PHILOLOGIA MEDIANA: OTRANTSKI ZAMAK i retorika horora

            Izašao je novi, četvrti broj godišnjaka za srpsku i komparativnu književnost PHILOLOGIA MEDIANA (M52) kojeg izdaje Filozofski fakultet u Nišu. U njemu možete naći moj rad pod naslovom "Otrantski zamak i retorika horora".

            Odmah da naglasim: to NIJE isti onaj rad "Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika" čiji je I deo izašao u časopisu SVESKE (mart), a čiji drugi deo izlazi uskoro, u junskom broju, niti je to njegova izmenjena verzija, već je potpuno novi rad koji se nadovezuje na njega. To se može videti i prostim upoređenjem sažetaka ta dva rada, ako već ne samih radova. Rad u SVESKAMA bavi se, pre svega, kulturno-istorijskim kontekstom rađanja gotika (proto-horora), i Volpolovim pokušajem da pomiri starinsku i modernu romansu.

            U radu objavljenom u MEDIANI naglasak je na formalnim elementima i postupcima kojima je, u Volpolovom romanu, postavljen temelj poetici horor žanra. Drugim rečima, analiziraju se motivi i njihova organizacija, kao i konkretne odlike retorike horora (analizirane kroz close reading reprezentativnih odlomaka romana) koje će postati karakteristične za horor žanr.

            Evo kako izgleda sažetak ovog rada.

Dejan B. Ognjanović

Doktorant Filološkog Fakulteta u Beogradu

Otrantski zamak i retorika horora

Ovaj radi bavi se romanom Otrantski zamak Horasa Volpola, opšte priznatim začetnikom gotskog romana (tj. gotika, koji se posmatra kao rana faza horora). Analiziraju se motivi uvedeni u ovom delu koji će, nakon njega, postati karakteristični za gotik, kao što su zamak, samostan, tajni prolazi i podzemni hodnici; istražuje se njihovo značenje i funkcija u zapletu. Takođe se analiziraju tipski likovi koji će, nakon ovog romana, postati tipični za ranu fazu gotika: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. Istražuju se značenjske i idejne konotacije njihovog portretisanja i značenja proizvedenog njihovim međuodnosom, kao i uplivom toga na poetiku gotika. Najzad, rad istražuje osobene pripovedne postupke kojima se sprovodi estetska namera žanra gotika (horora), odnosno izazivanje jeze, strave i napetosti, a naročito identifikaciju, retardaciju i suspenziju. Na konkretnim primerima iz teksta demonstrira se rađanje poetike horor žanra kroz upotrebu motiva, tema i književnih postupaka uvedenih u Otrantskom zamku, usavršenim i dopunjenim tokom dalje istorije žanra, i aktuelnim do današnjih dana. Pokazuje se da je tekst, već u ovom prototipu žanra, ustrojen u skladu sa estetskom namerom horora.

Ključne reči: gotski roman, horor, žanr, motiv, poetika, fantastika, retorika, identifikacija, retardacija, suspenzija, narativna perspektiva

Ovaj rad sada je u celosti dostupan onlajn, i možete ga skinuti i čitati OVDE.

Negotin Gothic (2): Rogljevo pimnice

 Direktna posledica obilate šetnje po brdima i šumama oko Negotina, oslikane u 1. delu ovog izveštaja, bilo je to da sam, kada smo najzad stigli na finalno odredište – pojeo najveću količinu mesa u jednom neprekinutom obroku u čitavom svom životu!

Na kraju putovanja čekale su nas pimnice (sic) u Rogljevu. Ko ne zna, to su građevine namenjene pre svega za čuvanje vina (dakle, podrumi) ali sa manje-više opreme za (privremeni, preko leta) ljudski boravak. 

Hint: klikni na fotke da ih vidiš veće. Autor svih je moj dragi domaćin-vodič & prijatelj Siniša.

Pimnica je nešto između seoske kuće i vikendice, čiji najveći deo zauzima – vinski podrum. Više nego podrum – manje nego kuća. Videti moj slikoviti izveštaj iz nešto poznatije i slikovitije naseobine Rajac, koji sam obišao pretprošle godine.

Sve je tu podređeno pravljenju, čuvanju i obožavanju vina, kao što se na fotkama može lepo videti.

Slikovito, atmosferično, egzotično, ruralno, srpsko-gotsko...

Pošto sam tokom pet sati pešačenja iscrpeo svoje rezerve vode, kako u organizmu tako i u rancu, prvo odredište bilo je – bunar sa pitkom vodom. Vaistinu ništa bolje ne krepi od čiste vode ohlađene u dubini zemlje.

Kraća šetnja kroz Rogljevo otkrila je nekoliko slikovitih zgrada ovekovečenih na slikama koje ovde ekskluzivno predstavljam.

Pokazalo se, takođe, da je baš tog dana u mestu neka vrsta Dana Vina, pa su lokalni proizvođači izložili svoje ponude namernicima na prodaju (mada, nisam baš primetio opciju degustacije pre kupovine).

