Najveća HOROR razočaranja 2012.

            Gledam godišnje liste najboljih i najgorih horora na tamo nekim belosvetskim sajtovima, i shvatam da njihovi tvorci ne prave elementarnu razliku između LOŠEG i SLABOG filma. Odnosno, u isti koš trpaju horore koji su loši po svim zamislivim kriterijumima, i one koji su razočaravajući u odnosu na očekivanja (realna ili izmaštana, nebitno), ali sami po sebi nisu negledljivi, štaviše.

            Ja tu grešku neću da pravim. 

            Zato, sledi osvrt na ono najslabije u hororu 2012. (a slabosti je tu pretežno i bilo; kvaliteta skoro nimalo; samo u tragovima...), i to podeljen na dve liste: prvo sada idu razočaravajući, mada gledljivi horori (slabi u odnosu na ono što su mogli i morali), a u drugom delu nanizani su loši horori bez ikakvih iskupljujućih kvaliteta.

            O većini ovih već sam pisao na blogu, pa ko želi da se podseti, neka klikne na svaki podvučeni naslov, linkovan prema rivjuu.

TOP-10 HOROR RAZOČARANJA U 2012.

1. PROMETHEUS

USA, 12

**(*)     3-

            Najočekivaniji horor godine, od koga se očekivalo da pomete konkurenciju kao gomilu sitne dečurlije ("Bež'te, deco: stiže tatko!")

ispao je gromoglasan ćorak 

i povod za dosad neviđeno izrugivanje 

čitavom nizu besmislenosti 

u njegovom scenariju, od relativno sitnih budalaština 

pa do temeljnih premisa. 

Ukratko, bedna smejurija i tužno groteskan, 

besmislen, mada mestimično lepuškast i zabavnjikav filmić.

2. THEATRE BIZARRE

USA, 11

**(*)   2+

            Ričard Stenli snima film posle skoro 20 godina, pa makar on bio i kratki – i proizvodi ekvivalent treša srpske produkcije a la Milan ZOMBI ZONA Todorović.  

Tu su još Daglas Bak, Tom Savini, Karim Husain (koji se jedini provlači sa relativno dobrom epizodom) i još neki navodno opasni igrači u nepojmljivo misguided & lame omnibusu. 

Savršeno promašena "horor"-antologija, bez trunke horora u sebi. Staromodno, jalovo, napadno nezanimljivo u svojim povremenim nadobudno "pametnim" a zapravo infantilnim, kretenskim pokušajima da se bude drugačiji

3. V/H/S

USA, 12

**(*)    2+

            Tresla se gora (hajp: najstrašniji film ikada! usiranje od straha! strava i užas!!!) – rodio se iritantni, šuplji, bezvezni omnibus pretežno tupavih pričica – sa mestimično efektnim detaljima. 

U dva sata (!!!) trajanja ovog omnibusa može naći, možda, oko 5-6 minuta vrednih gledanja. Minut ovde, 15 sekundi onde, 40 sekundi tamo, i skrpi se neka šaka jada "horora"...

4. CABIN IN THE WOODS

USA, 12

**(*)  3-

            Ovo ćete videti na mnogim godišnjim listama najboljih (!) horora, ali ne i na mojoj, bar ne u vrhu. Okej, ima tu lepih slika, nešto malo golicanja, okrepljujućeg splatera i čudovišta (za one koji izdrže do kraja), ali ovaj pokušaj meta-horora je u suštini ipak bičevanje odavno mrtvog konja na prozaičan, neduhovit i isprazan način, sa sumnjivom poentom. Ovo je pokušaj da se napravi postmoderni intertextualni "teens in the woods" hororčić koji bi za taj podžanr uradio ono što je SCREAM za slasher. Pih, kažem ja na tu ispraznu tendenciju, i dvostruko pih za konkretni rezultat.

