Dao sam intervju za samostalni srpski tjednik NOVOSTI koji izlazi, očigledno, u Hrvatskoj.
Taj intervju je poprilično skraćen, i to ne baš vešto, tako da su poneki moji odgovori malkice obesmišljeni ili učinjeni skoro nejasnim. Takođe, u najavi se nalaze najmanje dve faktografske greške. Kao što pratioci ovog bloga znaju, ja NISAM "asistent na niškom Filozofskom fakultetu" – već dve godine ne radim tamo. Takođe, roman NAŽIVO ne da nije "više puta nagrađivan" kako u ovom tjedniku stoji – nije nijednom (ako ne računam nagradu u vidu pozitivnih reakcija onih koji treba, i potpunu ignoranciju od strane onih koji i ne treba da se bakću njime, kad imaju tolike Dekse i Bekse da se s njima zamlaćuju). Ovu skrnavu verziju intervjua možete videti
OVDE.
Međutim, potpunu
uncut, as God intended verziju imate ekskluzivno ovde na blogu, pa još ilustrovanu sjajnim konceptualnim horor fotografijama koje je tokom boravka srpske delegacije na
Fanta-Zagreb festivalu načinila fotografisticistkinja
Nina Đurđević na Trgu Bana Jelačića i njegovoj bližoj okolini (uz ispomoć ljupke volonterke koja je glumila leš u pozadini). Uživajte!
Nenad Jovanović (NOVOSTI)--- Koliko je na pominjanje vampira, ali i na druge motive horor priča i romana nastalih u Srbiji, Hrvatskoj i drugim južnoslovenskim zemljama od 19. veka do danas uticala narodna tradicija, a koliko strani, pre svega zapadni, književni i filmski uticaji?
Dejan Ognjanović: Narodna tradicija je u srpskoj književnosti bila prisutnija u 19. veku, ali tada je ona bila pretežno stavljena u satirički ključ. Drugim rečima, ta tradicija je korišćena u kontekstu podsmeha tzv. sujeverju iz prosvetiteljske, racionalističke perspektive srpskih realista, gde je po pravilu svaki natprirodni motiv bio na kraju "objašnjen", ili makar relativizovan, kao halucinacija, psihološka projekcija (strah, nečista savest), san, privid, i slično. Bilo je, istina, i ređih primera drugačije, uspele umetničke obrade horor motiva (pa i vampirskih, mada na simbolički način), kao kod Momčila Nastasijevića, ali to su izuzeci u okvirima srpske književnosti.
Strani uticaji bili su prisutni u prvoj polovini 19. veka kod pojedinih danas zaboravljenih pisaca koji su oponašali gotske romane iz Engleske, kao i slična dela iz Francuske i Nemačke, ali i ona su najčešće bila u racionalističkom ključu (npr. prividne prikaze razotkrivaju se na kraju kao maskirani ljudi). Zapadni uzori daleko su prisutniji u najnovijoj srpskoj žanrovskoj produkciji, nastaloj pod direktnim uticajem zapadne pop kulture (film, strip, žanr-književnost...). Nažalost, ti uticaji su možda i previše prisutni, jer nisu dovoljno osvešćeni, i svode se na manje ili više vešto sprovedeno epigonstvo bez sopstvenog glasa. Ili se sopstveni glas svodi na geg, jeftinu pošalicu, prvoloptašku satiričnu aluziju i sl. Koliko mi je poznato, nešto slično se može reći i za većinu novijih hrvatskih proznih bavljenja hororom, posvećenih praćenju inostranih trendova (vampiri, zombiji...).
--- Koliko se, počevši od Glišića do današnjih autora kroz horor filmove ili priče ili horor motive u delima drugih žanrova, provlači autorsko viđenje aktualnih političkih i društvenih događaja? Može li taj filmski i književni žanr biti umetnost i medijum za šire prezentovanje savremenosti, a ne samo žutilo i jeftina senzacija kako ga mnogi shvataju?
Još Glišić je koristio ono jezovito "Crno dete" u pripoveci "Glava šećera" da bi se na simboličan način zapravo bavio kritikom društvenog zla (konkretno: korupcije). Budući da politika i politikantstvo toliko upravljaju životom običnog čoveka na ovim prostorima, donekle je i razumljivo – iako to ne opravdava sasvim činjenicu – da su retki pokušaji bavljenja hororom na ovim prostorima po pravilu bili vezani za neku vrstu društvene satire, koju smatram nižim, prozaičnijim oblikom u odnosu na čistu fantastiku.
