REKLI SU O LAVKRAFTU

             Na današnji dan, 20. avgusta 1890. godine, rođen je Hauard Filips Lavkraft – najznačajniji, a po mnogo čemu i najbolji pisac horora u 20. veku. 

          Njegov značaj tek poslednjih decenija postaje nesporan; makar i sa velikim kašnjenjem, on je prihvaćen u kanon velikih američkih pisaca: 2005. su njegova izabrana dela izašla u prestižnoj ediciji Library of America, a pre mesec dana vodeći izdavač akademske literature, Palgrave Macmillan, objavio je najnoviju u nizu knjiga posvećenih Lavkraftovom delu - New Critical Essays on H. P. Lovecraft (priredio David Simmons). Ovaj zbornik radova sasvim je pristojan: čitaćete moj prikaz u narednom broju RUE MORGUE.

            Čak i njegov rodni Providens probudio se iz skoro vekovnog sna, i počeo da prihvata jednog od svojih najvrednijih sinova. Ako ste čitali moj putopis iz Providensa, iz 2004, setićete se mog vajkanja nad činjenicom da se baš nigde nije mogao naći skoro nikakav trag da je veliki pisac tu bio rođen i proveo ceo svoj život. Ako vam je taj putopis promakao, danas je pravi dan da ga pročitate, ili bar osmotrite ekskluzivne fotke vezane za lavkraftovske lokacije koje ga prate. Evo toga OVDE.

            Pre par nedelja Lavkraft je u Providensu najzad dobio svoj skver: vidi sliku.

       Ovih dana biće postavljena i njegova bista ispred stare biblioteke ATHENEUM u koju je svojevremeno i E. A. Po voleo da navraća. Od sada pa nadalje njene posetioce pozdravljaće ovaj gospodin u bronzi.

Mnogo sam već ovde na blogu pisao o Lavkraftu, pa zato reših da sada, u znak sećanja na ovaj veliki datum – podsetim na ono što su neki drugi ljudi govorili i pisali o njemu. 

            Izbor citata koji sledi načinio sam i preveo za specijalni dvobroj časopisa GRADAC, posvećen Lavkraftu, koji sam priredio pre nekoliko godina.

(c) Dejan Ognjanović

On je posmatrao tačkicu sveta, efemeralne trunke prašine bili su ljudi, kao iz krajnjih ambisa svemira daleko izvan univerzuma i iz neke udaljene ukočenosti izvan početka ili kraja vremena. Ova vrhovna vizija, ovaj kvalitet kosmičke svesti, ova pomna pretraga najmanjih detalja sveta oko sebe ali iz izdužene perspektive sveg vremena i totalnog univerzuma daje njegovim pismima učinak kakav do tada nije bio poznat u epistolarnim analima. Po sopstvenim tvrdnjama bio je mehanički materijalista, ateista, večiti tragalac za istinom, mrzilac sujeverja, pretvaranja, lažnosti i grešaka. Bio je racionalist, humanist, realist u svom svakodnevnom životu; bio je mitotvorac i vizionar u mentalnom životu i sposobnosti za sanjarenje.

-August Derlet i Donald Vandrei, Predgovor II tomu Lavkraftovih odabranih pisama

(Selected Letters, vol. II, Arkham House, Sauk City, 1968)

(O Lavkraftovim pričama) Njihov klasični stil, njihov potanki realizam u detaljima, njihova intenzivna destilacija atmosfere, njihov razrađeni let na krilima ka najcrnjem spoljašnjem kosmosu ili ka ogoljenim predljudskim drevnostima sjedinjavaju se svi zajedno u stvaranju jedne nove književne dimenzije. Poput ličnosti koja ih je stvorila, oni nikada neće moći da budu oponašani.

-Klark Ešton Smit, u knjizi Planets and Dimensions

(editor: C. K. Wolfe, Mirage Press, 1937)

 

Kao primer militantne akcije u korist najvišeg mogućeg stepena odsustva predrasuda, i inicijacije u kosmičku svest, dela Čarlsa Forta bila su direktan izvor inspiracije za najvećeg poetu i šampiona teorije paralelnih univerzuma, H. F. Lavkrafta, oca onoga što je postalo poznato kao naučna fantastika, čemu je doprineo sa petnaestak neponovljivih remek-dela, koja su neka vrsta Ilijade i Odiseje novog civilizacijskog pohoda.

-Žak Beržije, u knjizi Jutro čarobnjaka

(BIGZ, Beograd, 1998, str. 138.)

 

I dok Lavkraft, koji je umro pre nego što je Drugi svetski rat stigao da ispuni mnoge od njegovih vizija nepojmljivog horora, ne figurira na istaknut način u ovoj knjizi, čitalac treba da ima na umu da Lavkraftova senka, tako mršava i izdužena, i njegove oči, tako mračne i puritanske, prožimaju skoro sve što je od značajne horor proze nastalo od tog doba. Upravo njegovih očiju se najbolje sećam sa prve njegove fotografije koju sam video... Oči poput onih na starim portretima koji još uvek vise u mnogim domovima u Novoj Engleskoj – crne oči koje kao da istovremeno gledaju unutra i spolja. Oči koje kao da prate svaki vaš pokret.

Stiven King, u knjizi Danse Macabre

(Berkley Books, New York, 1983, str. 97)

 

Na drugim mestima Lavkraft piše o Azatotu, slepom, idiotskom bogu koji obitava u središtu univerzuma i predstavlja princip haosa; i u svim tim deonicama, ma koliko one bile pune ponavljanja, postoji čudna doslednost između forme i sadržine, delom stoga što se pojedinačne reči koriste gotovo bez obzira prema njihovom značenju, već su čisti elementi prizivanja. (...) Postoji izmeštanje na verbalnom nivou, stalna nesposobnost da se osloni na snagu individualne reči i njoj sledstvena potreba da se ona opkoli čitavim rečnikom subjektivnih prideva; u najboljim primerima, ovaj običaj se pretvara u neku vrstu ceremonije, rituala, prizivanja; u najgorima, te reči ubiju predmet koji opisuju i 'skliznu' s njega.

