Strava i užas u Dubočkoj pećini

 

Nedavno sam gostovao u Kučevu, gde sam sa Mladenom Milosavljevićem razgovarao o stranoj i domaćoj horor književnosti (klikni da vidiš i čuješ tu priču). Ljubaznošću domaćina-organizatora iz Narodne biblioteke, iskoristio sam taj povod da posetim i jedno slikovito, mračno, slatko-zlokobno mesto.

Čitaoci mog romana PROKLETIJE znaju da jezoviti brdskoplaninski predeli, a naročito pećine, igraju vanredno važnu ulogu u mom zapletu. Stoga je ovo bila odlična prilika za mene da overim još jednu prelepu, pompeznu pećinu – ovog puta u Srbiji (moj foto izveštaj iz bugarske pećine Magura, koja me je poprilično nadahnula za PROKLETIJE, videti OVDE!).

Zbog postojeće logičke veze bila je to idealna prilika i za foto-sesiju s mojim novim romanom na lokaciji koja kao da potiče sa njegove korice – i iz njegove druge polovine…

Dan je bio sunčan, prijatno-jesenji, a pristup pećini ukrašen prelepim kasnooktobarskim šumarcima i golim stenama, te skromnim, nenametljivim ukrasima (drvene stepenice, mostići i sl) koji olakšavaju pristup a da istovremeno time ne narušavaju ugođaj (skoro) netaknute prirode.

Veoma mi se dopada što nema okolo lampi, bandera, prodavnica, kioska, klupa i ograda na svakom ćošku, i drugih podsetnika na čovekovo prisustvo.

Barem, nema ih previše, nego taman toliko da budu prikladno patuljasti u kontrastu sa straobalno divljom prirodom.

Mukla tišina i samotnost mesta… Zamiruće dnevno svetlo nadomak predvečerja… Pozlaćeno lišće… Polugolo drveće… Žubor potoka u blizini…

Ogromna zjapeća vrata pećine… Njena polumračna, zamamna unutrašnjost prebogata pećinskim nakitom…

Uljezi, načas privirili u njen mrak, jedva nešto malo preko praga (jer pećina je veoma razgranata i duboka, ali njen veći deo nije namenjen slučajnim, neobučenim posetiocima – ima tu i jama, i bunara i ponora neistraženih i, možda, bolje prepuštenih mraku…

Možda u njoj i nema nešto malik onome u PROKLETIJAMA, ali… ko zna? Ko može da bude siguran?

Bila je to za maštu vrlo podsticajna poseta, a ja ću ovde prestati sa pećinskom poetikom – koga to zanima, može da čita u mom romanu.

Pustiću da govore zaista fenomenalne fotke koje sam načinio svojim telefonom. (Uzgred, bio je prisutan i profi foto aparat sa nama, ali njegove fotke se nisu proslavile, i ne mogu ni da priđu ovima s mog fona.)

tragovi pećinskog čoveka

the horror... the horror...

 

Strava u domaćoj i stranoj književnosti

Kao što je ovde na blogu već bilo najavljeno, uoči Noći veštica gostovao sam na jednoj horor večeri gde sam, po ko zna koji put (ali u datom mestu, i datoj publici prvi put) objašnjavao razna važna pitanja vezana za poetiku horora.

            Konkretno, radilo se o dešavanju BIBLIOSALON SA DEJANOM OGNJANOVIĆEM, s podnaslovom „U BRDIMA, HORORI“. To se odigralo u četvrtak, 28. oktobra 2021. u Narodnoj biblioteci u Kučevu (Biblioteka „Nikola Sikimić Maksim“), s početkom u 18 h.

            Gost-domaćin mi je bio kolega, pisac folklorne fantastike i strave, antropolog Mladen Milosavljević, autor odličnog romana JEZAVA o kojem sam ovde već pisao, a moderator i autor BiblioSalona bila je i ostala Jovana Dišić, filolog i folklorista, ujedno direktorka biblioteke.

            Razgovor je trajao skoro sat i po (tj. oko 84’), i zahvaljujući odlično odabranim i izloženim Mladenovim pitanjima moram neskromno reći da su i moji odgovori bili nadahnutiji i sadržajniji nego što bi bili da je voditelj bio neko ko o tematici nema pojma i priča/pita koješta.