U svakom slučaju, i vino a i još ponešto već nas je čekalo spremno kod našeg domaćina za taj dan.

U pimnici kod Bata Petka, u prijatnoj blago-podzemnoj hladovini, bio je postavljen izdašan ručak za sve planinare, da se okrepimo i snagu junačku nadoknadimo. 

Jelovnik nije bio raznovrstan ni naročito maštovit, ali to što je ponuđeno bilo je izuzetno. Na ražnju su se našle šnicle, krmenadle i (specijalitet) pamflaci, a to je bilo praćeno (pomalo odocnelim) crnim lukom i zaliveno obilnim količinama odličnog domaćeg vina. Bilo je i rakije i sličnih proizvoda, ali to sam i ovog puta zaobišao.

Zaprepastio sam samog sebe količinom mesa koje sam uspeo da smestim u svoj iskusni dionizijski trbuh, a vala ni na vinu se nije štedelo: bilo je služeno u velikim čašama od najmanje 3 dl. Pošto sam iskapio prvu čašu, sa solidnim crnim vinom, rešio sam (na svu sreću!) da okušam i drugu ponuđenu sortu, ružicu.

Ta ružica me je oduševila još i više. Na licu mesta sam kupio 2 l, a samo par dana kasnije, u Beogradu, slatko sam je popio sa dobrim društvom (Marko Pišev i Ivan Velisavljević; Markova cura –i autorka odlične večere indijske hrane- neznatno je učestvovala u ispijanju ova 2 litra, koja su nam fino legla posle hindu začina).

Inače, tog vikenda se u Negotinu odigravao tradicionalni Sajam meda i vina, i prvobitna ideja je bila da i to overimo kad se u grad vratimo – ali posle svih napora, a onda otežali od tog ručka i vina i svega, mudro rešismo da to zaobiđemo. Sa ovom sadašnjom pameću samo mi je žao što ne kupih bar još 2l one ružice; baš sam i mogao to da poteglim sa sobom.

Sve u svemu, beše to jedno vrlo prijatno putešestvije dosad mnome neutabanim stazama i bogazama Istočne Srbije. Tom prilikom testirao sam granice izdržljivosti svojih nogu (a naročito butina, koje sam zaista doveo do ivice snaga) i svog želuca (koji je daleko iskusnije podneo iskušenja pred koja sam ga stavio). I jedan i drugi odlično su se pokazali na delu.

Bio je to dan za pamćenje – ali čak i kao takav, on pomalo bledi pred onim koji je usledio.

Jer, u nedelju smo Siniša i ja otišli na čak četiri međusobno ne baš mnogo bliske lokacije, i obišli još daleko slikovitija (i hororičnija) mesta. O tome, u sledećem nastavku...

SATANIZAM među Srbima (3): Dragoš Kalajić s one strane DUGE

             U okviru akcije "Ghoul otvara svoju Zbirku i kvari omladinu", nastavljam sa prezentacijom zabavnih i poučnih novinskih članaka koji su par decenija odstojali u mojoj Arhivi. Sada ih, ekskluzivno, razotkrivam čitaocima ovog bloga. Za ranije nastavke, proučiti tagove ARHIVA, DOWNLOAD a naročito SATANIZAM.

             Priču o Đavolu u ovdašnjim glasilima započeli smo uvidom u naoko nedužne magazine (Politikin zabavnik, Eureka...), nastavili sa onima za odrasle (Ilustrovana politika i sl.) a sada, u kulminaciji, kako i priliči, sa vama delim najbolje članke koje imam u svojoj arhivi – iz najozbiljnijih (?) listova kakvi su (bili) DUGA i EROTIKA!

            Svoje osvrte na Đavolja posla ovde nude imena kakva su Dubravko Grakalić, Nikola Jordanov (poznat po prevodu Dikovog UBIKA i po zlurado-lascivno-uspaljeničkim tekstovima u TAJNAMA) i Dragoš Kalajić (kontroverzni intelektualac desnog nagiba, vrsni znalac dekadencije, satanizma, sekti i uopšte mračne strane onoga za šta se deklarativno zalagao / "Solarni principi" i tako to).

            Dakle, u ovom nastavku – zaranjamo pravo u najmračnije tajne crnih misa, satanskih orgija, seksualnih zločina, poremećenih sektaša, pornografije, eksploatacije, dekadencije, satanizma pop-kulture i svih ostalih Zala. Vežite se – zaranjamo u članke iz veselih, predratnih, poznih 1980-ih i s početka đavolskih 1990-ih!

            Jedno je sigurno, ovo što dole nudim značajno je zabavnije od kretenski neukih crnomantijaških pisanija o satanizmu poput ovoga, ili ne daj "bože" – ovoga! Hi hi hi...

            Kao i uvek: klikni na sliku, ili još bolje – sačuvaj je pa otvaraj i uvećavaj, printaj, spaljuj u kadionici, žrtvuj crnu kokoš nad njom ili šta god ti padne na um! Samo nemoj posle da bude "Ghoul told me to"!