-Dejvid Panter, u knjizi The Literature of Terror, volume II

(Longman, Edinburgh, 1996, str. 42-43)

Ima melanholične, pompezne uzvišenosti u Lavkraftovim najstrastvenijim delima, začudne elegijske poetičnosti neizrecivog gubitka, adolescentskog očajanja i egzistencijalne usamljenosti tako sveprožimajuće da se zadržava u sećanju čitaoca poput sna, mnogo nakon što su rudimenti lavkraftovskog zapleta izbledeli. Lavkraft je hibrid tradicionalnog gotika i 'naučne fantastike' ali njegov temperament je očigledno gotski. Njegova 'nauka' nikada nije okrenuta ka budućnosti, već je pre mističko, detaljno, opsesivno proučavanje unutarnjeg bića ili duše.

-Džojs Kerol Outs, predgovor antologiji American Gothic Tales

Plume (Penguin), New York, 1996, str. 7.

Jedini pravi horor u većini ovih priča je horor neukusa i loše umetnosti. Lavkraft nije bio dobar pisac. Činjenica da je njegov brbljiv i neupečatljiv stil bio upoređen sa Poovim je samo jedan od brojnih tužnih pokazatelja da skoro niko više ne posvećuje punu pažnju pisanju. Ja nikada kod Lavkrafta nisam naišao ni na jednu rečenicu koju je Po mogao da napiše, iako ima nekih – a to nije sasvim isto – koje su očigledno nastale pod Poovim uticajem.

-Edmund Vilson, u eseju "Tales of the Marvellous and the Ridiculous"

(časopis The New Yorker, 24.11.1945.)

 

Hauard Filips Lavkraft je bio Kopernik horor priče. On je izmestio fokus natprirodne strave sa čoveka i njegovog malog sveta i njegovih bogova na zvezde i crne, neistražene dubine međugalaktičkog prostora. Da bi to efikasno izveo, on je stvorio novu vrstu horor priče i nove metode za njeno pričanje.

-Fric Lajber, u eseju "A Literary Copernicus"

(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 50)

 

Tokom četvorogodišnje prepiske (1933-1937), navodni "povučenjak" mi je slao pisma i razglednice iz čitave Nove Engleske, iz Čarlstona, Ričmonda, Frederiksburga, iz Floride i Kvebeka. Ta "povučena i zatvorena" ličnost bila je posvećena jednoj od najopsežnijih prepiski našeg doba, i rado je uzimala ulogu domaćina mnogim posetiocima i obožavaocima. Taj "povratnik" iz kolonijalnih vremena rado je i nadugačko razgovarao o trenutnoj političkoj situaciji, modernim književnim ideologijama i savremenoj naučnoj teoriji – čineći to sa toliko očigledne upućenosti i izgrađenog stava da ne ostavi nimalo sumnje da je Hauard Filips Lavkraft bio vrlo živ u Dvadesetom Veku jednog Pikasa, Prusta, Džojsa, Špenglera, Ajnštajna i Adolfa Hitlera.

-Robert Bloh, u eseju "Out of the Ivory Tower"

(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 76)

 

Dok su se moderni svet i moderna književnost sve više i više okretali ka egu, u potpuno solipsističkom svetu toka svesti, Lavkraft i drugi poput njega udaljavali su se sve više od tog sveta ka mračnim, ogromnim i neznanim oblastima koji egzistiraju izvan, iza ili ispod ega. A kada je Lavkraft istraživao samu svest, on se nije zaustavljao na iscrtavanju pukih ličnih motiva i senzacija; on je išao mnogo dublje ispod njih, ka arhetipovima i prizorima uz pomoć kojih se mogla uobličiti, kao i definisati, njihova supstanca.

-Barton Levi St. Arman, u eseju "Facts in the Case of H. P. Lovecraft"

(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 171)

 

Ako je Lavkraft, poput nadrealista, stalno podsećao čovečanstvo na njegovu krhkost i beznačajnost u okvirima univerzuma, to nije bilo da bi umanjio ljudske težnje da bi iznova otvorio ventile imaginacije sve stegnutije od uspona formalnog društva, Države i privatnog vlasništva.

-Pol Bule, u eseju "Dystopia as Utopia: Howard Phillips Lovecraft and the Unknown Content of American Horror Literature"

(Minnesota Review, proleće 1976)

 

Baštinik Poeovih fobija, fiksacija i frustracija, Howard Phillips Lovecraft istovremeno je i jedini legitimni prosleđivač lavirintično-bajkovitog, snoviđajnog multiverzuma Lewisa Carrolla; u tom smislu, uz Stapledona i Borgesa, deli on središnje mesto u literarnom kosmološkom građevinarstvu XX veka. No, njegove vizije bespredmetno je prepričavati, baš kao i pročitati samo jednom ili dvaput...

-Ranko Munitić, u knjizi Čudovišta koja smo voleli, tom 2

(Terra Press, Beograd, 1997, str. 202-03)

 

Potrebni su nam milenijumi istorije, progresivnog nagomilavanja rasnog pamćenja čudesnih fakata i bezbrojnih zločina da bi nužne sublimacije i shematizacije mogle da se dese. Iznad svega, potrebna nam je istorija koja je postala mit, tako da se fantastično može roditi kao prodor mita u istoriju. Upravo je Lavkraftovo postignuće i zasluga to što što je, izvan istorijskih podataka svoje zemlje, otkrio strukturu velikih mitova koji su hranili čovečanstvo. Snevajući prošlost Nove Engleske, tog doma čarobnjaka, on je iznova začeo arhaičnu tradiciju, prevazilazeći lokalne osobenosti. Čudno, uznemirujuće, abnormalno isplivavaju iz ove pojave primordijalnog usred savremenog. Amerika, takođe, može postati fantastičan svet, jer iz Salema je Lavkraft iznova stvorio ceo svemir.