            Neka od pitanja koja elaboriram u ovom snimku jesu: kako premostiti jaz između književne i žanrovske fantastike, koliko znače književne nagrade fantastici, kako se radi građenje tradicije, koje su dečje bolesti domaćeg horora, kako sprovesti širenje dijapazona mogućnosti horora, da li preferiram eksplicitni ili atmosferični horor, Naživo ili Zavodnik, šta su zapravo Prokletije, kako je koncipirana „Poetika strave“, šta se zbiva sa „Gluvim dobom“, pa onda pitanja iz publike o Ligotiju, Aci Radivojeviću…

            Ukratko, koga horor zanima, imao je šta da čuje, a zahvaljujući biblioteci koja je to sve uredno snimila i okačila na Jutjub, to sada mogu da pogledaju i poslušaju i svi drugi, a pre svega vi, dragi moji kultisti. Pa zato, evo tog snimka odmah ispod.

Inače, podrazumeva se da sam i ovog puta, kao i uvek kad idem negde u goste, posetio i nekoliko slikovito-jezovitih lokacija, ali bogati foto-izveštaji iz starih tvrđava i pompeznih pećina stižu u nekom narednom nastavku.

ANTLERS (2021)

 ***(*)

3+

Pre svega, ne dajte se odvratiti onom jezivom nalepnicom „Producirao Giljermo Del Toro“! Ovo je definitivno beskrajno bolje od drugih „horor“ budalaština na koje je on stavljao svoje ime kao producent (MAMA, DON'T BE AFRAID OF THE DARK itsl. zaboravljive orgije klišea i nebitnosti).

Dapače, ovo je odličan HOROR, i tu je sve ono što odličan horor treba da ima: jaka priča, jaki likovi odlično odglumljeni, besprekorna fotografija i sveukupna vizuelnost (lokacije, scenografija, dizajn čudovišta), odlična režija, upečatljive napete jezive zastrašujuće horor scene, efektni efekti groze i gnusobe.

Zaplet? Učiteljica u nekoj slikovitoj američkoj zabiti, nadomak velikih šuma stalno obavijenih izmaglicom, zapazi čudno ponašanje jednog klinca od jedva desetak godinica. Možda i najviše fantastično u vezi s njim jesu njegovi zlokobno-morbidni crteži – istina, to je jedan od većih minusa ovom inače pametno skockanom filmu.

Aman više, dokle ćete da angažujete vrhunske crtače da kobajagi imitiraju „dečje“ crtanje, ali ga ne imitiraju dovoljno ubedljivo, nego ono ipak bude toliko tehnički besprekorno izvedeno da bi, da je to stvarno klinac od 10 godina nacrtao,

ovome bi smesta obezbedilo doživotnu karijeru u crtačkoj industriji, ako ne među stripadžijama a ono, u najmanju ruku, mogao bi smesta da počne da dizajnira igračke i scenografiju za filmove Tima Bartona!

Enivej, ona krene da se šunjka i njuška oko dečakove zabačene oronule kućerine u šumi, dok istovremeno u okolini počnu da se viđaju gadno raskomadane životinje, a onda i ljudi. Kakve to veze ima sa dečakovim nestalim (?) ocem i mlađim bratom? Kakve veze ima sa ćaletovim, u prologu viđenim, čačkanjem mečke u mračnoj rudarskoj rupi nakićenoj indijanskim amajlijama? Da li možda legenda o Vendigu ima nešto s tim?

Ovde se dotiču brojne teške i važne teme, kao što je to, npr, bezočna eksploatacija zemlje i resursa čime se isisava život iz cele jedne regije. O, da, dragi moji, nije ovo nikakva eskapistička fantazija: uskoro će i cela Srbija da bude brže-jače-bolje rasprodata i očerupana i svedena na skoro-postapokaliptični ambijent kao ovaj sumorni, planinsko-rudarski u ANTLERS.

A kad sa nama završe razni Rio Tintoi i Zi Đini i Rama-Lama Ling-Longi, šačica naših preživelih, ali deformisanih mutant-potomaka biće dobra samo za statiste u horor filmovima, pošto će im SNS žgadija i njihovi beslovesni glasači ostaviti zemlju čiji će opustošeni, beživotni predeli biti upotrebljivi još jedino kao pozadinske lokacije za snimanje horora i sub-MADMAXOVSKOG treša.

