoj su pojedine naoružane grupe Grka harale po kućama – grčkim… Možda ni pred Bajronom kao svedokom balkanske stvarnosti sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Svejedno, danas je Bajron grčki nacionalni heroj, junak tog pravoslavnog naroda koji se (po Mazoveru) uglavnom zbog jezika i hrišćanstva i održao da ne bude asimilovan u Turke; a za nas Srbe, Bajron je prijatelj, koji se na dalekom jugu Balkana, čak tamo iza Makedonije, borio za slobodu. Prijatelj, jer, da se izrazimo ukratko na modernom engleskom – He stood up for liberty.

Ali, vratimo se na olujnu noć 16. juna 1816. u vili „Diodati“ na Ženevskom jezeru. Olujnu, kažemo, jer je munja munju sustizala, kao što je bilo (kažu) i one noći kad je Meri Šeli rođena. Vremenske prilike su u leto 1816. bile u mnogim delovima sveta poremećene, možda zbog eksplozije vulkana Tambora u Indoneziji 5. aprila prethodne, 1815. godine, kad se vulkan u stotinki sekunde „skratio“ sa 4.000 na 2.850 metara, izbacio 150 kubnih kilometara svog vulkanskog materijala u atmosferu, i poubijao oko 50.000 ljudi. Bila je to najgora vulkanska eksplozija u barem dva veka dotad; ali je Krakatau, 1883, bio još gori. 

Posle svoje prve trudnoće, i smrti bebe-nedonoščeta u martu 1815. godine, Meri Šeli se žalila da ju je mučio san u kome je „moja beba ponovo oživela; samo se bila jako nahladila, onda smo je mi trljali ispred vatre, pa se vratila u život“.** To „mi“ se odnosi na nju i Šelija, čije je to dete bilo, a povratak mrtvog ljudskog tela u život podseća naravno na (elektricitetom probuđenog) Frankenštajnovog kompozitnog „sina“. U svemu ovome kao da se naziru još neke dijagonale i koincidencije za koje sad nemamo vremena.

Te noći o kojoj govorimo, 16. na 17. juni 1816, učinjen je presudni korak ka rođenju naučne fantastike: godinu i po dana kasnije, prvih dana januara 1818, taj novi književni žanr ušao je u istoriju sveta, tako da ćemo uskoro (kroz samo petnaestak godina, početkom 2018. godine), biti u prilici, nadamo se, da proslavimo dvestagodišnjicu SF. Persi Biš Šeli i Meri Godvin Vulstonkraft Šeli doveli su sa sobom na Ženevsko jezero Merinu sestru po usvojenju (kćer, iz ranijeg braka, Merine maćehe, gospođe Klermont), Džejn „Kler“ Klermont, sa kojom je Bajron bio u nevenčanom braku i kasnije imao kćer Alegru. (A samo nekoliko godina pre toga, Meri Šeli i ta Džejn „Kler“ Klermont su se, kao male devojčice, sakrivale ispod jednog kauča da tamo čitaju i recituju Kolridžovu „Rimu o drevnom mornaru“.) Okupilo se, dakle, te noći takvo društvo. Bio je prisutan i peti čovek, Bajronov lični lekar, Englez italijanskog porekla, Džon Vilijem Polidori, i čitali su nešto (nemačku knjigu Fantazmagoriana) iz tradicije evropskih „gotskih“ tekstova, u suštini tekstova mistike, strave i užasa, o duhovima u napuštenim dvorcima itd. Takođe su diskutovali o darvinizmu. Zatim je Bajron recitovao odlomak jednog teksta o duhovima; Šeliju je pozlilo pa je brzo izašao iz sobe; našli su ga kako se, prebledeo i obliven hladnim znojem, naslanja na jedan kamin; doneli su mu nekakvo osvežavajuće piće (bila je prisutna i sobarica koja ih je posluživala), a on im je objasnio da je morao da izađe jer je tekst bio neizdrživo sugestivan. Nakon toga sklopljena je opklada: da svi učesnici napišu, u toku noći, po jednu kratku priču strave sa elementima natprirodnog, pa da se onda vidi ko je napisao najbolju.

U ovom takmičenju učestvovale su četiri osobe: Persi Biš Šeli, Meri Šeli, Bajron, i Polidori. Kler nije učestvovala. Po nekim tvrdnjama (jer, postoje razne verzije, različite priče o ovoj noći), sve četvoro učesnika su znali da je to u suštini takmičenje između Bajrona i Šelija; preostalo dvoje bili su više statisti. Sudbina je htela da statisti napišu mnogo značajnija dela nego glavni učesnici.