-Moris Levi, u knjizi Lovecraft: A Study in the Fantastic

(Wayne State University Press, Detroit, 1988, str. 15-16.)

 

Lavkraft, međutim, okreće mračnu viziju gnosticizma naglavačke time što insistira da nije zla samo fizička materija, već da su zle i demonske i forme koje prethode postojanju; mi napuštamo ovaj svet kako bismo sa njima prodrli do večnog prokletstva. Takva pozicija, blago rečeno, predstavlja "materijalizam" jedne prilično kvalifikovane vrste. (...) Lavkraft, iako nije bio sposoban da dosegne viziju visoke umetnosti u svom delu, ipak ostaje autentičan i originalan američki talenat. Opsednut temama čije je pune dimenzije bio nesposoban ili nevoljan da svesno obuhvati, koristio je svoju žarku osetljivost prema nadirućim silama sopstvenog nesvesnog kako bi modernim čitaocima pružio jedinstven opus kao i novu varijaciju na neke veoma stare religiozne i filozofske tradicije zapadne kulture. Najzad, nikako najmanja Lavkraftova vrednost jeste njegova lična hrabrost, nepomirljivi duh Autsajdera koji je uspeo da se izbori za svoju mentalnu stabilnost i život umetnika uprkos svim kočnicama vaspitanja i porodične situacije. Njegova velika kreacija jeste to što je uspeo da sebe učini ljudskim.

-Viktorija Nelson, u eseju 'H. P. Lovecraft and the Great Heresies'

(Raritan, Winter '96, Vol. 15, Issue 3)

 

Za Lavkrafta, nauka se pretvorila u "smrtonosnu svetlost" negde u 19. veku. U njemu omiljenim 1700-tim nauka je predstavljala trijumf čoveka nad sujeverjem. Prirodni zakoni zamenili su duhove i magiju. Ali prigrljivanje nauke značilo je predati čovekovo uzvišeno mesto u univerzumu, proces koji je otpočeo kada je Kopernikova jeres izmestila naš svet iz centra postojanja. Dalje izmeštanje desilo se u 19. veku: geolozi su obznanili da je naš svet star milionima godina, a Darvin je neopozivo povezao ljude sa životinjama. U svanuće 20. veka, Ajnštajn je razbio Njutnov mehanički univerzum pokazujući da je prostor zakrivljen, protok vremena podoban menjanju, a da su materija i energija uzajamno zamenjive. Frojd i Jung su zaronili u ljudski um i otuda doneli vesti o jednako uznemirujućim stvarima. (...) Univerzum kakav je otkrila moderna nauka nije imao mesta za duhove i vampire, sadržaje paganskih legendi i tradicionalne proze natprirodnog. Ali Lavkraft je video dovoljno mesta za druge užase u ponorima prostora i vremena.

-Kurt Voleber, u prikazu 'The Man Who Can Scare Stephen King'

(American Heritage, Dec '95, Vol. 46, Issue 8, p.82)

 

Toliko je mnogo pisaca nagoveštavalo beznačajnost ljudske rase u vrtoglavo nepojmljivom univerzumu kojim vladaju sile neshvatljive našoj vrsti. Ali, nakon što to nagoveste, bilo kroz koncepte sudbine ili bogova ili bilo čega, oni se posvete pričanju svojih priča na nivou sapunskih opera. Na primer, Magbet ima jedan trenutak otkrovenja da je život priča koju kazuje idiot. Ovo poimanje, međutim, njega nikako ne sprečava da nastavi sa zapletom te drame, koji se prosto bavi pričom o mladom i besnom gangsteru u usponu koji ubija svog gazdu i preuzima biznis, samo kako bi na kraju bio priveden pravdi. Ali za Lavkrafta, za razliku od Šekspira, otkrovenje da je život priča koju kazuje idiot bilo je alfa i omega njegovog dela. On ne posvećuje samo usputnu verbalnu napomenu najdubljoj i najočiglednijoj činjenici života – on od nje čini srž svog dela. U srcu svega je slepi idiotski "bog", bilo da je to Azatot, ili Boja izvan ovog svemira ili jecavo crnilo koje se nadnosi nad ulicu Rue d'Auseil u priči "Muzika Erika Zana". Po meni, u toj priči je Lavkraft izgradio savršen model horor priče.

-Tomas Ligoti, u intervjuu sajtu Fantastic Metropolis

* * *

THE LOST BOYS (1987) by Bob Živković

             U okviru akcije "BOB kao filmski kritičar" otkrivam javnosti njegove grehe iz mladosti, pre nego što je postao superstar, tj. dok je još čamio u SF-getu zvanom Boban (ko zna – znaće...).

            Do sada sam ovde plasirao njegove afirmativne, oduševljene prikaze filmova EVIL DEAD II i ALIENS i HELLRAISER. Za slučaj da se neko prevario pa pomislio da je Bob uvek bio sladak, fin i oduševljen baš svime – varate se! Evo njegovog naličja: The Dark Side of Bob – pljuvačina po filmu THE LOST BOYS!