Zatim, tu je Zlo u srcima ljudi, koje se može dovesti u vezu sa narušenim vrednostima zajednice, ogrezle u sirotinji, alkoholu, narkomaniji, beznađu, a koje se ogleda i u motivima porodičnog zlostavljanja, i seksualnog (sećanje na to, u šakama oca, proganja našu junakinju, ali i njenog brata, šerifa) i neseksualno, golo-nasilno, koje se sugeriše kao mogućnost po pitanju našeg malog protagoniste, Lukasa, ali implicitno se može učitati i kao koren iz kojeg rastu mali a starmali vršnjaci koji ga ugnjetavaju, prerano pretvoreni u zlostavljače i sexom opsednute pre-teen siledžije.   

Najzad, Zlo je, implicitno, i u zaostavštini belačkog tretmana domorodaca, tzv. „Indijanaca“, što se ogleda kroz centralnu ulogu mita o Vendigu. Treba li uopšte da podsećam da ultimativnu književnu obradu ove legende u kojoj možete uživati u vrhunskoj priči „Vendigo“ Aldžernona Blekvuda, u zbirci VRBE (Orfelin, 2015), s mojim pogovorom? Istina, ANTLERS je slabunjav i trapav jedino u ovom aspektu svoje priče, jer svog token Indijanca tretira kao kliše koji se pojavi samo da likovima (i publici) na uvce iznese to malo ekspozicije o Vendigu. Čak i to bi bilo podnošljivije da je veštije izvedeno, ali avaj, čak i replike koje ima da izgovori, i sve vezano za tu scenu, na ivici je krindža, i nedostojno filma koji je, inače, prilično bogat razrađenim likovima i situacijama, pa jedino ova deluje kao copy-paste preslikana iz nekog cheesy TV filma iz 1970-ih.

Svuda drugde, ovo je horor sa srcem i dušom. Njih oličavaju lik učiteljice (Keri Rasel), izmučen, mukama gonjen, u tom ćorsokaku od posla, u tom nekakvom srednjeameričkom Aleksincu, gde na jedvite jade pokušava da izbegne dozivanje demona iz boce…

A još više duše nosi lik dečaka Lukasa, na čija je uska, nejaka ramenca bačen teret kakav nikada, ni na jedno dete, ne bi smeo da bude bačen, a to je da se stara o sve bolesnijem, zloduhom sve posednutijem ocu – i mlađem bratu. Mali Džeremi Tomas je takva jedna srceparajuća mala utvara od deteta, bledo, ispijeno, žgoljavo, neuhranjeno, možda premlaćeno, možda ko zna šta dete, i toliko je ubedljivo, nesentimentalno oživeo taj lik, i sa takvim starmalim intenzitetom, da je to bez ikakve sumnje dobitnik Zlatnog Ghoula za naj-ulogu deteta, idućeg januara! Ako se ova žeravica adekvatno neguje i rasplamsa, uskoro ćemo imati VELIKOG glumca.

Ono što posebno moram da naglasim: iako bi se mogao, donekle, svrstati u zloglasnu i meni ogavnu kategoriju „elevated horror“, ANTLERS uopšte nije jedna od današnjih ogavnih DRAMURDI koje horor niti vole niti poznaju niti žele, i koje žanr zloupotrebljavaju kako bi plasirale svoje kvazidubokoumne a zapravo plitke i bezveznjačke sociopolitičkopsihološke pričice (vidi: ANTEBELUM, KENDIMEN, itd).

Ne. ANTLERS je, pre svega, iznad svega, HOROR – koji isporučuje neprestano sumornu i zlokobnu atmosferu beznađa, propasti, mraka, i u njoj čitav niz jezivih i napetih, odlično režiranih scena sa savršenim balansom sugestije i prikazivanja, kako po pitanju monstruma, tako i posledica njegovog dejstva.

Istina, ANTLERS nije izumeo rupu na saksiji. Nije ovde ništa revolucionarno. Ali je krajnje osvežavajuće pogledati HOROR koji, iznad svega, JESTE horor i pruža ono što se od horora očekuje, proizvedeno znalački, vešto, umešno, memorabilno, a da svime time, istovremeno, angažuje i mozak i srce – delujući, ipak, malo više na srce. Baš kao što i treba!

Neki se žale, vidim na netu, da se prećeralo sa sumornošću, fali im malo humora, svetla. Moroni! Za moj groš, lepši jesenji film u životu nisam video: vlažne, magličaste guste šume, suvo požutelo lišće, tmurno nebo, oblaci, magla, ledena voda, blato… mmmm, bring it ON!

