PSI (Псы 1989)

***

3+

 

Rusima u ovom veku horor (na filmu) baš nikako ne ide... Sve nešto derivativno, nedomišljeno, plitko, neoriginalno, jadno – u najboljem slučaju: poludupasto. Od tri minusa ni makac nagore – ako smo srećni i dotle da dobace!

Jbg, uživaju u svom Zlatnom Dobu pod Putinom, isto ko i mi pod ovim našim razularenim Ludakom, pa nigde opresije, klaustrofobije, transgresije, nego ako i snime neko hororče, to su babaroge za malu decu, fotokopirane ili iz Amerike ili iz Tajvana. Svuda Rusi vide horor, i podalje levo i podalje desno od sebe, samo ne oko samih sebe i u sebi samima, u tom loncu u kojem se zapravo krčkaju.

Jbg ne rađa se pravi horor iz blagostanja nego iz muke. Zato su im sve ove nove Baba Jage, Rusalke, Vijevi, Neveste i ostalo (pa čak i nedavno na blogu mi prikazani Sputnik!)– generička govna i detinjarije bez jačeg impakta, puka konfekcijska razbibriga za ljubitelje žvaka za mozak. 

Isto kao i noviji srpski horori: to sve neke sirene, neki vanzemaljci, astronauti, zombiji – nigde ni dašak fiktivno transponovane, metaforički oplemenjene opresije pod Sumanutim Psihom pod kojim živimo već jebenih OSAM (na kurcu ih nosam) godina neživota!

Ako ste baš zapeli da gledate ruski horor, ali da vas malo drmne, tresne, opauči, žvajzne, ljusne, kresne, da vas pomeri iz mesta, da vas natera na razmišljanje, da vam izazove nelagodu i košmare (opa, bato! to mi daj!), moraćete da skinete nešto starije, iz vremena pre Putinovog Zlatnog Doba. 

Tobi Huper u kameo pojavi

Nema crnjih horora, doslovno i prenosno, od onih koji su nastajali tik pred raspad, i nekoliko godina posle raspada SSSR-a: od sredine 1980-ih pa do sredine 1990-ih, deco moja, tu idite ako oćete da vidite šta znači filmsko CRNILO, PROPAST i APOKALIPSA.

Nekad je kod Rusa taj mega-nihil ugođaj odeven u SF ruho, kao kod mog dragog Lopušanskog (vidi ovde na blogu moje rivjue za PISMA MRTVOG ČOVEKA a naročito za zimzeleni nihil-hit, POSETITELJA MUZEJA!). A nekad, istina mnogo ređe, ali ponekad, ipak, pomenuti ugođaj odeven je i u ruho nekog, kao, poluhorora, kao što su ovi ovde PSI (1989).

Da se odmah razumemo: nije to žanrovski čisto, i šteta što nije, jer premisa je kao stvorena za nešto mnogo više superstravično i napeto nego što ovo jeste (a jeste, mestimično!), ali svejedno, jebeš i žanr i fah-idiotsko čistunstvo kad imaš temeljni ugođaj crnila i bezizlaznosti i apokalipse u svakom kadru, koji ovi novi, žanrovski mnogo (generički) korektniji ruski horori apsolutno nemaju.

Dakle, PSI su gnusno, opresivno mračna i brutalna drama-triler sa povremenim scenama horora koja, ako baš tražite stravu, i u tom smislu ne da pije vodu nego baš baš okrepljuje.

Grupu izgubljenih, propalih ljudi u propalom SSSR-u na izdisaju pošalju nekakve birokrate, na čelu sa istim takvim nesposobnim ćatom, apartčikom, da odu u neku nedođiju, autobusom-šklopocijom daleko izdrkanijim od onog u KO TO TAMO PEVA, u napušteni grad u pustinji, kraj isušenog jezera, da ga očiste od čopora –kako oni veruju, vukova koji napadaju ljude, mada se brzo ispostavi da su tu, ustvari, zacarili psi lutalice koji su podivljali i postali ljudožderi. 

Od muke, naravno, kad već nema blizu ništa manje gadno. Mislim, realno, ko bi ikad jeo gnusnu ljudetinu ako na raspolaganju ima nešto slađe, npr. gušteretinu, pacovetinu, zečetinu!?

Ubrzo se, predvidivo ali time ništa manje zabavno, ogoljavaju džukele u ljudima... Čim ovi, sticajem okolnosti, ostanu bez autobusa, pa time zarobljeni na tom nemestu, ta akcija brzo devolvira u tipični ruski dert i haos i nihilizam sa prenapadnom iz-aviona-da-se-vidi simbolikom, i time ne mislim samo na sveprisutne srpove i čekiće kao i spomenike udarnicima, proleterima, u tom sad opustelom, razjebanom gradu usred ništavila, nego pre na stvari kao što je uvredljivo preočigledna poslednja scena u kojoj preživeli lovci padnu na sve četiri i počnu da urlaju!

ALI – fuck, na nivou detalja, scena, ovde ima pred- i post-apokaliptičkog ugođaja i ikonografije na lopate i na vagone! Pre svega, snimano je u pravom, peskom izjedenom gradiću, a ne u studiju i veštačkoj scenografiji: ne, bato, za ovu scenografiju se pobrinuo drug Grobačov, i komunjarski grobari pre njega!

Ima tu toliko one divne balardovske psihologije i psihopatologije graničnih situacija i uticaja pustih prostora i ruševina na oh-tako-lako-isklizavajuću, već načetu psihu, toliko vajba onih brutalnih australijskih filmova iz poznih 1970-ih i iz 1980-ih. Divno je maštati, npr. o rimejku ovih PASA u Australiji...