            Iskren da budem, iz današnje perspektive čini mi se da je Boba malko ponela emocija ili potreba za zajebancijom pa se ostrvio na film koji ipak nije ni blizu tako loš kako iz donjega zvuči, ali... s druge strane, mogu da razumem njegov sentiment. U svakom slučaju, sećam se koliki mi je šok bio kada sam po prvi put ovo čitao u ALEFU pre četvrt veka (!!!) – pre interneta, pre blogova, pre nego što je baš svako postao kritičar... i mislio: "Jebote, zar se ovo sme? Ovo je neko (Boban!) pustio da se objavi? Zar se i ovako mogu pisati filmske kritike?!" 

Od tog oštećenja do danas se nisam oporavio: ako vam nekad zasmeta neka moja "pljuvačina" ovde na blogu, znajte: pored ostalih, i Bob je za to kriv!!!

            Evo zašto:

 

            A evo i jednog dodatka – jer sa Ghoulom uvek dobijate VIŠE! – jer, kad smo već kod Bobovog iživljavanja nad nedužnim filmovima, evo i jednog sasvim prigodno zabavnog napisa o minornom Kopolinom filmčetu PEGI SJU SE UDALA. 

Film možda ne vredi gledati, ali ovaj tekst o njemu svakako vredi pročitati!

BLACK DAHLIA (2006)

**(*)

2+

Ovaj film nije baš tolika katastrofa koliko sam se bojao, ali je sasvim sigurno jedan slabi de Palma, i ispodprosečan kao adapatacija. Baš kao što sam i očekivao, on pada najviše iz razloga koji su me smesta učinili skeptičnim, čim je obznanjeno da će de Palma biti taj koji treba da se posveti baš ovoj priči. Film mu pada zato što nema emociju, likove niti dramu koji su neophodni za disanje te priče.

Emotivna srž filma, sama Dalija, prikazana je sa distancom, bez empatije, sa nepotrebnim de Palminim poigravanjima i pošalicama (in-jokes): dodelivši sebi ulogu Dalijinog test-režisera on kao da namiguje onima koji su ga sve ove godine optuživali za mizoginiju, ali im zapravo time pruža i jedan od ključnih argumenata u ruke, igrajući se umesto da simpatiše sa tom žrtvom tretmana žena kao stoke u Holivudu, u čemu je i sam saučestvovao u svojim ranijim filmovima.

Njegova mizoginija najočitija je u sladostrasno-sadističkom uživanju s kojom plavuša Kej Lejk posmatra kako se bokseri makljaju, ranjave, krvare i zube gube za njenu zabavu (zapravo, indirektno, u borbi za njenu naklonost). A može se videti još i u vickastoj, i meni zaista duhovitoj vizuelnoj šali, u kojoj grupicu od 5-6 poluobnaženih ženskinja, glumica-statistkinja, prikazuje u prikolici nalik taljigama, sa drvenom ogradom, kao stoku koju vode na klanje/snimanje.

Scena pogibije jednog od dvojice partnera, glavnih junaka, školski je primer razloga zašto de Palma NIJE bio pravi izbor za ovu i ovakvu priču: njega mnogo više zanima formalno igranje kamerom i (samo)referencijalnošću negoli emotivni naboj scene, odnosno saspens i drama. I jedno i drugo potkopani su hiperstilizacijom koja scenu dovodi do ivice apsurda, i preko nje, u nenamernu komediju (umesto tragedije). 

Ubacivanje još jednog ubice u scenu u kojoj jedan (karikirani, kao iz crtanog filma o, recimo, Super-Mišu) već pokušava da zadavi junaka, a onda usred toga upadne još jedan, da ga kolje (!), možda bi imala neku vrstu smisla u nekoj arđentov(sk)oj šaradi u kojoj su likovi samo stoka koja se geometrijski raspoređuje po mizanscenu, kao deo dekora i set-piecea, bez emotivne involviranosti u njihovu sudbinu – ali OVDE, u kontextu OVE priče, taj dodatak štrči kao povređeni palac. TRASH oličen u tom jeftinom whodunnit profilu drugog ubice je pogrešan na toliko mnogo načina: i emotivno i narativno. Narativno pre svega zato što "tajna" identiteta uopšte nije iznenađenje, pošto smo glavnu osumnjičenu već videli kako se u muškom odelu i sa šeširom vuče po lezbejskim barovima, tako da je "iznenađenje" u tom prastarom giallo preokretu ("hej! muškoizgedajući ubica je zapravo žensko! wow!") zaista previše očigledno, jadno, buđavo, nepotrebno. 

Baš kao što je zaginuće jednog od partnera obesmišljeno režiserskim tretmanom te scene, tako da su ona i njen aftermath lišeni svake prave emocije, tako i kulminacija filma svojom tonalnom neujednačenošću uništava sve preostale potencijale, vrludajući između operetske groteske, komendije, trilera, horora i nekog crtića iz '30-ih, gde zlikovci glavnom junaku nabrzinu odrecituju ko je šta uradio, kako i zašto, a da ništa od toga ne deluje ni ubedljivo, ni relevantno, ni rezonantno. 

Tako da, na kraju filma, samo kažete: "aha, pa dobro", slegnete ramenima, i izađete nezadovoljeni, šta god da ste očekivali: niti ima dovoljno depalminskih formalnih iživljavanja, niti ima srca i duše iz odličnog romana (koji vrelo preporučujem onima koji ga još do sada nisu čitali!). Umesto toga, ovo je tek neujednačeno, misguided going through the motions u kome poneki detaljčić još i može da zasvetluca, ali celina je sasvim indiferentna i zaboravljiva tvorevina.