Direktor fotografije, Florijan Hofmajster, oslikao je pravi gotski NOVEMBARSKI horor, a u građenju opčinjavajućeg mooda pomaže i odličan skor Havijera Navaretea. Rekoh već, efekti maske, kao i vizuelni, izvrsni su, i pružaju jedno od upečatljivijih i žešćih čudovišta u savremenom hororu. Ovo je svakako BIOSKOPSKI film u punom značenju, pa zato učinite sebi uslugu i najbolji horor ove godine ispoštujte tamo gde se to najbolej može – u bioskopu!

Priču "The Quiet Boy" by Nick Antosca prema kojoj je urađen ovaj film možete pročitati OVDE – ali učinite to tek nakon što pogledate ANTLERS!

 

INTERVJU: Odličan pisac doživljava stvari šire i dublje od prosečnog čoveka

 

Početkom oktobra dao sam opširan intervju za web portal „Report.rs“ i za Marka Veljkovića koji za njih piše. Evo šta sam izvorno bio pitan OVDE, a evo i šta sam tom prilikom rekao – o mojim počecima, hororu, Prokletijama, itd.

 

 

Danas razgovaram sa Dejanom Ognjanovićem, poznatim piscem, filmskim kritičarem, prevodiocem i urednikom edicija „Poetika strave“ i „Crna mačka“ u izdavačkoj kući Orfelin.

 

 

Dejane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: koja knjiga te je uvela u svet horor žanra?

 

            Zapravo, mene u svet horora nije uvela nijedna knjiga, jer u mojoj najranijoj mladosti, što će reći negde početkom 1980-ih, kada sam počeo da čitam knjige, horor literature skoro da nije bilo nimalo, a to malo što jeste bila su hrvatska izdanja (Rosemaryno dijete, Egzorcist, Vidovitost) koja meni tada nisu bila ni poznata ni dostupna. U svet horora uveli su me: 1) sablasne priče moje bake i mog dede (kojima sam zbog toga posvetio roman Zavodnik), 2) stripovi o Zagoru, a posebno horor epizode (sa Helingenom, Kandraksom, Čudovištem iz močvare, vampirom Baronom Rakošijem, itd); tek kasnije su se pojavili Marti Misterija i Dilan Dog da mi pruže još kvalitetniji i čistiji horor užitak u stripu; i 3) filmovi, među kojima je na mene najveći utisak ostavila Karpenterova Noć veštica, koju sam gledao sa devet godina.

            Ako bih baš morao da izdvojim neku knjigu, prva koju sam posedovao zapravo je bila u tri knjige, tačnije: tri toma odabranih dela E. A. Poa, u hrvatskom prevodu. Ipak, to je došlo poprilično kasnije u odnosu na gorepomenute uticaje, s jeseni 1988. godine, kada sam krenuo u I razred Gimnazije. Naravno, Poov genije je bio i ostao jedan od najvećih uticaja u mom životu: kasnije sam njemu posvetio svoj magistarski rad… ali to je horor druge vrste, i čitaoci mog bloga znaju o čemu govorim.

 

 

Imaš li omiljenog pisca, ili sve one pisce iz edicije „Poetika strave“ poštuješ podjednako? 

 

            Što se tiče horora, za mene su Po i Lavkraft van svake konkurencije: oni su izvan ovog univerzuma, u nebeskim sferama, smrtnicima nedodirljivim. Što se tiče svih ostalih, naravno da imam među njima manje ili veće favorite, ali edicija „Poetika strave“ nije ni bila zamišljena kao privatni izbor, nego kao stručni, iako autorski i donekle neminovno subjektivan izbor onoga najvrednijeg, a do sada na našem jeziku nedostupnog, u horor prozi.

 

 

Zahvaljujući tebi, horor žanr u Srbiji je poslednjih nekoliko godina postao i popularniji i kvalitetniji, delom zbog odličnog izbora priča u ediciji „Poetika strave“, a delom i zbog tvojih knjiga. Da li priče koje će biti objavljene odabiraš prema sopstvenim afinitetima, ili prvenstveno tražiš nešto što bi moglo da se dopadne čitalačkoj publici?