A da, lako bi se ovo dalo preneti i u Srbiju, ali... ko će, bre, to ovde i da poželi, a kamoli da radi? Dajte bolje neku fantaziju, vampire, čuda, muda, jebeš propale fabrike i opustela sela duhova i gradove-duhove širom Srbije... Taj horor nikoga ne zanima, pa ni hororiste ovdašnje! Eno, Horor Tuki priprema vaskrsenje Žikine Dinastije, a Skrobonja s Nešićem upravo piše roman o Džeku Trboseku, tajnoj istoriji, vampirima, viktorijanskom Londonu...!

Anyway... ne vucite me mnogo za jezik u tom pravcu...

Nazad na PSE! Imate ovde jedan od najlepših za koje ja znam objektivnih korelativa stanja i ugođaja i atmosfere beznađa i totalne propasti iz tog doba Rusije uhvaćen, insceniran i moćno zarobljen, toliko autentičan da se može u izvesnom smislu gledati kao dokumentarni film.

Konotacije i simbolika na stranu, ima ovde toliko zarđalog metala, krša i loma, propalih fasada, polusrušenih zgrada, ruina, štrokavih pločica i šutom zakrčenih pustih hodnika, klaustrofobičnih podruma i cisterni da zadovolji svakoga ko, kao ja, svršava na ruin porn! U tom podžanru ovaj film od mene dobija XXX!

Poštenja radi, moram vam, ipak, reći i ovo: scene pucanja na pse i njihovog masovnog zaginuća previše su realistične, i ja sam siguran da su neki psi ovde bili mučeni (fizički povređeni) pirotehnikom,

a njome su definitivno bili psihički mučeni (prestravljivani tim „žabicama“, petardama i ostalim ćorcima – ako su uopšte korišćeni ćorci), a neki su, čini mi se, bili i ubijani zarad filma!

Jeste, piše na odjavnoj špici da „nijedna životinja nije bila povređena na snimanju“, ali ja ipak više verujem svojim očima nego onome što mi tamo neki Rusi napišu! Koje i vama preporučujem.

Ne verujte Rusima ni kad darove donose. Ni kad našu naftnu industriju „kupuju“. Ni kad Miru i Marka skrivaju a Praščića i njegove lopovske izdajnike podržavaju. Pa, eto, ni kad mračne i zlokobne previše-realistične filmove snimaju, a onda na špici napišu „Nisam, majke mi!“ Ko Putin kad otruje nekog opozicionara il’ novinara. Ko to kaže, kleveće i laže...

Al jbg, gledo sam dovoljno hiljada horora i imam oštro oko da razlikujem efekat maske i lutku od pravog leša, i spreman sam da se zakunem da su neki od leševa pasa koji se ovde vide – stvarni leševi, a ne hiperrealistično napravljene lutke pasa koje je tamo neki ruski Tom Savini pravio (s budžetom od sto rubalja) 1989. godine.

Još gore su scene ranjavanja tih pasa, gde vidite žive životinje (a ne rusku animatroniku) kako su definitivno delimično oduzete, nesposobne da pokreću sve svoje udove, poluparalisane (ranjene?) i autentično prestravljene za svoj život, dok cvile usred grdne pucnjave oko njih. Da vam ja kažem, nisu ovo samo superiorno dresirani psi koji izvanredno glume...

Dakle, ne podržavam to, gnušam se takvog postupanja, ako je istina, i razumem one koji zbog toga neće moći tj. hteti da pogledaju ovaj film, ali... onima koji preko toga nekako mogu da pređu (šifra: CANNIBAL HOLOCAUST), preporučujem ove PSE. 

Uostalom, kao i kod Deodata, tako se i ovde postavlja pitanje: ko su tu prave džukele, i to ne samo explicitno u filmu (tematski, pa i kroz dijaloge), nego i s druge strane kamere, po pitanju džukelastog ponašanja filmmejkera koji na ličnom primeru dokazuju tezu svog filma... Svi smo govna, pa smo govna čak i dok pravimo film na temu toga kako smo svi govna!

Inače, oni koji su čitali mog ZAVODNIKA znaju da imam fetiš na korišćenje kučića u horor kontekstu, naročito kad su u čoporu, pa evo najboljeg filmskog izraza te teme koji sam video, a prema kojem svi oni američki B muviz o podivljalim psima (s izuzetkom KUDŽA) padaju baš zbog svog napadnog fejkeraja...

  Pored toga, ima u filmu i snuff fotki ljudi zaista unakaženih i raskomadanih od strane pasa (za ilustraciju sam odabrao blažu),

a u prvoj (zasigurno hororičnoj) sceni filma, u prvih nekoliko minuta, strada jedno dete, pa stoga ovo svakako nije film za osetljive i krhke dušice koje se lako uznemire takvim detaljima i gledaju horor iz neke pozerske zabave i razonode. Oni bolje nek se zabavljaju uz bozu zvanu „Ruski ’horori’ iz dvehiljaditih“.

Međutim, ako ste pravi kultista, dajte PSIMA šansu, mora da vam legnu (k nozi)! Give PSI a chance!

SPUTNIK (2020)

 

**

2+

 

Meni ovaj film, koji je ionako sav njanjav i kilav i polovičan u svojim najboljim trenucima, pada na dve ključne, temeljne logičko-fizičke stavke.

1) Sudeći po ovom ovde SPUTNIKU, ovo alien-čudo prosto tako LEBDI PO SVEMIRU, po bezvazdušnom prostoru - nit ima brod, nit tehnologiju, nit ga nosi neki npr. meteor il kometa, nego tako, tek se niotkuda, direktno iz bezvazdušnog prostora, slobodno lepršajući po vakuumu, prikači na rusku kapsulu.