GLUVO DOBA - Ninoslav Mitrović

Grafid,

Banja Luka, 2012

            S velikim uživanjem pročitao sam ovu "zbirku od devet priča strave i užasa, koje su inspiraciju našle u srpskoj mitologiji i narodnim predanjima" (kako stoji na zadnjoj korici). Da, neverovatno zvuči, ali evo najzad jedne ovdašnje knjige koja već na koricama ističe svoju pripadnost "stravi i užasu", umesto da koketiranje s tim žanrom, kako to u Srbiji najčešće biva, mudro prikriva, ili koktizerski izokola nagoveštava (ko zna - znaće!), odnosno maskira floskulama "triler", "slipstrim", "fantastika" i njihovim različitim modifikacijama (okultni triler, mračna fantastika, istorijski gulaš, blablatruć hronika, uzbudljivo neštonešto...). Ne – GLUVO DOBA jeste horor, i priznaje to bez stida i srama. I ne samo to: mogu slobodno reći da je ovo najznačajnija knjiga srpske horor proze koja se pojavila još od zbirke FOTOFOBIJA Marka Piševa, pre četiri godine, i ja joj stoga s velikim zadovoljstvom darujem Gulov Pečat Preporuke!

            Pre svega, zato što je zbirka dosledno i u potpunosti inspirisana folklornom fantastikom, predanjima i mitologijom s ovih prostora. Antagonisti u ovim pričama su: vukovi i šumski bogovi-demoni (Ljes); vampir (živi mrtvac); avet; drekavac; vodenjak (vodeni car); lorgo (oživeli dečji leš, u primorju); veštice; demonska nevesta; i najzad, kuga (čuma). Tri muška, tri dečja, tri ženska čuda, da se niko ne nađe zapostavljenim.

Autor, Ninoslav Mitrović (1976), završio je etnologiju, i to se ovde nesumnjivo jasno ogleda – ne samo u izboru centralnih motiva, nego i u celokupnoj motivaciji, zaplitanju i rasplitanju opisanih zbitija, izvedenih sasvim u skladu sa narodnim verovanjima o tome kako ova stvorenja delaju, šta i zašto rade, i kako se od njih odbraniti. Ono što prijatno iznenađuje - budući da dolazi od debitanta na književnoj sceni - jeste da se Mitrović pokazuje podjednako dobro kao pripovedač kao što je etnolog.

GLUVO DOBA je osvežavajuće, okrepljujuće "po starinski" pisana proza: među današnjim piscima horora na srpskom jeziku, u čijim se delima prečesto ogleda dug zapadnjačkom i domaćem šundu (petparačka proza, stripovi, igrice, B-movies, TV serije i sl.) ova zbirka je zadivljujuće staromodna – u najpozitivnijem smislu reči. Ona je toliko dubinski, suštinski prožeta starinom da bi bez greške mogla da se neslutećem, a obrazovanom i iskusnom čitaocu ponudi kao nedavno otkrivena, zaboravljena zbirka priča nekog nepoznatog pisca iz 19. veka, i da taj isti čitalac ovu tvrdnju prihvati zdravo za gotovo i čitanjem ovih priča ne pronađe ni najmanjeg razloga da posumnja da su ove priče zapravo napisane pre samo nekoliko godina, na početku 21. veka. 

Ovo kažem kao pravcati kompliment – jer u ovom slučaju "patina" nije samo šminka, tj. manje ili više umešto naneti lak preko nečega što je suštinski moderno (u smislu karakterizacije, psihologije, motivacije, naracije, idejnosti itd); ne, ovo je i po dubini i po širini u potpunosti autentično, usklađeno sa periodom o kojem govori, bilo da je to neka neodređena ali definitivno pred-industrijska prošlost, ili (u jednom slučaju) sam prag 20. veka. Nisu tu starinski samo arsenal, scenografija i poneki ukras: starinska je i psihologija, i moralnost, i sveukupno ponašanje likova: zaista, na planu autentičnosti (ne samo etnološke) ovoj knjizi nema premca! Oni koji vole LEPTIRICU - najzad će u ovoj knjizi pronaći prozni ekvivalent njenih kvaliteta...

Nekima se to možda neće dopasti, ali GLUVO DOBA svakim svojim redom zvuči kao da se 20. vek uopšte nije ni desio, kako u pogledu opšteg istorijskog iskustva (i dubioznog "napretka" tokom najmračnijeg od svih crnih vekova u dosadašnjoj istoriji), tako i u pogledu književnosti. Jer, nema u ovim pričama nimalo postmodernističkog poigravanja; nema persiflaže; nema ni trunke ironije. Knjiga je tradicionalna i tradicionalistička, kako u svojim zapletima i likovima, tako i u impliciranim vrednostima. Glavni junaci su, bez izuzetka, dobri i pošteni domaćini, ili dobrodušni siromašni ali vredni mladići, ili poslušna, fina seljačka deca – ili, u jednom slučaju, dobra i poštena domaćica, koja zavedena bolom zbog umrlog deteta kreće na pogrešnu stazu... 
Na svu sreću, nema ni prosvetiteljsko-racionalističkih denunciranja natprirodnog, koji skrnave dobar deo srpske devetnaestovekovne proze sa elementima narodnih verovanja: ove priče nedvosmisleno sadrže fantastiku, natprirodna bića u njima stvarna su na predmetno-prikazivačkom planu - nisu relativizovana nepouzdanim pripovedačima, alkoholom, groznicom, delirijumom, snom i tsl. Svet koji GLUVO DOBA opisuje svet je mračan, nesiguran, nepouzdan - svet u kome čim sunce zađe, nastupa vreme onostranih sila s kojima je velika muka izaći nakraj čak i onda kada se sve radi "po propisu".