To što je Meri, koja je imala samo 19 godina – bila je, dakle, još uvek tinejdžerka – napisala, ili barem započela, bila je kratka priča o doktoru Frankenštajnu, koju je ona sledećih dana razvijala a onda tokom sledećih petnaestak meseci, vrednim, sistematičnim i literarno kompetentnim radom, pretvorila u roman Frankenštajn, ili, moderni Prometej, prvo pravo i značajno SF delo u istoriji svetske književnosti. (Prvo, mada je bilo mnogo preteča, proto-SF dela, pre toga; često u književnostima koje se, kao ruska, nisu uspevale time probiti na svetsku scenu.) Po nekim tvrdnjama, u originalnom rukopisu Frankenštajna pojedine reči su precrtavane i ispravljane ili prepravljane, a navodno se može prepoznati da je jedan deo tih ispravki unet Šelijevom rukom tj. njegovim rukopisom, što bi značilo da je on, barem kao korektor, pomogao svojoj ženi u pisanju tog romana. Ono što čini da je Frankenštajn SF, a ne delo ma kog drugog žanra, jeste spisateljicino betonski čvrsto, čelično uporno, apsolutno insistiranje da nije u pitanju nikakav san, literarna dvosmislica, vizija, bajka, alegorija niti ma šta tome slično, nego priča u kojoj se bukvalno događa, na javi, to što se događa, i u kojoj se to postiže naučnim sredstvima (a ne mađijom, čarobnim štapićima, vračanjem…) i objašnjava jezikom nauke. Upravo ta bukvalnost, i prikazivanje novih stvari koje u našoj stvarnosti još nisu ali bi po nauci mogle biti, do danas su dva bitna stuba na kojima počiva celo, do zvezda visoko, zdanje SF.

Polidori je napisao ili započeo priču „Vampir“ u kojoj je glavni negativac, lord Rathven, u mnogo čemu nalik upravo na Bajrona, i nesumnjivo Bajronom i bajronizmom inspirisan; tom pričom se kompletan pod-žanr vampirističkog horora, i dotad dobro razvijen, prebacio na nove tračnice, na kojima je i danas, jer dotad su vampiri bili uglavnom teturava seoska i šumska stvorenja – da li baš iz Šumadije, ili malo istočnije – sasvim neprivlačna svojim žrtvama, a od tada su elegantni neodoljivi salonski zavodnici i zavodnice. (Ali su tom pričom, i načinom kako je objavljena, potpisana i uz /zlo/upotrebu Bajronovog imena promotirana, pokvareni odnosi između Polidorija i Bajrona; uskoro su se njih dvojica i razišli. Polidori je umro vrlo mlad, sa 26 godina, naime već 1821. godine, iz razloga još uvek neobjašnjenih; pričalo se da je u časovima depresije izvršio samoubistvo otrovom, ali nalaz britanske sudske medicine glasio je, da je taj mladi čovek umro „prirodnim putem, tako što ga je posetio Bog“ (!).

Šeli je u noći 16. juna 1816. napisao sasvim beznačajnu priču.

A ono što je Bajron te legendarne noći napisao, jeste kratka priča, navodno fragment iz nekog zamišljenog budućeg romana, o vampirima; imate je prevedenu na srpski, sada, ovde.

Napomene:

* Mark Mazover, Balkan, Alexandria Press, Beograd 2003.

** Aldiss, Brian W., Billion Year Spree. The True History of Science Fiction. Doubleday, New York, 1973, p. 25.

* * *

 

            Ovaj tekst dostupan je online OVDE, a ja zahvaljujem kolegi anglisti iz Kragujevca (ime poznato redakciji) koji mi je na njega skrenuo pažnju.

            Dakle, na stranu uobičajeni ćaskalački, neobavezni ton svakog, pa tako i ovog ABN-ovog teksta; na stranu njegove neprekidne digresije na sve moguće i nemoguće teme, uglavnom bez ikakve veze sa glavnom temom; na stranu usiljeno Srbovanje, svuda, po svaku cenu, na svaki, ma i najmanji povod (Dubrovnik! Pravoslavna Grčka! Bratoubilačka borba!...); ali ovaj tekst je, zapravo, do nekakve mikro-dužine upravo i doveden ubacivanjem gomile retardacija, digresija, manje-više zabavnih ali irelevantnih fakata napabirčenih iz Politikinog Zabavnika i elementarnih, svima znanih biografskih podataka iz neke opšte istorije engleske književnosti. Jer, kad bi se izbacilo sve suvišno, nebitno i smešno iz teksta, i ostavilo samo ono što je, navodno, tema – ostao bi jedva pasus-dva.

            A i taj pasus-dva je duboko problematičan, pre svega faktografski, a zatim i interpretativno.