 

            Autore i dela koja objavljujemo biram, pre svega, na osnovu kvaliteta i značaja za žanr, onako kako ja to vidim, ali pritom moram da vodim računa i o ovdašnjoj publici, koja do sada nije bila navikla da joj se plasira suptilan, književni horor, klasična strava, mračna neobična proza, pa još sa ozbiljnim pristupom. Time mislim i na dizajn naših izdanja, koji nije standardni drečavi horor kič, i na tvrdi povez, koji implicira nešto trajnije i vrednije od „palp“ literature za jednokratnu konzumaciju, i na studiozne pogovore, biografije, prateće napomene, i najbolje moguće, pažljivo rađene prevode. Budući da je srpska publika do sada pretežno pod hororom podrazumevala američku i englesku komercijalnu prozu Kinga, Barkera i Simonsa, a od klasika jedino Lavkrafta, pored ostalog zahvaljujući i mom izboru u tri izdanja Nekronomikona (2008; 2012; 2018), bilo je poprilično rizično po prvi put na našem jeziku objaviti dotad neznane pisce kao što su Blekvud, Maken, Hodžson, ali i krenuti sa novijim, manje izvikanim piscima, kao što su Topor, Ejkman, Ligoti, Klajn… Najvažnije je naći ravnotežu između poznatog i nepoznatog, ne preterati ni sa jednim ni sa drugim, i polagano navići publiku da horor može da bude još mnogo, mnogo toga drugog, i mnogo boljeg, od bestseler proze.

 

 

Pre nekoliko meseci je objavljena tvoja knjiga „Prokletije“, koja je nastavak romana „Naživo“. Da li su „Prokletije“ jezivije od prethodnog romana, ili možemo da očekujemo nešto potpuno drugačije?

 

            Teško je meni da određujem da li je neki moj roman jeziviji od nekog drugog: sve i kad bih hteo da to merim, ne mogu, jer ih ja vidim jedino „iznutra“, i nikada ih ne mogu doživljavati kao „objektivni“ čitalac. Ono što mogu reći jeste da se strava u njemu kreće u znatno širem dijapazonu nego u Naživom. Naživo je najupečatljiviji zbog svoje poetike šoka, eksplicitnosti, groze, odvratnosti – i, nažalost, te krvave scene su, kako vidim u komentarima nekih čitalaca, „pojele“ ili bar zasenile i te kako prisutan i pažljivo građen osećaj strave, teskobe, paranoje, guste atmosfere neodređene pretnje u vazduhu zatrovanih 1990-ih. Prokletije ne donose nešto „potpuno drugačije“ u odnosu na to, ali nude jasnije diferenciranu psihološku stravu (kroz atmosferu pretnje i teskobe), kosmičku stravu (u ambijentu neljudskih, velelepnih divljih tajanstvenih planina u Prokletijama) i telesnu stravu (u scenama direktnih sukoba sa ljudskim i neljudskim zlikovcima). Prokletije su skoro duplo obimniji roman od Naživog, pa sasvim sigurno tu ima mnogo više svega. Ima za svakoga ponešto, ali u većim količinama: i krvi, i tihe jeze, i psiho-ludila, i natprirodne strave.

 

 

Pre nego što odlučim da pogledam neki horor film, obavezno posetim tvoj blog „The Cult Of Ghoul“ kako bih pronašao dobru preporuku. Koje nove horor filmove preporučuješ našim čitaocima da pogledaju?

 

            Dva najbolja horora koja sam video ove godine su Zloćudno (Malignant), o kojem sa već pisao na blogu, pa da se ne ponavljam, ko želi, neka klikne na moj prikaz ovde: i The Night House, o kojem ću pisati čim stignem. Trenutno je na blogu moj osvrt na novu hit seriju Squid Game, koja po žanru nije horor, ali ima mnogo saspensa i krvi…

 

 

Moram da se dotaknem i „Zavodnika“, jedne od najboljih horor knjiga koje sam pročitao, a čast mi je što je izašla iz pera mog sugrađanina. Da li si pre ili tokom pisanja posetio selo Špaj? Da li je isto kad pisac doživi atmosferu o kojoj piše ili može da je opiše vrlo uverljivo iako je nije osetio? 