Nema tu ni vulgarnosti u jeziku ili u radnji – što ne znači da, ovde-onde, nema implicitne seksualne simbolike, inače prisutne u brojnim mitološkim matricama. Ova proza je lišena tipične dvadesetovekovne opsednutosti seksom – ili senzacionalizmom ma koje vrste. Ovo, međutim, ne znači da su priče čedne i suzdržane, a naročito ne na planu horora: kada kucne čas za scene strave, one su, dame i gospodo, prisutne u itekako razvijenom obliku, i onda dobijamo ono što naš narod zove set-piece. I jedino u tome se može primetiti nešto moderniji senzibilitet, bar donekle izgrađen i filmovima i modernijom prozom – jer, scene strave u retkim slučajevima kod naših pisaca iz 19. veka malo kada bivaju naročito duge, detaljne i razrađene: ako sve ne bude okončano u par rečenica, a ono bude svršeno u pasusu ili dva. Kod Ninoslava scene strave umeju da potraju i celu stranicu ili dve – a opet, da budu dobro odmerene tako da se ne poništi željeni efekat...

Što se tiče oh-tako-moderne opsesije citatima i aluzijama, ako sklonimo u stranu one neizbežne, na narodna predanja, jedine (verovatno svesno proizvedene) asocijacije na književna i filmska dela koje sam ja uspeo da zapazim jesu sledeće:

1) na film LEPTIRICA, u priči "Vodeničar"; tu se čak javlja identična scena kao u kultnom TV filmu, kada natprirodni stvor od spolja viri kroz procep u daskama vodenice i zuri unutra. I zaplet se donekle oslanja na Glišićev predložak filtriran kroz Kadijevićevu adaptaciju – ali takođe pruža i značajan odmak, jer "monstrum" u toj priči uopšte nije vampir, niti išta slično...

2) na film SVETO MESTO, pa time i na Gogoljevu priču "Vij" – a to znači i na čitav niz narodnih priča koje su njemu poslužile kao inspiracija – u priči "Bdijenje". I ovde imamo slučaj momka (ali ne popčeta) koji ima da tri noći probdije kraj leša uglednog građanina – ali u pitanju nije veštica, muška je mrcina u pitanju, a ono što se zbiva tokom noći i čitav rasplet nemaju veze ni sa Kadijevićem ni sa Gogoljem.

3) na priču "Majmunova šapa" V. V. Džejkobsa, u priči "Lorgo". S tom pričom je Ninoslav možda bio a možda i nije bio upoznat, jer suština premise o ispunjenju neprirodne želje (vratite mi mrtvo dete! samo neka opet bude živ, ne pitam za cenu, nema veze što neće imati dušu!), i tragičnim posledicama nemirenja sa nepromenjivom sudbinom (što je King od Džejkobsa odlično reciklirao i nadogradio u svom najboljem romanu PET SEMATARY) takođe nalikuje brojnim narodnim pričama i legendama i ne mora nužno biti povezivano s ovom, istina, veoma poznatom američkom književnom obradom.

Jezik Ninoslava Mitrovića je sveden, jednostavan, blaženo pošteđen padanja u zamku izveštačene arhaičnosti, a opet sočan i bogat kad zatreba; ipak, bez ekscesa bilo koje vrste, a naročito bez nakaradnih, usiljeno-originalnih stilskih figura. Istina, on ponekad ode u drugu krajnost od notornih "tuševljakovićizama", pa se mogu naći poneke donekle oveštale fraze (naročito poređenja) – ali čak ni one ne škripe i ne smetaju previše, jer zvučale bi savršeno prikladno u nekom tekstu iz 19. veka, ili nekoj bajci, legendi, narodnoj priči... U datom kontekstu, baš ovaj i baš ovakakav jezik je sasvim funkcionalan, i drugačiji mu ne treba; škodio bi.

Nekima (ako još ko ovde uopšte obraća pažnju na idejnost u žanrovskoj prozi, a naročito horor žanra!) može zasmetati već pomenuti tradicionalizam koji je nekritički prenesen u svom pomalo idealizovanom obliku iz narodnih priča (a ne iz "seoskog realizma" a kamoli naturalizma, i kasnije): svi ti pošteni domaćini, vredne domaćice, poslušna deca, dobronamerni kmetovi i popovi... odsustvo ma kakve naznake društvenog zla (eksploatacija, korupcija i sl)... "zlo" svedeno na zabludele pojedince, vođene pohlepom ili drugim privatnim grehovima... odsustvo onih vrlo ljudskih mrakova i senki koje je u istom ambijentu tako genijalno detektovao i suptilno-moćno oživeo Momčilo Nastasijević, čitav vek ranije... sve to može, u očima nekih, ove priče učiniti malkice naivnim – bajkovitim – ali u datim okvirima, u ovom zacrtanom konceptu, mislim da je to prihvatljivo, logično, i maltene nužno.

Tretman ženskih likova naročito može biti problematičan, jer žene su ovde ili vredne domaćice, u senci muževa i u pozadini zapleta (da iznesu vruć kačamak kad zatreba, i da strepe kad im čedo odocni sa ispaše), ili – veštice, u odličnoj, vrlo hororičnoj, moćno jezovitoj, ali idejno malkice problematičnoj, gotovo mizoginoj priči "Izba na kokošjim nogama". Da, imamo i jednu zabludelu majku, skoro pomućenog uma zbog gubitka deteta, koja ne sluša savete (naravno, muškog) mudraca, nego tvrdoglavo srlja u propast sebi i mnogima drugima... Ako očekujete emancipovane ženske likove u ovom okruženju – ili barem fatalne žene, poput one iz "Darova rođake Marije" – potražite ih negde drugde...