5. SADAKO

JAP, 12

**        2+

            RING-lite za post-RING 3-D klinčuriju koja će u bioskopu da bulji u svoje telefone dok čeka sledeću scenu u kojoj će Sadako da uradi BU! i zagrabi iz ekrana prema njihovim smorenim, ispraznim bićima i da uhvati – šta? Vazduh, eto šta! Niti je nastavak, niti je rimejk: niti je sikvel, niti je prikvel. Odnosno, jeste, sve to, pomalo. I znamo mit o Sadako i ukletom videu, i pravimo se da ne znamo, i da sve to prvi put gledamo…

6. LE MOINE

FRA, 11

**         2

            Klasik gotskog romana + ugledni francuski reditelj nekoliko dobrih trilera + Vinsent Kasel = jalova, šuplja, uninvolving dramica odlične fotografije i... ničeg više. To je anahrona fletlajn smaračina za koju mi uopšte nije jasno ZAŠTO POSTOJI, a naročito u ovom bezobličnom, bezličnom, bezukusnom obliku!  

7. JUAN OF THE DEAD

CUB, 11

**(*)  2+

            I ovo ćete često videti na tuđim Best-of listama. Pih. Samo za neprobirljive "gutaću sve sa zombijima" fanove. Ako vas neko lupi po tintari "argumentom" tipa: "Hej, budite nježni, ta to je prvi kubanski zombi film!" vi mu odvratite palicom za bejzbol od argumenta: "Hej, ako je tako, onda se nauživajte i u prvom srpskom zombi filmu! A onda u slast prožderite i prvi turkmestanski, prvi čileanski, prvi uzbekistanski zombi film..."

            Još jedna zombi komedija! Naslovni junak je ružno-antipatični lik, njegova družina ništa bolja, premisa sa ljudima koji lešinarski pokušavaju da eksploatišu globalnu katastrofu ima u sebi nešto alanfordovsko, ali nije tretirana ni približno sa bliskim duhom, inventivnošću ili idejnošću, Sve se svodi na nizanje gegova od kojih neki nisu loši, ali većini nedostaje PUNCH, ili dodatni twist, nego se svaka situacija, svaka dosetka završava prerano, samodovoljno, a bez punog impakta. Najbolji deo filma je odjavna špica, animirana, uz Sid Vicious obradu "My Way"!

8. THE BAY

USA, 12

**        2+

            Slabo-zanimljiv zaplet o epidemiji nekakvih mutiranih vodenih mekušastih gadarija u jednom malom mistu.

Rudimentarna "storija" (niz nepovezanih epizoda) ispričana na nepotrebno komplikovan i izrazito uninvolving način, iz previše vizura. Nema pravih glavnih junaka, nema emocionalne involviranosti = just a bunch of stuff that happened.

Lišen bilo kakve idejnosti, poente, podteksta osim vulgarnog: "čuvajmo svoju okolinu" + "ovo bi stvarno moglo da se desi!" – kad bi se zezali!

Ima tu nešto malo uspele groze i body horrora (zahvaljujući dobrim efektima maske i kreatura), i to je sve.

9. CITADEL

UK, 12

**(*)    2+

            Precenjena, patetična dramica sa promašenim pokušajem društvene kritike, i još promašenijim pokušajima "ozbiljnog" horora, za odrasle. Zaista ne vidim drugog razloga da neko ko pretenduje na rudimentarni ukus, mozak ili poznavanje filma ovo oceni većom ocenom. Pokušaj bavljenja aktuelnim društvenim problemima (tinejdžersko nasilje, zločini bez razloga, urban decay, sirotinja, ekonomska kriza i sl.) krajnje je naivan, površan, prostodušan i, ako ćemo pravo, kretenski. Sve to deluje kao daleko neinventivnija verzija filma HEARTLESS (2009)...

10. LOBOS DE ARGA aka GAME OF WEREWOLVES

SPA, 12

**(*)   2+

            Dobar budžet, slikovita lokacija, solidni efekti maske, pristojna premisa... a opet, sve je tako bledunjavo, zaboravljivo i isprazno. Meh! Likovi su konvencionalni i nezanimljivi, a takve su, uglavnom, i situacije u kojima se nalaze, pa nema baš mnogo prilike za istinski nadahnute a kamoli stvarno duhovite momente.