Bavljenje savremenošću jeste legitimno u umetnosti, ali ne smatram ga ultimativnim znakom ozbiljnosti ili vrednosti jednog dela. zapravo, često ta savremenost ume da zasmeta, jer nakon nekog vremena postane zastarela i irelevatna za čitaoca koji ne deli društveno-politički i istorijski kontekst na koji delo referiše.
Dobar primer takvog pristupa su filmovi Gorana Markovića, VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je motive horora, trilera i filma katastrofe koristio za prilično jasnu satiru na sasvim decidirane istorijske trenutke i pojave, a opet je, umešnom dramaturgijom i pristupom tim motivima, uspeo da te priče učini univerzalnim i večito aktuelnim.
Loš primer, međutim, predstavlja PUN MESEC NAD BEOGRADOM, koji u svojim nespretnim pokušajima da bude angažovan i da nešto kaže o tada aktuelnom građanskom ratu, prisilnim regrutacijama i sličnom, ne uspeva da udahne život u horor arhetipove (vampir, živi mrtvac, duh...) koje koristi, pa jedino postiže da bude irelevantan i kao satira i kao horor. Vidite, ovaj žanr i njegovu poetiku treba poznavati i vrlo pažljivo koristiti, jer naročito kod žanrova koji se bave "nerealnim" i nestvarnim (fantastika, SF, horor) vrlo je lako da se nenamerno isklizne u samo-parodiju ili treš.
--- Kako gledate na hrvatsko-srpsko takmičenje čiji je vampir lepši i stariji (za Srbiju se vezuje Paul Arnold, a Hrvati su negde iskopali Juru Granda iz Istre)?
Nisam uopšte upoznat da postoji takvo takmičenje. Uveren sam da i jedan i drugi narod samozaljubljeno posmatraju svog vampira kao lepšeg i starijeg, a za onog drugog i ne znaju (ili ne žele da znaju). Tako se, kroz motiv vampira, ogledaju i neke opštije tendencije odnosa između Srba i Hrvata, naročito na planu kulture, što je žalosno, jer ipak su naše kulturne tradicije međusobno srodnije nego što bi mnogi želeli da priznaju.
--- Za razliku od svetskog stvaralaštva (Deathwatch, Deadsnow i brojni drugi filmovi, da ne pominjeno Uwe Boella), u delima regiona horor i ratovi nisu povezani osim naznaka u "Živi i mrtvi" ili ratne pozadine u "Punom mesecu…" Kad možemo očekivati da se u nekom filmu ili knjizi isprepletu svetinje i prokletinje i čitamo ili gledamo ustaške vampire, četničke zombije, branitelja/dobrovoljca vukodlaka i slično?
Horori nedavnih ratova na ovim prostorima do sada su u ovdašnjim filmovima imali pretežno indirektan odjek. Za Srbiju je to donekle razumljivije, jer u Srbiji nije bilo rata – nju su zapljuskivale vesti iz okruženja, u nju su stizali ranjenici i leševi, u nju su dolazile izbeglice, ali Srbi su generalno rat iskusili posredno, kao sliku iz novina ili sa TV-a, kao nečiju priču, ispovest, kao određenu atmosferu i sl. Zato su ratni užasi prisutni na indirektan način u filmovima kao što su ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ili SRPSKI FILM, kroz motive snuffa, kroz iskustva snajperista koji ne mogu da se uklope u "normalan" život posle ratišta, kroz motiv povezanosti tajnih službi sa zločinačkim aktivnostima...
U takvom obliku su ratni užasi prisutni i u mom romanu NAŽIVO (2003), koji se ne bavi ratom direktno, već njegovim odjekom u Srbiji i na Kosovu, ali na simboličan i uslovno fantastičan način. Do sada najdirektniji i najbolji tretman nedavne ratne tematike u fantastičnom i horor obliku dao je
Oliver Jovanović u pričama i novelama svoje zbirke GROTLO (2010).