Jes’, odma čim izađeš iz stratosfere, tik izvan Zemlje, lebde kroz svemir neka živa ljigava mekušasta čuda veličine povećeg psa – ništa svemirska radijacija, ništa preniska temperatura, ne smeta to jer alieni mogu SVE, jebeš fiziku i biologiju i astofiziku i sve – i samo čekaju da neki modul ili raketla tu prođe pa da joj se nakače... Nikad gluplji način dolaska aliena na zemlju nisam video no u ovom ruskom filmu! A gledo sam svakakav treš.

2) Da onoliko krupno čudovište redovno ulazi i izlazi nekome kroz usta u trbušnu dublju, kroz grlo i ždrelo i nazad, a ne uguši ga pritom, ne ozledi mu sluzokožu usta i grla i ždrela i unutrašnje organe, nego se šećka tamo-vamo, i čuči mu u stomaku (valjda u želucu, u stomačnoj kiselini, jer gde bi drugde?) po ceo dan, vređa temeljne postavke fiziologije i načina funkcionisanja ljudskog organizma koji bi svakome starijem od 9 godina trebalo da su poznati.

Ali možda bih progutao (sic!) i ovo pod 1) i ovo pod 2) da je film zabavniji, bolji, a nije. Premisa je glupa, razrada je tupa i nezanimljiva, otegnuta, a „kulminacija“ je napadno neubedljiva. Plus, otužna melodrama s tim detetom naše psihološkinje...

A nije da nije bilo potencijala: pokreću se ovde zanimljiva pitanja, ili barem situacije koje se dotiču njih – pitanja slobode i identiteta i (samo)kontrole i (državne) kontrole, individualnosti i totalitarizma, motiv papet-masterovanja, upravljanja i samoupravljanja u SSSR na zalasku... ali sve je to samo pipnuto, jedva skicirano, nije dramaturški dovoljno originalno i suvislo razrađeno, nego sve u krokijima, i u kliše-likovima i situacijama čak i onde gde premisa pruža priliku da se uradi nešto drugačije.

Što je najgore, na stranu teme i ideje koje ostadoše poludupaste, ali tužno je kad shvatiš da je ovaj film mogao biti bolji da je bio još konvencionalniji, odnosno žanrovski dosledniji, da se opredelio između horora (saspens, neizvesnost, strava, šok, body horror), SF-a (pomenuta dubokoumna pitanja, plus o životu u svemiru, nama i njima, nadčoveku i podčoveku, samosvojnosti i parazitiranju) i drame/parabole o jednom propalom sistemu (čitaj: bičevanje mrtvog SSSR konja).

Avaj, od svega pomalo, ni od čega dovoljno i zaokruženo za dobar film, nego tek korektno, fino slikano, sa par simpatičnih idejica i scenica da se zadovolje samo najneprobirljiviji – i najrusofilniji, kojima će uvek slađa biti ruska šećerna tabla nego američki čizkejk.

A ja kažem, da je bilo više čiza, slađe bi i svarljivije ovo bilo. Nije negledljivo; ako ne očekujete mnogo - bićete zadovoljni. Efekti su solidni, alien ne izgleda loše (mada je, rekoh već, preterano apsurdan ako ga gledate kao nešto što stvarno može da postoji sa datim mu odlikama života, ishrane i svega čak i za uslove žanra), ima to neku elementarnu živinu (živost), kreće se, mada, za moj groš, suviše teturavo i besciljno.

VREME ČUDA

  

            Ghoul inspiriše! Ghoul nadahnjuje! Ghoul podstiče!

            (Ghoul piše o sebi u trećem licu! Žasu!)

            Elem, moje najnovije ukazivanje na LOPOVLUK Bobana Kneževića – inače, opštepoznatu činjenicu svima koji iole obitavaju u svetu žanrovskog literarnog i stripovskog fandoma! – zadahnulo je, ni manje ni više, nego jednostranični članak u magazinu VREME (br. 1551, od 24. septembra 2020.), u rubrici VREME UžIVANJA, pod naslovom „Lajk“.

            Konkretni povod za donji napis jeste moja odluka da sa liste „prijatelja“ na Fejsbuku obrišem 15-ak „prijatelja“ koji su na stranici lopova Bobana Kneževića lajkovali njegovu objavu da je izdao svoj najnoviji lopovluk. Znam da je nekima taj moj čin teško razumljiv, pa zato moram da nacrtam: KO LAJKUJE LOPOVA, GHOULU NIJE PRIJATELJ. Šta tu nije jasno? A naročito ako taj lopov krade od mene (Ghoula).

            Ipak, ova krajnje jednostavna jednadžba nije bila jasna Nikoli Dragomiroviću, mom bivšem „prijatelju“ na Fejsbuku (videli smo se u par navrata u okviru neke šire stripadžijske družine i razmenili po koju reč, ništa naročito). Pošto mu nije bila jasna, morao je da napiše sledeći tekst.

 

            Na ovo izrečeno imam reći sledeće.

 

„ta dvojica su zavađena otkad je Fejsbuka, a verovatno i ranije.“

= Koješta. Novinar se nije obavestio. Zavada je počela kada me je Boban prvi put banovao sa svog foruma, 2010. godine. Detalji o tom slučaju, za ljubitelje sapunskih opera, zabeleženi su OVDE.

 

 

„da shvatim da sam jedan od odstreljenih frendova osobe X.“

= Bože, kakva patetika. Odstreljeni... Ni u koga nisam pucao!

 

 

„Razlog – lajk u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.“

= Tačnije, lajkovanje LOPOVA i njegove KRAĐE (jasno i nedvosmisleno dokumentovane više puta – ali zabole „novinara“ da proverava bilo šta...)