Jedan od najvećih kvaliteta ove zbirke je i njena neverovatna ujednačenost. Ja u životu još nisam video zbirku nekog domaćeg autora, a naročito ne obimniju, a da njen celokupan sadržaj bude ovako ravnomernog kvaliteta, bez krupnih uspona ili padova, nego još skoro sve obitava prilično visoko iznad proseka. Po ujednačenosti GLUVOM DOBU najsrodnija je upravo već pomenuta FOTOFOBIJA – ali postignuće je u ovom slučaju duplo veće, jer je i knjiga bukvalno duplo obimnija: 260 strana visokokvalitetnog teksta koji, eto, uz sve druge kvalitete, zasenjuje i svojim konzistentno visokim nivoom, od korice do korice. 

Jedini manji pad – i to pad ne u lošu, nego samo u osrednju priču – nalazi se, srećom, u najkraćoj "Noćna zvona", koja na svojih 10 stranica nudi prilično jednostavnu i predvidivu storiju o... pa, videćete već čemu. Sve ostale priče, ili pripovetke, na granici novele (prosečna dužina: oko 30 strana) značajno su iznad proseka, i zaista imaju šmek kakav se retko viđa i u stranoj, klasičnoj horor literaturi (mestimično sam imao fleševe prepoznavanja Stefana Grabinskog – sigurno nenamerne), a kamoli u domaćoj, gde ovoj zbirci zaista nema pandana.

Evo kako izgleda sadržaj ove zbirke, sa mojim ocenama:

"Zavjet" = 7+

"Bdijenje" = 7+

"Noćna zvona" = 5+

"Crna bilježnica" = 8-

"Vodeničar" = 8

"Lorgo" = 7

"Izba na kokošjim nogama" = 8+

"Nevjesta" = 7-

"Kumin dar" = 8-

Dakle, dok pisci horora iz Srbije pretežno lebde u ništavilu, odsečeni i od svoje književne i od narodne tradicije, i dok tek poneki – s promenjivim uspehom – pokušavaju da zapadnjačke koncepte i motive kaleme na ovdašnje okruženje, likove i probleme (uglavnom proizvodeći neubedljivo zakrpljene karakondžule i groteskne asimetrične mutante), Ninoslav Mitrović, iz Republike Srpske, uspeva da ubedljivo demonstrira vitalnost poluzaboravljene tradicije Balkana i njenu upotrebljivost za građenje dobrih priča strave. Ne kažem da je njegov primer, prikazan u konceptualnoj zbirci GLUVO DOBA, idealan – ne bi mu škodilo nešto (samo)svesti o tradiciji žanra u Srbiji i izvan nje, kao i o njegovoj implicitnoj ideologiji, odnosno idejnosti koja se ne može tako lako ukinuti čak ni iz fantastičnih koncepata – ali mislim da je značajan kao putokaz i kao krajnje redak svetionik u ovoj tmuši u kojoj domaći horor već neko vreme gaca... I njegove vrline, vredne hvale, i poneka mana, uslovno govoreći, rečiti su i vredni pažnje i proučavanja. 

Ova knjiga objavljena je u Republici Srpskoj, i nema distribuciju u Srbiji. To znači da ćete je uzalud tražiti u ovdašnjim knjžarama. Ako poželite da je nabavite (što vam najtoplije preporučujem!) moraćete nekako da se snađete: ili da vam je kupi i pošalje neko ko tamo živi (knjiga se još može naći na kioscima) ili da kontaktirate samog autora... Mejl je naveden dole:

 Inače, jednu noviju priču ovog autora, pod naslovom "Hromi" (NE nalazi se u zbirci!), možete pročitati na njegovom blogu, OVDE. Uživajte!

FILAŽ br. 7/8/9: Sadržaj i promocija

            Sećate se niškog filmskog časopisa FILAŽ? Oprošteno vam je ako ste ga malkice zaboravli – budući da je prethodni broj izašao pre više od godinu dana. Ili beše dve? Ah, tko će to još znati? U svakom slučaju, MNOGO je vode Nišavom proteklo od izlaska šestog broja – mnogo se crnih i gnusnih stvari desilo u ovoj ionako čemernoj zemlji, a naročito na planu tzv. kulture (i nepostojećih budžeta za nju), tako da su se tek nedavno stekli uslovi da, makar i sa ogromnim zakašnjenjem, na hartiju privolimo sadržaje koji su, uglavnom, bili za štampu spremni još u proleće 2012-te!

            ALI! Oni koji su čitali ranije brojeve znaju da je FILAŽ časopis koji se radi za večnost i da njegovi kvaliteti ne zastarevaju. Zato, ne očajavajte, nego se radujte najnovijem broju, tj. TROBROJU 7/8/9: leto/jesen 2011-zima 2012: datumi sasvim prikladni za ovu zemlju koja u svakom pogledu, a u kulturi naročito, grabi krupnim koracima unazad!

            Ovaj broj će, još vruć iz štamparije, smesta biti predstavljen beogradskoj publici već u utorak, 13. avgusta, u prostorijama Filmskog Centra Srbije – tačno u podne. Šta ima u ovom broju, zašto se na njega toliko čekalo, kad će sledeći itd. neka su od pitanja na koja će radoznalcima odgovoriti glodur, Srđan Savić, i pokretač, Dejan Dabić.

            Zamenik Glodura & šef PR-a i marketinga, Dejan Ognjanović, nažalost, neće se pojaviti naživo jer je sprečen (porodični razlozi), ali biće prisutan u duhu – i u samom časopisu, gde ima jedan esej (o Kronenbergu), jedan izveštaj (srpski horori na festivalima u regiji, od Hrvatske preko Slovenije do Beča), jedan intervju (sa Hodorovskim) i jednu kritiku (Parada).

            Ova promocija u FCS-u je idealna prilika da smesta, po najpovoljnijim uslovima, dođete do novog broja. Neki primerci će, možda tog dana a možda kasnije (ko zna koliko kasnije) biti dostavljeni u par Bg knjižara, gde ćete ih kupiti uz nešto potrage i uz maržu od 40%.  