 

            Pre svega, hvala ti na lepim rečima. Ta knjiga je doživela popriličnu popularnost i dobila mnogo ljubavi od čitalaca širom Srbbije i regiona, ali nažalost, najmanje od čitalaca iz Niša, koji kao da nisu ni svesni njenog postojanja, i činjenice da se dešava u Nišu i njegovoj okolini, u selima kakva su svima nama iz ovog kraja dobro poznata. Selo Špaj, gde se taj roman dešava, ne da sam posetio, nego sam u njemu obilato boravio u svom detinjstvu, po više puta godišnje, a naročito na letnjim raspustima, jer majka mi je bila odatle. Utisci i impresije, a naročito tiha jeza koju vezujem za njega, čak i usred sunčanih letnjih dana, jer moji deda i baba imali su kuću odmah pored groblja, urezali su se duboko u mene i prosto sam morao da ih nekako otelotvorim, što sam i učinio u Zavodniku.

Što se poslednjeg pitanja tiče, pisac, ako je dobar, treba da ima imaginaciju, da zamisli i ono što nije doživeo i osetio. Po meni, odličan pisac je onaj ko doživljava stvari i šire i dublje od prosečnog čoveka, pa zato ne mora bukvalno da piše samo o onome gde je bio, šta je radio i video: dovoljno je da bude sposoban da spoji svoje životno iskustvo i svoj raspon proživljenih emocija sa razvijenom imaginacijom, da iz toga uobliči nešto novo, a originalno i živo. Konkretno, recimo, na Prokletijama, na moju veliku žalost, nikada nisam bio – ali su mi brojni čitaoci istoimenog romana rekli da su, čitajući ih, imali osećaj kao da su tamo bili, i osećali su mirise, boje, zvukove, ugođaje, atmosfere, još i bolje nego da su doslovno tamo bili preneti. To je čarolija umetnosti.

 

 

Pročitao sam negde da je bilo u planu da se snimi film za roman „Naživo“, ali do realizacije nije došlo. Da li je ta mogućnost potpuno odbačena ili ipak postoji šansa da se jednom uradi ekranizacija? 

 

            Da, bilo je kontakta i inicijalnih radova u pravcu adaptacije mog prvog romana u film, ali oni nisu daleko odmakli zbog kreativnog neslaganja sa potencijalnim rediteljem. Detaljno sam to opisao u dodacima u 3. izdanju Naživog (koje je, uzgred, na ivici da se rasproda, pa ko ga želi, bolje što pre neka me kontaktira). Od tada nije bilo ozbiljnijih pokušaja ili ponuda, a da li će ih biti, ko zna? Imajući u vidu ozloglašenost koju je u narodu proizveo Srpski film, ne znam baš koliko će se neko zaleteti za još jedan horor koji bi spajao šok pornografije i brutalnog splatera sa društvenom satirom (iako je moj roman izašao sedam godina pre Srpskog filma i možda donekle i uticao na njega). Čini mi se realnijim da se, u ovdašnjim okolnostima, nešto uradi sa Zavodnikom, film ili, što da ne, i serija, jer je njegova poetika nešto blaža, suptilnija, prihvatljivija širokim narodnim masama. Samo još treba da se pojavi producent koji to ume da vidi.

 

 

Šta možemo da očekujemo uskoro u izdanju Orfelina? 

 

            Uskoro možete očekivati 24. knjigu edicije „Poetika strave“, našu treću zbirku Tomasa Ligotija, Teatro Grottesco, i drugu knjigu luksuzne edicije „Crna mačka“, Knjiga Ejbonova, u kojoj na oko 470 strana velikog formata, po prvi put na srpskom, čitaocima predstavljamo jednog od najznačajnijih klasičnih pisaca strave, Klarka Eštona Smita, kojega je Lavkraft izuzetno cenio, a donosimo ga u knjizi koja po dimenzijama i dizajnu podseća na Orfelinov Nekronomikon. Već se prevode još dve naredne knjige „Poetika strave“, ali bolje da ne otkrivam baš sve, jer neprijatelj prisluškuje… Uostalom, treba nekako preživeti ozbiljan finansijski udar usled otkazivanja Sajma knjiga u Beogradu, gde je Orfelin uvek sa velikim uspehom nastupao. 

Zato, ako cenite to što radimo, naručujte naše knjige onlajn, direktno od izdavača, ovde: https://orfelin.info/ Što se tiče mojih romana Naživo i Prokletije, oni su dostupni samo kod mene (pišite na dogstar666@yahoo.com), a Zavodnika tražite od Orfelina, baš ovog leta je izašlo 3. izdanje.

 

Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo uspeha u daljem radu.