 

 

„Dakle, u mom životu njegovo anfrendovanje neće prouzrokovati nikakve promene.“

= Naravno da važi i obrnuto: odnosno, da se radi o iole bitnoj osobi u mom životu, ne bih je tako olako „odstrelio“. Hell, pa ja i dan-danas imam više desetina zajedničkih prijatelja sa B. K.

 

 

„posledicama takvog radikalnog reza“

= Radikalnog? Ili nebitnog? Come on, nema ništa radikalno u anfrendovanju neke nebitne osobe, jedva-poznanika. Pa nije to kao da sam, recimo, anfrendovao Dušana Mladenovića zbog ovoga – ili tako nekoga s kim i naživo godinama i decenijama drugujem.

 

 

„uvlačenja drugih u lične sukobe sa nekom osobom.“

= Uvlačenje? Ja nikoga ni u šta ne uvlačim. Ali ako se neko sam, od svoje volje, svrsta uz LOPOVA, koji je više puta jednu te istu stvar UKRAO OD MENE, jbg sam se „uvukao“ gde ne treba.

 

 

„Važne su njihova korelacija i jednostrana odluka da se sukob sa nekim reflektuje na treću, četvrtu ili petu osobu, što se već graniči sa lošim manirima.“

= Dobar jutar! Dobrodošli u svet kiber prostora i međuljudskih odnosa na njima! Svaki put kad nekoga frendujete ili anfrendujete, kad nešto nečije lajkujete ili šerujete - vi činite IZBOR, koji može nositi i moralne posledice.   

„Ako nešto ovlaš konstatujemo kao poluinteresantnu informaciju i posvetimo joj mikrosekundu klikćući na plavi palac Fejsbuka“ onda smo žrtve sopstvene površnosti, nezainteresovanosti, nebrige.

Istina je da klikćući nisi podržao ljubitelja pedofilije, SNS-a ili Levijatana nego „samo“ LOPOVA, za kojega ZNAŠ da je lopov, ili barem bi morao znati, jer odavno si u kružocima stripskim i izdavačkim, pa ako si sve ovo vreme ostao slep kod očiju, ako do sad nisi znao ko je i šta je Boban onda stvarno – ćao! To ne znači da si ikakva moralna veličina, ili bezgrešni tip koji će drugima da popuje o „lošim manirima“.

U mojoj slici sveta, onaj ko lajkuje LOPOVA kriv je za mnogo više od loših manira. Uostalom, loš je manir biti neobavešten i nezainteresovan, i to ne o nekakvom sitnom i nebitnom detalju nečije zaleđine kojom se nisi bavio jer te ne zanima: Bobanova lopovska, piratska prošlost i sadašnjost previše su očigledne i poznate svakome ko se uopšte potrudio da otvori oči i mozak bar na dve sekunde, a kreće se u krugovima u kojima se kreće autor ovog članka.

 

 

„A taj sukob, da dodatno pojasnimo stvari, nema veze sa krucijalnim pitanjima društva kao što su ideološke razlike preko kojih je nemoguće preći.“

= Izvinjavam se ali za mene je ključna ideološka razlika preko koje je nemoguće preći sledeća: da li je u redu ukrasti ili nije.

Moja ideologija je UKRASTI JE LOŠE.

Bobanova ideologija je UKRASTI JE DOBRO I KORISNO: KRADEM SVE ŠTO MI SE SVIDI, PA PREPRODAJEM DRUGIMA, UZIMAM PARE NEOBAVEŠTENIMA I NEZAINTERESOVANIMA, I NIKO MI NIŠTA NE MOŽE JER IZDAVAČI I PREVODIOCI OD KOJIH KRADEM NEĆE DA BACAJU ŽIVCE I NOVCE I PO SUDU DA SE POVLAČE SA PILIĆAREM KAO ŠTO SAM JA.

Dragomirovićeva ideologija je BAŠ ME BRIGA DAL NEKO KRADE ILI NE, NEMAM JA VREMENA TIME DA SE BAVIM, IMAM PREČA POSLA.

Iz ovoga je više nego očigledno ideološko neslaganje između mene i njih dvojice – ali i tanak korak koji deli N.D. od B.K. jer zatvaranje očiju na Lopova Bobana je ono što njega osnažuje i donekle omogućava.

 

„Nisu se njih dvojica zavadili zbog toga što jedan podržava pedofiliju, SNS ili Levijatan, već oko toga ko je kome isplatio honorar za prevode i ko je ostao dužan za iste. Drugim rečima, nešto što se ne tiče ni mene, niti bilo kog drugog, osim njih dvojice.“

= Notorna budalaština. „Novinar“ se opet nije potrudio čak ni naknadno (nakon inicijalne nebrige) da se obavesti. Uopšte stvar nije u tome „ko je kome isplatio honorar za prevode i ko je ostao dužan za iste“. Neisplaćeni honorari nemaju nikakve veze u ovoj priči.

 

 

„Da li je jedan objavio knjigu sa prerađenim prevodima ovog drugog, pa se ovaj našao obeščašćenim i pokradenim, pitanje je za državne organe, a ne za poznanike sa Fejsbuka koji sa datim temama nemaju nikakve veze. Iskreno, ne zanima ih.“

= Opa, pa ako mog „frenda“ sa Fejsbuka nije briga da li je njegov „frend“ (ja) pokraden ili nije, onda on definitivno nema šta da traži među mojim „frendovima“. Čemu uopšte nadalje održavati formu kvazidrugarstva ako mog drugara baš zabole dal me neko potkrada ili ne?