Ali zato su mnogobrojni niški čitaoci ovog časopisa sada u povlašćenoj poziciji: oni će moći da novi broj nađu, već u utorak, u nedavno otvorenoj knjižari NKC-a kod Galerije (prekoputa Gradske bolnice) – a na istom mestu prodaju se i svi prethodni brojevi, pa zato, Nišlije-meraklije – po'itajte!!! Siguran sam da će ovaj FILAŽ brzo biti razgrabljen od strane legija niških filmofila, jer, ne zaboravimo refren koji papagajski ponavljaju svake bogovetne godine tokom niških Filmskih susreta: Niš ima najbolju publiku na svetu! Kad bi svaki deseti posetilac tog vašara, pardon, festivala srpskog filma, kupio jedan komad FILAŽA, sudbina časopisa bila bi mnogo svetlija nego što je sada...

A šta ima u novom broju, pitate se vi?

Evo šta:

FILAŽ br. 7/8/9

SADRŽAJ

zumiranje

TEORIJA FILMSKOG NARATIVA DEJVIDA BORDVELA (2)

Sandra Nikolić

IN MEMORIAM: MIOMIR MIKI STAMENKOVIĆ

OTKUD OVAJ ČOVEK MEĐU NAMA?

Nikola Stojanović

IN MEMORIAM: MIOMIR MIKI STAMENKOVIĆ

ISTORIJA KAO (IPAK) UČITELJICA ŽIVOTA

Severin M. Franić

DEJVID KRONENBERG:

ECCE HOMO

Dejan Ognjanović

TRETMAN EROTIKE U FILMOVIMA RUBENA MAMULIJANA

Ana Ivanović

PREDMETI KAO POKRETAČI NARACIJE U ŠEST FILMOVA HELMUTA KOJTNERA

Igor M. Toholj

far

DANI NEMOG FILMA U PORDENONEU 2011

TRI DECENIJE PORDENONEA

Aleksandar Saša Erdeljanović

SRPSKI HORORI NA FESTIVALIMA U REGIJI

Dejan Ognjanović

8. EVROPSKI FESTIVAL ANIMIRANOG FILMA BALKANIMA 2011

FESTIVAL S NAJMANJIM BUDŽETOM

Dejan Dabić

krupni plan

IV BOASE:

U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM

Srđan Savić

BELA TAR:

POSLEDNJI ČIN

Nevena Matović

ALEHANDRO HODOROVSKI:

UMETNIK PROTIV INDUSTRIJE

Dejan Ognjanović

MILČO MANČEVSKI:

U TRAGANJU ZA ISTINOM ILI KAKO SNIMITI SLOVENSKI TRIPTIH

Slobodan Aranđelović

temat: glumci u filmskim časopisima

OKRUGLI STO NA 45. FILMSKIM SUSRETIMA:

GLUMCI U FILMSKIM ČASOPISIMA

Radenko Ranković

OD FILMOGRAFA DO NOVOG FILMOGRAFA:

OGLEDALO FILMSKE (I DRUŠTVENE) KRITIKE

Božidar Zečević

NA RAZLIKAMA SE STVARA SVET:

ISKUSTVO JU FILMA DANAS

Severin M. Franić

VREME SINEASTA

Nikola Stojanović

ČASOPIS EKRAN:

JEDNO ISKUSTVO IZ SLOVENIJE

Matic Majcen

PROMIŠLJATI I PISATI O FILMU

Dinko Tucaković

IZMEĐU POLITIKE I GLUME U FILMSKIM ČASOPISIMA

Ivan Velisavljević

POVEZIVANJE AUTORA I MEDIJA NA PRIMERU ČASOPISA TFT

Saša Radojević

KINOPIS – ČASOPIS MAKEDONSKE KINOTEKE

Igor Stardelov

ISTORIJA FILMA U FILMSKIM ČASOPISIMA:

PRIMJER JEDNOG FILMA FRANJE LEDIĆA

Daniel Rafaelić

O FILMSKOJ GLUMI NA POČETKU ISTORIJE IGRANOG FILMA U SRBIJI

Aleksandar Saša Erdeljanović

GDE SE DENULA FILMSKA KRITIKA?

Ratko Orozović

KAKO STEĆI I ODRŽATI SVOJ STAV

Slobodan Aranđelović

NOVO IME NA MAPI FILMSKIH ČASOPISA – FILAŽ

Dejan Dabić

GLUMCI U (ZAGREBAČKOM) HOLIVUDU

Veljko Krulčić

HRVATSKI FILMSKI LJETOPIS:

EKVILIBRISTIČKI OPSTANAK

Hrvoje Turković

rakursi

GLUMAC

(THE ARTIST)

Dejan Dabić

RAZVOD: NADER I SIMIN

(JODAEIYE NADER AZ SIMIN)

Dejan Dabić

DRVO ŽIVOTA

(THE TREE OF LIFE)

Srđan Savić

MELANHOLIJA

(MELANCHOLIA)

Vladan Petković

BILO JEDNOM U ANADOLIJI

(BIR ZAMANLAR ANADOLU’DA)

Miloš Cvetković

DEČAK SA BICIKLOM

(LE GAMIN AU VÉLO)

Kristina Đuković

ZGARIŠTA

(INCENDIES)

Ivan Velisavljević

PARADA

Dejan Ognjanović

kinopis

RUJ NOGEJRA: MELVIL O MELVILU

U POTRAZI ZA IDEALNIM STVARAOCEM

Dejan Dabić

JU FILM DANAS 98/99:

AZBUČNIK ALEKSANDRA PETROVIĆA

Srđan Savić

 ***