Režija: Edgar Rajt
Scenario: E. Rajt i Sajmon Peg
Uloge: S. Peg, Nik Frost, Kejt Ešfild, Lusi Dejvis...
Ocena: ***(*) 3+
Zamislite da vam je najbolji drug debeli luzer čiji životni ideali osciliraju isključivo između dve aktivnosti: video-igrica i lokanja piva u pabu. Zamislite da pored zajedničkog stana (u stanju totalnog haosa) s njim delite i osnovne životne ideale i ambicije. Zamislite da ste zaglavili na dosadnom poslu gde vas niko ne poštuje a svi vam se podsmevaju. Pored toga imate očuha koga ne podnosite (osećanja su uzajamna!), i on vas podseća da treba da posetite majku. Povrh svega, uspeli ste da izvedete onu poslednju brljotinu koja preliva čašu i posle koje vam cura daje nogu. A vaš najbolji prijatelj vas uz pivo 'teši' bezveznim fazonima. Zamislite, onda, da baš tada mrtvaci ožive i počnu da izazivaju haos na ulicama.
Treba li se onda čuditi što vam unutrašnji haos skoro potpuno zaklanja onaj spoljašnji, i što vam treba više od 24 časa da uopšte primetite kako je kraj sveta od sasvim intimne katastrofe zadobio razmere globalnog fenomena?
U takvoj situaciji nalazi se Šon, naslovni junak kultne zombi-komedije SHAUN OF THE DEAD. Neke od najzabavnijih scena u filmu vezane su za nedoumicu: da li pred sobom imamo zombije ili žive ljude, i u čemu je razlika? To je bila centralna tema klasičnog remek-dela Džordža Romera, DAWN OF THE DEAD, kojem SHAUN odaje omaž svojim naslovom, glavnom temom, naglaskom na drami i likovima, i simpatičnim 'migom' u vidu prepoznatljivog muzičkog motiva otuda koji ide preko distributerskog logoa.
Šon je staro momče od 29 ljeta koje se, na početku, ne razlikuje mnogo od zombija: prvi put ga srećemo dok se ukočeno tetura i ispušta neljudsko mumlanje – dok ne shvatimo da je to samo prozevanje, dok baulja još uvek grogi od sna, silom prekinutog nuždom da ide na posao koji mrzi. Njegovo okruženje je podjednako zombifikovano: londonska periferija u kojoj odrpani uličari i mehanizovane kasirke u supermarketu i rutinirani službenici na autobuskoj stanici i zombifikovana omladina tupo obuzeta zvucima sa vokmena otelotvoravaju ideju živih mrtvaca. Paralele između metaforičkih i pravih zombija izvedene su duhovito, ali realno – dakle, sa jasnim smislom za satiru. Šon, utopljen u ovu žabokrečinu, dobija korpu od svoje cure pre svega zbog nesposobnosti da sredi prioritete u svom životu, odnosno da se malo odmakne od igrica, vulgarnog prijatelja-luzera, i stalno istog jeftinog paba kao jedinog mesta za izlazak.
Bliskost sa kojom su postavljeni likovi i situacije, prepoznatljivi i najširim masama (za razliku od ekscentrika i autsajdera kao likova, i laboratorija i mrtvačnica kao ambijenata, u ranijim kultnim zombi-komedijama kakve su RE-ANIMATOR ili POVRATAK ŽIVIH MRTVACA) glavni su razlog što je SHAUN postigao cross-over uspeh kakav njegove egzotičnije kolege nisu mogle – prosto, SHAUN je film koji se može dopasti i onima koji nisu nužno ljubitelji horora. Sa dobro profilisanim likovima i njihovim odnosima (a u uvodu smo skicirali samo neke od njih), SHAUN je opravdano reklamiran kao 'romantična komedija – sa zombijima'. Romantične komedije su i inače popularan žanr, a ako tome dodate zombije, koji su takođe u modi poslednjih nekoliko godina (RESIDENT EVIL 1 i 2, HOUSE OF THE DEAD, 28 DAYS LATER, DAWN OF THE DEAD rimejk, Romerov dugo čekani LAND OF THE DEAD koji je finansije dobio zahvaljujući uspehu svojih epigona) – imate formulu za uspeh.
I uspeh nije ni izostao. SHAUN je, baš kao i godinu dana ranije Deni Bojl sa slično-tematskim 28 DANA KASNIJE, postao jedan od najkomercijalnijih britanskih filmova godine, a solidnu prođu je imao u Americi i ostatku sveta; brzo je postao kultni naslov, a onda i preskočio tarabe kulta. Vešto miksujući univerzalnu tematiku bazičnih ljudskih odnosa (sa roditeljima, prijateljima, poslodavcima i, na kraju ali zapravo najbitnije – sa voljenom osobom) SHAUN se pokazao kao dovoljno prijemčiv i za one kojima na pamet ne bi palo da gledaju tamo neki horor.
Sajmon Peg (Šon) odgovoran je ne samo za ulogu koja se, u okvirima žanra, već može nazvati antologijskom, već i za izvanredno pažljivo konstruisan i nadasve duhovit scenario, osmišljen zajedno sa Edgarom Rajtom, režiserom. Njih dvojica vrlo uspešno prelaze sa formata skeča i TV serije SPACED (kultnog produkta sa Channel Four-a) na dugometražni film koji je napisan, snimljen i režiran kao da im nije prvi. Nadahnuto izvlačenje maksimuma iz situacija u kojima junaci tek saznaju za pošast i otkrivaju kako da se s njom nose, u besprekornoj prvoj polovini filma, čini upadljiv kontrast sa konvencionalnijim, gotovo rutinskim i manje nadahnutim dešavanjima u drugoj polovini, kada Šon i družina odluče da se zabarikadiraju u svom omiljenom pabu.
Ne samo što je ovakva situacija već bezbroj puta viđena, već se iz nje, takve kakva jeste, ne izvlači dovoljno. Tu počinju i nepotrebni skokovi u tonu, između groteskno-komičnih i (melo)dramatskih situacija, a završnica, iako nije baš deus ex machina, ipak dolazi naglo i ostavlja utisak nedorađenosti. Žanrovski fanatici mogli bi zameriti i to što su zombiji previše marginalizovani, i upotrebljeni pretežno kao zamajac: samo par njih uopšte ima 'lik', a dizajn je razočaravajuće klasičan i bez ekstravagancija maske i prostetike kakve se u ovom pod-žanru očekuju. Sve to je, donekle, izvučeno kroz savršenu poslednju scenu, koja nas zapravo i vraća na početak (tj. kvalitete prve, bolje polovine).
Retko se dešava da se žanrovska samosvest i inteligencija udruže sa smislom za dramu i satiru, a ovi opet sa nadahnutim humorom i prijemčivim likovima, ali SHAUN je takav biser: najbolji film o zombijima još od BRAINDEAD-a (1994), najbolji horor na engleskom jeziku u 2004, i prosto – jedan od najboljih filmova godine bez obzira na žanr. Kod nas je na DVD-u izdat pod ultra-imbecilnim naslovom NOĆ GLUPIH MRTVACA (!!!), ali neka vas taj 'prevod' ne spreči da ga potražite i pogledate ako do sada već niste. Sigurno ćete u filmu prepoznati i sebe. Da li je to razlog za stravu ili smeh – odlučite sami.