            Neću se analizom ovih smejurija baviti u detalje, jer sam o Frankenštajnu, njegovom nastanku, značaju za horor žanr – pa i za SF, indirektno – opširno i argumentovano pisao u svom doktoratu. Ali samo nekoliko kratkih newsflashova:

            - Roman Meri Šeli pod naslovom Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Frankenstein, or: The Modern Prometheus) objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Lekington, Hjuz, Mejvor i Džons (Lackington, Hughes, Mavor, & Jones), u tri toma, anonimno – marta, dakle, a ne "prvih dana januara 1818" kako ABN tvrdi;

            - Da je ABN umesto da se bavi tračevima i "nekim tvrdnjama" pročitao bilo koji relevantan tekst o Frankenštajnu, znao bi da ne postoji nikakva sumnja u to da je Šeli redigovao Merin tekst. Da citiram samog sebe:

"Upoređivanjem originalnog rukopisa sa štampanom verzijom prvog izdanja, En K. Melor ukazuje da je očigledno je da je Persi Šeli ispravio tri faktografske greške, izbacio nekoliko gramatičkih grešaka, mestimično učinio tekst jasnijim, zamenio pojedine Merine grube izraze preciznijim tehničkim, uglačao nekoliko prelaza između pasusa i obogatio tematske rezonance teksta. On je, takođe, ubacio sve reference na tvorca kao na "autora". Melorova je, međutim, manje ubedljiva kada tvrdi da je Šeli u roman takođe ubacio sopstvena politička i metafizička ubeđenja (uključujući ateizam) sa kojima se Meri nije sasvim slagala. U svakom slučaju, Šelijevih korekcija u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila." (Videti: Anne K. Mellor, "Choosing a Text of Frankenstein to Teach" in: Mary Shelley, Frankenstein (A Norton Critical Edition), p. 162.)

            - Postoji i niz drugih, sitnijih netačnosti u gornjim navodima, vezano za to leto u Švajcarskoj (ko je čiji gost bio; u kakvim su odnosima učesnici bili, i zbog čega, itsl.), ali da ne ulazim u to: dešavanja iz tog leta minuciozno su rekonstruisana i da se ABN potrudio da dođe do neke od brojnih knjiga na tu temu – recimo, Radu Florescu, In Search of Frankenstein, Robson Books, London, 1996. koja je meni bila jedan od glavnih izvora za ove fakte – možda bi i njegova nagađanja imala neku veću težinu nego sada. U svakom slučaju, ovo gore je tipičan tekst za nekoga čiji je jedan od samo nekolicine objavljenih radova na temu - “Was Percy Bysshe Shelley Murdered by the British Secret Service?” i kome je literatura samo neki daleki povod za sasvim privatne tirade i naklapanja.

            - Teorijski je najproblematičnija ABN-ova tvrdnja da je Frankenštajn SF roman (a ne nešto drugo – npr. "priča o duhovima" kakvu su te noći svi u družini krenuli da pišu – odnosno, stručnije rečeno GOTSKI ROMAN, čije sve ključne odlike ovo delo poseduje, dok od odlika SF-a nema skoro ništa, pa ni to što ABN tvrdi, da je stvor navodno oživljen putem "nauke"! Pomno čitanje romana naprosto ne daje nikakve dokaze da metodi dr Franka imaju ikakve ozbiljne veze sa naukom – ali, za detalje o ovome, videti moju POETIKU GOTSKOG HORORA, za oko godinu dana u knjiškom obliku (nadajmo se).

            Ovo je ozbiljno teorijsko pitanje, i moguće je da ću ga uskoro razraditi i detaljnije nego u doktoratu elaborirati u zasebnom radu, budući da ovo što ABN nevešto i papagajski ponavlja gore zapravo govore i neki, uslovno govoreći ozbiljniji izvori, kao npr. dr Zoran Živković, i drugi, pa je krajnje vreme da se jednom zasvagda takvima pokaže 1) da je Frankenštajn GOTSKI (HOROR) ROMAN, 2) da su aluzije na "nauku" u njemu dvosmislene at best, i 3) da su svi pokušaji da se on svrsta u SF krajnje klimavi, neodrživi, zasnovani više na fantazmama, projekcijama, željama i lošem sećanju na eventualno čitanje u dečačkim danima (pomešano sa mutnim sećanjem na filmske verzije) a mnogo manje na pomnom čitanju (close reading), koji naprosto u samom tekstu ne nalazi to što ovi "teoretičari" priželjkuju.

            Ali, o tome na nekom drugom mestu, uskoro.

Mrdalice

...A sada jedan humoristički intermeco, kao priprema za epohalno smehotresni post koji dolazi na ovaj blog odmah posle ovoga!

            Vežbajte svoje stomačne, obrazne i ostale mišiće na ovome dole, jer – trebaće vam.