            No, sve ovo gore se još i može pogledati: u svakome od njih ima bar nešto zbog čega im možete dati šansu ako ste die hard fan bilo čega što se tu nudi – vukodlaka, zombija, splatera, nabildovanih albino vanzemaljaca, ili bar nekog od reditelja ili glumaca...

            Ovi što u nastavku slede (15 najgorih horora 2012-te) nemaju čak ni to!

SADAKO (2012)

**       

2+

             SADAKO je pokušaj da se RING franšiza vaskrsne kroz napadnije dodvoravanje tinejdžerskoj publici i kroz eksploataciju trenda 3-D filmmejkinga (ako je to uopšte prava reč).

            Pokušaj je više nego neuspeo, kako umetnički i žanrovski, tako i komercijalno, jer je ovaj RING-lite (diet), izgleda, bio previše kretenski čak i onima kojima je bio primarno namenjen.

            SADAKO je suviše šizofren da bi zadovoljio bilo koga, jer kao da je pravljen komitetski (što je pristup tipičniji za današnji Holivud) negoli japanski, gde se autorski pečat ipak malo lakše oseti i u komercijalnom filmu.

            Niti je nastavak, niti je rimejk: niti je sikvel, niti je prikvel. Odnosno, jeste, sve to, pomalo. I znamo mit o Sadako i ukletom videu, i pravimo se da ne znamo, i da sve to prvi put gledamo…

            Za razliku od, recimo, THING nastavka-rimejka-prikvela, ovaj se naslovom distancira od RING franšize, a opet, ime SADAKO neće značiti baš ništa onima koji RING serijal nisu gledali, ako takvih uopšte ima.

            Ovim, naravno, mislim, na japanske RINGOVE a ne na imbecilni američki serijal rimejk-sikvela, pošto se u njima zlokobna ukleta duša sa dugom crnom kosom što iskače iz TV-a i drugih aparata nije ni zvala SADAKO nego Samara.

            Znači, SADAKO ima problem identiteta. Definitivno se dešava danas, i napušta sad već davno vremenom pregažene VHS kasete: u skladu sa modernom tehnologijom, SADAKO sad iskače iz kompjutera i ekrančića mobilnih telefončića.

            A pošto je film rađen u 3-D, to znači da bukvalno – ISKAČE iz ekrana, navalila da grabi rukama ko gluv u gajde, a to se eksploatiše toliko uporno i usiljeno da misaon čovek ne može a da se ne nasmeje na te jadne pokušaje BU! efekata.

            RING, ako se sećate, uopšte nije bio zasnovan na BU! šokovima; njegova strava bila je pritajena, zlokobna misterija koja se kumulira i raste kroz relativno suzdržane scene strave prema žestokoj dvostrukoj kulminaciji (sa najavom i treće u finalnom kadru).

            Sva suptilnost i sva atmosferičnost ovde su bačeni kroz prozor, i SADAKO je zapravo mehanička Samsara beslovesno repetitivnih "šok" iskakanja sa ekrana koja, da stvari budu još gore, ne vode nikuda zanimljivo jednom kad ova zapravo pruži ručice (ili pramenove kose pretvorene u žive pipke) i kad bi trebalo da nešto zabavno i uradi sa svojom zgrabljenom žrtvom. 

            Umesto bilo kakve zrele i slojevite priče za odrasle (iz izvornog Nakatinog RINGA), ovde imamo nedokuvanu, nedomišljenu, kretensku priču o performans-umjetniku (?) sa izgledom i imidžom pevača boy-banda koji baci grdno ženskinje u bunar…

…a onda izvrši samoubistvo lajv, onlajn, na svom sajtu, kako bi time nekako (ne zna se baš tačno kako) oživeo duh Samare i dao joj snagu da ova, ni manje ni više, nego – uništi vascelo čovečanstvo! Zašto? ZATO!

            A ona, šta će – kud će, nego krene da radi baš to, ali peške, grabeći jednu po jednu bezličnu, uzajamno zamenjivu tinejdžerku što zabasa na net u potragu za fantomskim videom koji gledaoca navodi na "samoubistvo". 