 

 

Negotin Gothic (1): U brdima, horori

            U okviru akcije "Spaljivanje zimskih kalorija", iskoristio sam poslednja dva fina dana pre nego što se proleće opet pretvorilo u zimu, i prethodni vikend (12-13. maj) iskoristio za druženje sa Sinišom, dragim prijateljem iz Negotina koji mi je bio domaćin i vodič po nekim vrlo slikovitim lokacijama izvan ovog grada.

            U Negotin sam stigao u petak predveče, iznuren i dehidriran vožnjom autobusom Niš-Expresa. Ovaj smradni prevoznik svoje iole pristojne buseve čuva za linije Niš-Bg-Niš (i za još dalje destinacije), dok za manja mesta, kako izgleda, šalju krntije bez pristojnog erkondišna. Ova konkretna šklopocija, istina, imala je nekakvo skromno pućkanje mlakog vazduha odnekud iz pravca krova, ali to neprimetno pirkanje nije uspevalo ni da priđe nečemu nalik hlađenju usijane atmosfere prepunog busa... 

Srećom, to mu ujedno beše sve od horora tog dana – usledila je prijatna večera od svežeg, tek izvađenog soma iz obližnjeg Dunava (uz dobro italijansko vino) i planiranje sutrašnjeg dana.

            Ukratko, ideja je bila da se pridružimo članovima tri planinarska društva (Negotin, Kladovo i Beograd) koji su tu subotu, 12. maj, odabrali za mega-hajk od oko 9 km. Siniša je već tri godine član negotinskog, a ja u tu družinu upao kao njegov gost. Šetnja je imala da se odvija na potezu od sela Mokranj (rodno gnezdo čuvenog Mokranjca) pa preko lovišta Alija (tačnije, pored njega a ne kroz njega!) pa sve do sela/pimnice Rogljevo (na slici sa ulaza).

Opremio sam se u starije pantalone koje nije šteta cepati i prljati, i u stare cipele koje odavno ne nosim, zgodne za lomatanje po gudurama i prašini i eventualnom blatu, po travi i stenama drugim neravninama.

U ranac na leđima strpao sam pecivo za usput i 0,7 l vode i 0,5 l soka (što se na toj vrućini pokazalo kao JEDVA dovoljno za pet sati pešačenja). Najvažniji artikal, međutim, bila je krema za zaštitu od neželjenog sunčanja za koju tog jutra u apoteci dadoh preko 500 din, ali pošto se pokazala delotvornom – faktor 40! – ne žalim se! Moja gulovska, noćnička koža sklona je lakom paljenju pod udarima mrskog sunca, pa je ovakva zaštita neophodna.

Pored toga, u rancu je bio i Sinišin primerak FAUSTOVSKOG EKRANA, pošto se ispostavilo da nekim bizarnim sticajem okolnosti nema pri sebi NAŽIVO, pa je tako ova knjiga poslužila kao surogat za mene na pojedinim fotkama, kako ne bih poružneo baš svaku.

Na glavi sam imao (pozajmljeni) slamnati šešir, a kamašne su bile spremne, ali na svu sreću ipak nepotrebne, u Sinišinom rancu. Uostalom, nas 30-ak je gazilo tim stazama, i sa tom bukom i prašinom koje smo dizali verovatno smo mi bili ti koji su plašili sve okolne zmije, a ne obrnuto. 

Uprkos vrelom danu od preko 30 C, i lokacijama pogodnim za te gmizavce (uključujući stenovite ruševine jedne vodenice, među kojima mora da ih je, duboko u hladu, bilo na stotine) – ne videsmo nijednu. Daleko im lepa kuća!

Prva stanica bio je Mokranjski vodopad – fino mesto koje ne treba opisivati kad su tu fotke...

Bilo je to, praktično, jedino ogoljeno mesto, na direktnom udaru sunca. Preko 90% ostatka staze vodilo je kroz šume i šumarke, kroz hladovinu, negde gustu a negde "šarenu", ali svuda prijatnu.

Takođe, osim samog početka putanje, sve ostalo bilo je prilično ujednačeno u pogledu uzbrdice/nizbrdice – ukratko, vrlo ugodan teren za šetnju.

Jedini "problem" jeste dužina, od 9 km, za mene neuobičajena – naprosto, nisam navikao da toliku razdaljinu prepešačim u jednom cugu (uz kraće odmore od ne preko 5 minuta).

Ipak, junački sam se izborio sa tim naporom: delom zbog dobrog društva i razgovora, delom zbog osvežavajućeg zelenila svuda oko nas, čistog vazduha i okrepljujuće okoline, nisam to ni doživeo kao napor. 

Svejedno, ostaje činjenica da sam baš tog dana, baš tom prilikom, prepešačio najveću neprekidnu razdaljinu ikada u svom životu!

Možda me je, u trenucima umora (pre svega u butinama), grejala i dalje vodila slika ručka koji nas je čekao na odredištu. Ali o tome, i o drugim stvarima vezanim za tu slikovitu Serbian gothic lokaciju – u idućem nastavku!