 

 

„Mora li konzument društvenih mreža da po statusima i objavama gazi kao po minskom polju, rezimirajući i kontemplirajući da li će neki lajk izazvati više gneva nego sadržina posta, i ko će biti uvređen ako nešto ovlaš konstatujemo kao poluinteresantnu informaciju i posvetimo joj mikrosekundu klikćući na plavi palac Fejsbuka? Ja tu obavezu nemam, i volja mi je lajkovati šta mi se ište, bez obaveze da poznajem korelacije između dva digitalna (ne)prijatelja.“

= NEWSFLASH: MORA! Hoćeš da učestvuješ na društvenim mrežama, ali bez ikakve odgovornosti, bez ikakvog udubljivanja, tretirajući sve što vidiš kao „poluinteresantnu informaciju“ i posvećujući onome što vidiš samo mikrosekundu, klikćući levo i desno na plavi palac Fejsbuka ne brinući koga i šta zapravo lajkuješ? Površno i neozbiljno. Čovječe! Pa gdje ti živiš! Ako je i od jednog stripadžije, mnogo je!

 

„Da li bih ja tako deklarativno otpisao nekoga ako lajkuje nešto što mi se ne dopada? Najdalje što sam u svom digitalnom svetu otišao jeste kada sam...“

= Ali koga zabole za to šta si ti uradio ili šta bi ti uradio? Ko si pa ti da to ikoga zanima? Jesi li ti neki moralni arbitar, neka veličina prema kojoj svi treba da se upravljaju i odmeravaju? Malo je stvari odvratnijih mi od tih umišljenih arbitara koji rezonuju „Ako JA nešto ne bih uradio, niko to ne bi trebalo da uradi – jer JA radim ispravno, i ko ne radi kao JA, taj u najmanju ruku ima loše manire, a u najveću...“

 

 

„S druge strane, u više navrata sam ostajao bez obećanog honorara ili mi je na neki drugi način naneta šteta, i nikada mi nije padalo na pamet da sa dotičnima vodim rat preko Fejsbuka, a ponajmanje da u taj spor uvlačim druge osobe.“

= Divno, moralna gromado i paragone vrline, svaka ti čast, divimo ti se do imbecilnosti i nominujemo te za Patrijarha, zvaćemo te Pavle Drugi, Mirotočivi.

Svako bira svoj rat i kako će ga i da li će ga i gde će ga voditi. Ja u moj nikoga ne uvlačim. Ako neko nešto moje lajkuje, po svojoj volji to čini, sam se u to uvlači. Ako ne lajkuje, niko ga ne tera niti mu/joj zamera. Slobodna volja!

 

 

„No, kao što rekoh, jedno ovakvo anfrendovanje neće me držati budnim noću. I ovako sam mu posvetio previše vremena. A ti, bivši prijatelju, zbogom i srećno.“

= Pa i ne treba da te drži budnim noću. Nije ni izvedeno s tim ciljem. Biće dovoljno ako te bude držalo budnim danju! Izvedeno je prosto iz higijenskih razloga, jer ne volim da mi među „frendovima“ obitavaju oni koji mi to nisu. Ništa lično! Srećno i Zbogom.

 

P.S. Imaš 10% popusta na Bobanovu orgiju LOPOVLUKA, tako da si u trostrukom plusu: em si u VREMENU pred svima mahao svojom visokom moralnošću (nadam se za honoror, a ne za dž? Nešto sam načuo da VREME nema para da plaća honorarce), em osobu koja u najmanju ruku ima loše manire više nemaš za „frenda“, em još imaš popust kod Bobana LOPOVA, za čiji te lopovluk nije briga, jer to je „stvar između nas dvojice i organa reda“. Bravo!

SVI SU NA DOBITKU!

 * * * * *

            „Ali Gule, ovo je sve glupo i nevredno tolike drame!“

            = Slažem se da je glupo, a drame nema nigde. Dramu su digli drugi. Ja sam tiho i bez buke obrisao tih 15-ak Bobanovih ljubitelja, od kojih bar polovina njih ne bi to ni primetili da ja nisam na Fejsu to uzgred pomenuo u jednom komentaru, a Boban to onda video pa svuda razglasio (na Fejsu i na svom propalom forumu) da bi dizao dževu jer ono njegovo sranje od knjige inače nije privuklo nikakvu diskusiju niti interesovanje. (On inače pomno prati moje Fb objave, iako je blokiran; očito ima neki dupli, lažni profil sa kojega prati javne objave onih koji su ga blokirali. Meni to ne smeta, dapače, super mi je što me čita; i treba da me čita! Možda nešto i nauči!) A onda to naraste do članka u VREMENU! Pričajte mi o DRAMI! Hej, pa ne izlazim ja baš svaki dan u novinama, pa da ovo tek tako ignorišem. Moj osvrt je bio neminovan...

 

„Ali Gule, mi bismo radije čitali osvrte na nove horore a ne ovaj treš!“

= Znam, ali ovih dana i nedelja, posle pisanja romana mozak mi je raspoložen još samo za kuckanje laganog štiva, zajebancije, sprdnje, itsl. Ne mogu sad da se upuštam u dubinske analize knjiga i filmova dok mi je sav mozak i sva duša u PROKLETIJAMA. Ovim glupostima se razonođujem pred spavanje. Plus, ipak ne možete reći da neke ozbiljne teme i pitanja vredna promišljanja nisu pokrenuti i ovim tekstom!

Ipak, obećavam, sledeći blog post biće posvećen mom osvrtu na horore koje sam gledao u poslednjih nekoliko meseci.