Što se tiče Hrvatske, mislim da je tu potrebno još mnogo vremena i ozbiljnog preispitivanja tzv. "domovinskog rata" pa da se stvori nešto originalno i kvalitetno, a što neće biti pamfletaški i jednostrano kao gotovo svi hrvatski filmovi na temu tog rata koje sam video.
--- Koliki su potencijali za snimanje horor i (naučno)-fantastičnih filmova u Srbiji i regionu i da li bi tu bilo mesta za nastavak korišćenja narodne tradicije?
O tim potencijalima sam već opširno pisao u svojoj knjizi U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007). Mislim da na njih stalno treba podsećati, a naročito umetnike koji tek stasavaju i traže sopstveni izraz. Apsurdno je da nekom ovdašnjem piscu ili reditelju bliži budu Stiven King ili Džordž Romero od Nastasijevića ili Filipa Davida, odnosno Đorđa Kadijevića ili Gorana Markovića. Dakle, ovde postoji znatna folklorna tradicija, ali takođe i umetnička, na koje se može i mora nadograđivati ako ćemo potomcima da ostavimo nešto supstancijalno, dakle nešto što nije efemerno i proizvedeno samo za ubijanje svog i tuđeg vremena. Na svu sreću, u Srbiji se javlja sve više pisaca i reditelja koji u hororu pronalaze diskurs za ozbiljno bavljenje sobom i svojim okruženjem na potentan, iskren i originalan način koji bi trebalo da bude relevantan i decenijama kasnije – da ne govorim sada o vekovima, jer u ovo sve brže i brže vreme nezahvalno je i pomišljati na takve progonoze. 
--- Kolika je u zadnjoj deceniji regionalna produkcija knjiga i filmova te tematike?
Nemam potpuni uvid u produkciju čitavog regiona, odnosno imam je indirektno. Što se tiče Srbije, svi oblici fantastike, pa tako i horor, doživljavaju pravi bum, javljaju se specijalizovani izdavači, edicije, pojedini naslovi tog žanra stižu i do bestseler lista ili ulaze u najuži izbor nekih važnih književnih nagrada... Naravno, gde je povećana potražnja, javljaju se i epigonski pokušaji da se ušićari na popularnom trendu, pa se tako mnoge knjige maltene štancuju. Trenutno je naročito popularno oponašati Dena Brauna i praviti specifične mućkalice od lokalne istorije, udžbeničke i "tajne" istorije, sa uplivima tajnih društava, folklornih bića, pa i samog Đavola s jedne, odnosno raznih istorijskih i legendarnih ličnosti s druge strane, pa tako dobijamo razne mehaničke spojeve DaVinčijevog koda i Lige izuzetnih džentlmena u kojima se mešaju Tito i Tesla, Glišić i njegova leptirica, nacisti, templari, vampiri, satanisti i pitaj boga ko sve ne.
--- Koliko je Srbija bila inspiracija za strane horor-autore (od već pomenutog pominjanja Paula Arnolda do Barkerove priče)
Srbija je za Zapad još uvek neotkrivena teritorija, bar što se tiče kvalitetne književnosti, i Barkerova priča "U brdima, gradovi" – na koju sam aludirao naslovom svoje knjige o srpskim filmovima strave – do danas ostaje najbolja i najupečatljivija obrada srpskog ambijenta u nekoj inostranoj horor priči, barem od onoga za šta ja znam. Na filmu je situacija donekle slična, odnosno, zahvaljujući negativnoj medijskoj slici proizvedenoj krajem 20. veka, Srbija je postala poprište neljudskih grozota u nizu uglavnom bezvrednih B-hororčića.
Jedan od njih je nedavno otišao tako daleko da upotrebi istinit događaj vezan za albanske zločine protiv Srba koje su držali zatočene kao izvore organa prodavanih na Zapadu. U francuskom filmu CAPTIFS (2010) to je potpuno izokrenuto, pa su Srbi prikazani kao zlikovci koji trguju organima raznih zatočenika koje drže u svojim krvavim tamnicama, što samo pokazuje koliko je negativna slika o nama na Zapadu još uvek dominantna da se čak i slučajevi u kojima su Srbi bili nedvosmislene žrtve izokreću naglavačke, i žrtve se pretvaraju u zločince u svojevrsnom nastavku propagande koja je i prvobitno dovela do takve slike (naravno, uz izdašnu pomoć samih Srba, da se razumemo). 