            Paralelno s tim pratimo napadno dosadnu istragu bezličnog pajkana i njegovog grotesknog comic relief "pomoćnika", koji jedu dragoceno vreme filma prosipajući neke od najkretenskijih dijaloga u istoriji japanskog horora i istražujući ono što mi sve vreme već znamo, jer svaka prilika za misteriju ili tajanstvenost ovde je u korenu ubijena, i gledalac –čak i onaj sa jeftinijom ulaznicom- u svakom trenu zna mnogo više od bilo kog lika u filmu.

            I tako, pošto su iscrpli sve predmete koje su mogli da bace prema ekranu radi 3-D efekta (staklo pršti, leptirići lete, laptop samoubice vitla se kroz vazduh, Sadako grabi šakama…) ova patetična SADAKO nešto malo kao oživi jedino u završnih 15-20 minuta, kada kretenski zaplet ode duboko, duuuboookooo u apsurd i besmisao, ali na onaj simpatičan način zbog kojih smo voleli japanske horor filmove pre RINGA.

            Naravno, ama baš ništa od tih dešavanja nema blage veze s mozgom, ali prijatna je (onima koji to vole) razuzdana iracionalnost gde je primarnost data originalnim, neviđenim slikama nad zapletom i logikom i nekim, makar internim, smislom. Osim toga, ovaj ružno slikani film tek pred kraj pruži nešto ozbiljnijeg eye-candyja.

            Zašto SADAKO na kraju ima nekakve bizarno iskrivljene noge kao džinovski skakavac? Nemam pojma, ali izgleda gadno (i groteskno; i apsurdno)!

            Kako i zašto se SADAKO umnoži i klonira u nekoliko desetina skakutavih Samarićanki? Ko bi to znao, ali the more – the merrier! (Valjda je svaka žena ubijena i bačena u bunar pretvorena u Sadako – ali kako i zašto se to desilo, i zašto baš sad, na kraju filma – ko to zna?)

            Kakve veze sa svim ovim imaju beli CGI leptirići koji sve vreme lepršaju kroz film sve do završnog kadra? Niko se nije potrudio da to objasni, niti se iz viđenog da naslutiti, ali nema veze – kad je već 3-D, onda neka ima stalno nešto da nam mrda pred očima!

            Sve je ovde odrađeno mehanički, čak je i vizuelnost uglavnom svedena i sirotinjska, kao da se ne radi o skupom bioskopskom filmu (možda to ima veze sa 3-D tehnikom snimanja, ali samo donekle), jer tokom većeg dela trajanja ovo izgleda kao jeftini direct-to-video pridukt.

            Likovi su bezlični, gluma slaba, dijalozi očajni, muzika neupečatljiva, a efekti su OK za japanske standarde, ali sve je odrađeno bez duše, bez šmeka, tek da drži vodu kao tek još jedan bezlični zaboravljivi repertoarski uradak bez pretenzija a kamoli ambicija da se uopšte takmiči sa klasikom ili, daleko bilo, da i sam postane novi klasik.

            SADAKO je pokazatelj dekadencije japanskog horora i pogledati ga mogu samo najzadrtiji poklonici J-horora (jer ionako ništa bitno nije iskrslo tokom cele 2012. godine, ili barem još nije doprlo do zapadnih obala) i RING serijala, bez obzira što je ovo, uglavnom, skrnavljenje, trivijalizacija i kretenizacija svega što je valjalo u originalu.

            Reditelj ovoga je nekakav odradek iz srednje lige i nema veze sa Hideom Nakatom. Potonji najavljuje povratak sablasnom hororu a la RING, ali imajući u vidu da je posle (japanskog) RING 2 potpisivao isključivo budalaštine, neke od njih nesnosno dosadne (KAIDAN), neke negledljivo kretenske (TOKYO LABYRINTH), ne mogu baš reći da drhtim od anticipacije, mada ću mu svakako dati (još jednu) šansu.