 

„Ali Gule, nisi li ti pomalo licimur: nazivaš Bobana LOPOVOM, koga svi znaju kao takvog, itd, a zašto si onda ti sarađivao s njim na prvom NEKRONOMIKONU, a? Al sam ti ga šukno sad, ajd’ tico, propevaj, bwahahahaha!“

= Ništa mi nisi šukno, budalo. Nisam licemer. Moja jedina saradnja sa Bobanom desila se u jedino (kratko) vreme kad se on nije bavio lopovlukom, nego kad je poslovao legalno, u okviru „Belog Puta“. Znači, izvorni NEKRONOMIKON sam uradio u okviru prave i, kako je tad izgledalo (2008-09. godine), ozbiljne izdavačke kuće – ugovori, honorari, plasman, sve je bilo kako treba (osim honorara, smešno sitnog, ali nema veze, nisam to radio primarno za pare: u vreme kad sam počeo rad na NEKRONOMIKONU još sam radio na faxu i primao više para nego što mi je trebalo). Dakle, s tom osobom sam radio knjigu jedan jedini put, onda kad je stajao pod velikim i naizgled profesionalnim kišobranom „Belog Puta“ – ni pre, ni posle toga. A naročito ne posle toga, kad je razotkrio i svoju patologiju i svoj lopovluk.

„Ali Gule, nije lepo da tako pričaš o konkurenciji. Nisu to lepi maniri. Pljuvanjem po Bobanu ti njemu praviš reklamu, njemu nabacuješ mušterije!“

= Pre svega, ne može LOPOV da bude konkurencija nekome ko radi pošteno i stručno. Mi uopšte ne igramo istu utakmicu, nismo u istom filmu. Mi (Orfelin) proizvodimo nešto novo, originalno, kvalitetno i stručno. A onda on, Boban, dođe na kvarno pa to uzme bez pitanja i bez prava, prepakuje i preprodaje.

Da, svestan sam toga da pričanjem o njegovoj ANTOLOGIJI LOPOVLUKA pravim reklamu koju bez mene ne bi imao; pa o toj knjizi na njegovom rođenom forumu NIKO živ reč nije beknuo mesecima, dok je ovaj to najavljivao. I dan-danas mora da priča sam sa sobom, šireći neke svoje laži... Najnovija: da ja uopšte tamo nisam banovan. Ne, nisam uopšte, samo ni ne da pristupnu lozinku...

Ali da, znam takođe da postoje i oni kojima Bobanov lopovluk ne smeta, kojima ne valja Orfelin a dobar im je Boban. Pa, takvi njega i zaslužuju. Ko za bolje nije, neka mu ga Boban. Ako sam ja celom mojom pričom o njegovim lažima i krađama uspeo da nekoga ZAINTERESUJEM da lopovu i lažovu daje pare, a ne onima od kojih je on te materijale ukrao – pa nek mu daje. Ko se s Bobanom liže, i treba ovaj pare da mu diže.

LEPOTA SMRTI

Evo i novog, pretposlednjeg nastavka mog mega-eseja NEKROFILIJA - NEKAD I SAD, posvećenog pričama H.F. Lavkrafta i Popi Z. Brajt.

Ko još nije primetio, Orfelin je nedavno objavio zbirku priča UKUS PELINA Popi Z. Brajt, u mom prevodu, a priča koja je nadahnula ovaj esej nalazi se u njoj.

Prethodni nastavci eseja su ovde:

 

AUTSAJDERI I MRTVI MUZEJI

 

MRTVI EROS kod Lavkrafta i Popi Z. Brajt

 

A sada...

 

LEPOTA SMRTI

 

Be thus when thou art dead and I will kill thee

And love thee after.

W. Shakespeare: Othello, V, 2

 

            Jedan od kvaliteta koji Lavkraftovog "Goniča" izdižu iz mora sličnih "palp" priča njegovog doba jeste motivacija glavnih junaka, o kojoj je već bilo reči. Umesto banalnih pljačkaša grobova [kakve, recimo, nalazimo u klasičnoj Stivensonovoj (R. L. Stevenson) priči "Kradljivci tela" (Body Snatchers)] on nas upoznaje sa dvojicom "sanjara mračne i nemirne vrste", sa dvojicom esteta. Istina, radi se o naročitoj estetici, daleko od klasičnih poimanja i vrednovanja, ali ipak izgrađenoj (u očaju) i doslednoj (u svojim kontradikcijama).

            Malo je dela u svetskoj literaturi u kojima je u toj meri prisutno insistiranje na estetici mrtvila kao što je slučaj u Lavkraftovom pisanju. Ono se ogleda ne samo u gustim, klaustrofobičnim opisima grobalja, kripti, podzemnih tamnica, bunara, podruma i sl. već prelazi i na višu skalu, u poznijim pričama, gde ih zamenjuju: ljudske naseobine u raspadanju; zapušteni gradovi; neizmerno podzemlje ispod Velike piramide, koje krije užasni kult smrti; čitave podzemne civilizacije i bezbrojna napuštena svetilišta; Kadat, titanski grad Starijih Bogova, izgrađen od masivnih blokova crne stene, visoko u planinama pustinje Leng - grad čijoj milenijumskoj pustoši jedino igre senki i nezemaljskih uglova i perspektiva daju neku preteću vrstu "živosti"...

            Vrhunac ove estetike nalazi se bez ikakve sumnje u pompeznom, u nedogled prostrtom gradu tuđinaca od pre pedesetak miliona godina, zarobljenom u ledu visokih planina Antarktika. Ultimativno, ali efektno preterivanje je ono što se krije ispod njega: u pećinskoj tami zemljinih dubina na južnom polu u mračne vode potopljen leži još jedan grad. Među mrtvim stenama, mrtvom vodom dopola progutan, počiva nekropola od kiklopskih blokova... Ovome treba dodati i nezaboravne opise neizmerne kamene pustinje Leng, u kojoj i ono malo "žitelja" nisu ni sasvim živi ni sasvim ljudski, te ledene beživotne pustare južnog pola i oštre "planine ludila" u njima. A čak ni to nije kraj: tu su i podjednako mrtva staništa i pejsaži drugih planeta; čitav svemir tek mračni je i mrtvi bezdan iz koga ništa dobro i živo ne može da dođe - beskrajna praznina, hladnoća i poneka mrtva stena - "Ovo odvratno groblje univerzuma."^[1]

            Kosmička odvratnost, metafizičko gađenje dovedeno do ovolikih ekstrema donekle zalazi u patologiju - tačnije, onaj zajednički presek skupova genijalnosti i patologije, koji je tek u poslednjih stotinak godina počeo da se ozbiljnije i dublje istražuje. Kolin Vilson je donekle u pravu kada zapaža: "(...) bilo je očigledno da izrazito nasilje i morbidnost njegovih dela predstavljaju tipičnu reakciju 'autsajdera' na svet koji je za njega bio sirov i nepodnošljiv",^[2] ali fundametalno greši kada tvrdi: "on je poslednji od velikih romantičarskih 'autsajdera' i njegovo delo označava kraj jednog doba."^[3] Na žalost ili na sreću, upravo njegova opsednutost stilizacijom mrtvih eksterijera i enterijera i insistiranje na telesnom užasu sakaćenja i deformacije i upravo osećanje sveopšteg mrtvila, zatočenosti, klaustrofobije, otupelosti, nemoći - čine ga jednim od autentičnih začetnika i utemeljitelja novog senzibiliteta druge polovine XX veka. A to doba očigledno nije doba Vodolije, već - kako to američki filmski kritičar Robin Vud (Robin Wood) zapaža - doba Saturna.^[4]

            Da njegov duh ne samo da živi i dalje, već nikad nije ni bio aktuelniji, najbolje svedoči upravo priča Popi Z. Brajt, koja ga sedamdeset godina kasnije vrlo dosledno prati i - razvija. Najznačajnija izmena jeste definitivno ukidanje one mrske ambivalencije koja narušava lepotu većine Lavkraftovih priča. Brajtova briše moralizatorski stav koji Lavkraftovi junaci (tj. on sam) imaju prema svojim "mračnim" aktivnostima, i koji i pored sve uverljivo proklamovane ljubavi prema novom i drugačijem prečesto opterećen njegovim uobičajenim epitetima: "ludo", "odvratno", "ogavno", "šokantno", "bogohulno", "nesveto" i sl. koji, u stvari, reflektuju tragove stare moralnosti engleskog džentlmena u inače amoralnim i smelim pokušajima proširenja granice ljudskog iskustva.

            "Bogohulno" je pridev koji bi Luis iz priče Popi Z. Brajt izgovorio samo u inspiraciji crnohumornom ironijom. Ova spisateljica promišljeno preuzima Lavkraftovo poimanje estetizacije i stilizacije ružnog kao jedinu utehu izmorenih senzibiliteta, i čisti je od svake nepripadajuće joj primese moralizatorstva. Time je ovaj stav iskazan ne samo ubedljivije, nego i efektnije. Kako će primiti ponašanje njenih glavnih likova - simpatijom, razumevanjem, odbojnošću, gnušanjem... - sugerisano je čitaocu na delikatniji način, bez nametljivih epiteta.

            Pored estetizacije morbidnog i perverznog, u obe ove priče nalazimo i onaj viši stupanj toga, koji je u vezi sa simbolizmom i dekadencijom, tačnije njihovim začetnikom, Edgarom A. Poom: radi se o "ritualizaciji" smrti. Izgradnja muzeja-mauzoleja, meditacije, molitve i paljenje sveća pred tamošnjim "relikvijama"; narkotično umesto mističkog iskustva, seksualne orgije umesto crkvenih misa, kopulacija umesto komunije (pričešce) - sve su to oblici ispoljavanja jedne religije bez boga, bez kanona, bez vere. To je letargična, bezvoljna, nesistematična, samodovoljna religija onih za koje postoji samo jedna dilema: "Hteti ne-biće ili ne hteti biće - pitanje je sad." Ostalo je samo apatično ritualizovano prikrivanje praznine.

            Muzeji raspadanja koje junaci ove dve priče sastavljaju i ukrašavaju najočigledniji su primeri toga. Kod Lavkrafta je muzej zamišljen i opisan sa za njega karakterističnim preterivanjem:

Duž zidova ove odbojne sobe sanduci drevnih mumija smenjivali su se sa očuvanim, doskora živim telima savršeno prepariranim i doteranim veštim rukama mrtvozornika; i sa nadgrobnim spomenicima ugrabljenim sa najstarijih crkvenih grobalja na svetu. Niše su tu i tamo sadržale lobanje svih oblika, i glave očuvane u različitim fazama raspadanja. Tu su se mogle naći istrulele, ćelave lobanje čuvenih plemića, i sjajne zlataste glave tek sahranjene dece.^[5]

 

Tu je i najmaštovitija (ujedno i najmorbidnija) kreacija: nizovi leševa konopcima uvezani u svojevrsni ples mrtvaca, danse macabre pokrenut pneumatskim pumpama u nasumičnu, mehanizovanu zombi-igru:

 

Naš muzej bio je bogohulno, nezamislivo mesto na kome smo sa satanskim ukusom i neurotičnom virtuoznošću okupili čitav jedan univerzum užasa i raspadanja kako bismo uzbudili naše dosadom izmorene senzibilitete. Beše to tajna prostorija, duboko pod zemljom; gde su krupni krilati demoni isklesani u bazaltu i oniksu bljuvali čudnu zelenu i narandžastu svetlost, a skrivene pneumatske pumpe u kaleidoskopske plesove smrti pokretale nizove crvenih koštavih stvari ruku za ruku upletenih i tako visnulih sa bezbrojnih crnih konopaca. Kroz ove pumpe stizali su nam po želji oni mirisi za kojima su naša čula najviše žudela; ponekad dašak bledih grobljanskih ljiljana; ponekad narkotične smole zamišljenih istočnjačkih svetilišta mrtvih kraljeva, a ponekad - drhtim čak i dok se prisećam toga! - zastrašujući smradovi otvorenog groba što uzburkavaju dušu.

 

            U poređenju s upravo opisanim, muzej Luisa i Hauarda manje je kitnjast i slikovit: delovi tela, glave, prah, tričarije pokupljene iz grobova...

 

Bili smo srećni dok smo sređivali muzej, glancali unutrašnjost zidne armature od plemenitih metala, brisali prašinu što je poput mraza visila u baršunastim ukrasima tapeta, i spaljivali naizmenično mirisne smole i krpice koje smo natapali svojom krvlju, kako bismo sobama dali onaj miris za kojim smo žudeli: opojni miris kosturnice dovoljno jak da nas izludi. Putovali smo daleko radi naše zbirke, ali smo se uvek vraćali sa sanducima punim stvari koje nikada čoveku nisu bile namenjene za posed. Čuli smo da je u nekom dalekom gradiću umrla neka devojčica sa ljubičastim očima; nema ni sedam dana potom, a već smo imali te oči u ukrašenoj posudi od rezanog stakla, potopljene u formaldehid. Gulili smo koščani prah i kamenac sa dna pradrevnih kovčega; krali smo tek sparušene glave i ruke dece sveže položene u grob, sa mekanim prstićima i usnama poput crvenih latica. Imali smo jevtine ukrase i nasleđene dragocenosti, crvima izjedene molitvenike i pokrove ukrućene od blata. Nisam ozbiljno shvatao Luisovu priču o vođenju ljubavi u kosturnici - ali nisam ni računao na užitak koji u meni može potaknuti pomoću butne kosti natopljene mirisnim ružinim uljem.^[6]

 

Popi Z. Brajt mudro uviđa da u preterivanju ne može nadmašiti Lavkrafta, a sve i ako bi pokušala, rezultat bi bio tragikomičan i neubedljiv. Kod nje odsustvo naglašenih gotskih ukrasa i nastranih umetničkih dela potcrtava ključnu temu njene priče: "smrt u životu" njenih junaka, naspram "života u smrti" kod Lavkrafta. Sedamdeset godina ranije, Lavkraftovi gulovi su - koliko god izmoreni i otupeli na sve spoljašnje poticaje - još uvek u sebi posedovali crtu kreativnosti, makar i nastrane. Oni sami klešu svoje krilate demone u bazaltu i oniksu, tuđim crtežima pridružuju svoje slike, originalno zamišljaju i ostvaruju "ples mrtvaca", sami improvizuju uvrnute kakofonije na muzičkim instrumentima, a i sâmo iskopavanje grobova - sa precizno određenim okruženjem, dobom noći, mesečinom, raspoloženjem, itd. - za njih je "najizraženiji oblik estetske ekspresije".

Putovanja na kojima smo grabljivo sakupljali naša neizreciva blaga bila su uvek u umetničkom smislu nezaboravna. Mi nismo bili vulgarni gulovi vec smo radili samo u uslovima naročitog raspoloženja, zemljišta, okruženja, vremena, godišnjeg doba i mesečeve faze. Ovaj hobi bio je za nas najizraženiji oblik estetske ekspresije, i njegovim tehničkim detaljima posvećivali smo minucioznu pažnju. Neodgovarajuće doba noći, treperavi efekat svetla ili otežano kopanje vlaže crnice bi nam gotovo upropastili ono ekstatično golicanje koje je pratilo ekshumaciju neke značajne zemljine tajne u raspadanju.^[7]

            Rigor mortis današnjeg čovečanstva čini i moderne gulove tek pasivnim konzumentima već gotovih, tuđih proizvoda (recimo, muzike), nesposobnim - jalovim - bezvoljnim da u svojoj narko-letargiji išta novo stvore. Čak ni akt iskopavanja grobova nema onaj nivo promišljenog, planiranog, traženog estetskog čina, već je sveden tek na još jedan bezstrasan pokušaj da se uzbude nervi i poigra sa opasnošću. Kreativnost, kao suštinski element života - mrtva je. Ništa novo ne nastaje, postojeće se razlaže i (samo)ubija, entropija je zakon prihvaćen i sa zadovoljstvom ispoštovan. Otpor postoji jedino još u vidu namernog odlaganja propasti, kako bi se došlo do jedinog mogućeg užitka - mazohističkog.

 

 

---KRAJ U SLEDEĆEM BROJU

---

[1] H. F. Lavkraft, "Niarlatotep", u: Lavkraft, Nekronomikon, Orfelin izdavaštvo, 2018.

[2] Colin Wilson: "Introduction", in: Crawling Chaos, ibid, p. 8

[3] C. Wilson, ibid, p. 11

[4] Robin Wood, "Uvod u američki horor film", Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989, str. 142. Ova kvalifikacija data je povodom filma Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, Tobe Hooper, 1974), koji nimalo slučajno pruža niz ilustrativnih primera za atmosferu dekadencije, haosa i sloma svih vrednosti - ali i neke od najmaštovitijih vizuelizacija nekrofilne estetike u najbukvalnijem smislu (nameštaj od ljudskih kostiju, stilizovana "skulptura" od delova ljudskih leševa, itd.).

[5] H. F. Lavkraft, "Gonič", u: Lavkraft, Nekronomikon, 2018.

[6] P. Z. Brajt, isto, str. 739.

[7] H. F. Lavkraft, isto,