ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA - Ratko Radunović

Everest Media, Beograd, 2012
obim 168 strana

            Ovo je tek drugi objavljeni roman Ratka Radunovića, pisca i kritičara iz Podgorice, poznatog bibliofila i filmofila (a svojevremeno i sporadičnog saradnika ovog bloga, pod nickom Tripp). Ako ste pre osam godina čitali njegov prvenac, MI NISMO BOLESNI (o kojem sam takođe pisao kritiku i čak dobio neku nagradicu za nju)– ovo je nešto sasvim drugačije. Da li i bolje, teško je reći; u izvesnom smislu da, u nekom drugom, ne baš. Teško ga je opisati, još teže kritikovati, a ispod ću pokušati da objasnim zašto.

            Nominalno, to je SF, jer se dešava u bliskoj, drastično izmenjenoj budućnosti gde je na vlasti crkvenjačka oligarhija koja ljude kažnjava prinudnim čitanjem knjiga. Formalno, zaplet ima whodunit oblik, ali je taj krimi-aspekt istrage nerazvijen, linearan i sasvim predvidiv (jedini osumnjičeni je zaista i krivac, očigledna motivacija je bila prava motivacija, nema preokreta, sve je jasno od početka). Ukratko, ako knjige čitate zbog zapleta, ovaj ovde baš i nije bogzna šta, i bez obzira na Ratkovo prepoznatljivo gomilanje detalja i na obilate digresije od kojih neke sa centralnim zbivanjima imaju veze (i smisla), a neke nemaju, taj zaplet bi se mogao svesti na par jednostavnih rečenica. Emil Pulkrabek pokušava da sazna ko je i zašto smestio ubistvo popa i ćorku (tj. čitanje knjiga) poluretardiranom Orionu Svinjači, a usput se trudi da pronađe sebi "nivo na kome će najlakše egzistirati". I do jednog i do drugog dolazi, u suštini, brzo, lako i glatko, ali ta suština nije baš lako opaziva ispod jezičkih idiosinkrazija i komplikacija u naraciji koje prikrivaju suštinsku jednostavnost.

            Izuzev sižea, kod Ratka ništa nije jednostavno, počev od složenih rečenica, pa nadalje. Pogledajmo samo kako roman počinje:

"Trenutak kad je izgubio sebe zgodio se pošto je nehotice nagazio na mravinjak na tada jedinom brdašcu Bloka 22. Brdašce je bilo smješteno između nebodera Lauenburg i Hesperus, a događaj se zbio petnaest mjeseci ranije, gdje se iznenada obreo krajem septembra, najedanput našavši za shodno da nakon ko-zna-koliko godina - pritom i lakomisleno - sjedne na klupu pred vlastitom zgradom."

Moram priznati da mi je trebalo nekoliko čitanja da pohvatam uzročno-posledični niz u ove dve uvodne rečenice, odnosno ŠTA se KADA desilo u odnosu na KOJI trenutak, petnaest meseci PRE ČEGA. Konfuzna veza između klauza u rečenici ne pomaže lako shvatanje – GDE se obreo naš junak, na brdašcetu ili na događaju? Stvari nimalo ne olakšava to što se incident kojim autor bira da započne roman smesta pomete pod druge digresije, i njemu se – tom famoznom, sudbonosnom "gubljenju sebe" prilikom gaženja mravinjaka – vrati tek više desetina stranica kasnije.

No, to vam je Ratko: to se ne čita zbog zapleta, nego zbog specifičnog autorskog sveta, zbog unikatnog autorskog GLASA koji ne liči ni na koji drugi, i koji ćete ili prihvatiti ili nećete, zavisno od stepena tolerancije prema njegovim idiosinkrazijama. A kad sam već kod njih, pored pomenutih glomaznih rečenica – pri čemu su neke vešte i efektne, a neke naprosto nepotrebno dugačke i preopterećene – u ta prepoznatljiva obeležja spada Ratkovo često posezanje za nepotrebnim (i neadekvatno upotrebljenim) tuđicama. Na primer, naš junak "patronizuje" izvesni pejsaž (str. 6), govori se o "perpleksnom" amandmanu (str. 84), mesto gde neko stanuje naziva se "bivakom" (str. 108), reč "terminisali" koristi se u značenju "nazvali" (str. 124), lik pokušava da "povrh ovog jednoličnog no gargantuanski impozantnog morskog pejzaža SUPERIMPONIRA sve pobrojane grozote..." (str. 136), a naročito je učestalo – najmanje na 6-7 mesta u romanu – korišćenje reči "eventualno" u značenju koje ona ni u srpskom a ni u crnogorskom (?) jeziku nema (videti to npr. dvaput na dve uzastopne stranice, 77 i 78). Naime, Ratko je sklon da "eventualno" doslovno prepiše iz engleskog, gde prilog "eventually" znači "na kraju"; avaj, u srpskom reč "eventualno" nema značenje "na kraju", i može da znači samo i jedino "možda."  

Dobro, to neće mnogo perpleksovati one koji spikaju ingliš, odnosno koji eventualno češće patronizuju knjižare s bukovima na engleskom negoli na srpskom jeziku i njemu srodnim narečjima, pa im se zato engleski neosetno superimponira preko srpskog; ali, jezičkim čistuncima i uopšte ljubiteljima jasno i dobro terminisanih rečenica moglo bi eventualno da zaškripi prisustvo sintakse engleske rečenice usred srpskog jezika gde joj mesto nije, poput ove: "njega bi sasvim normalno trebalo da očekuješ da ga katkada možeš uočiti..." (str. 8).

Da ne ispadne da sad tu nešto cepidlačim i tražim dlake u jajetu, da vidimo The Big Picture. Da vidimo koje je šume ovo drveće deo.

Svet koji Ratko opisuje u ovoj knjizi nekome može delovati originalno, složeno, slojevito. Ima tu svakako zabavnih DETALJA, na nivou dosetke. Na primer, mega-popularni restoran BEJAZ (obrnuto od ZAJEB) slavan po tome što njegovi konobari imaju dopuštenje da goste zajebavaju i sprdaju se s njima do mile volje (dok oni hrle baš na to mesto, preplaćujući baš takav tretman!), a zauzvrat mušterije imaju dozvolu da konobara koji pretera i suviše im pokida živce UBIJU na licu mesta. To zvuči kao simpatičan vic, ali pitanje je šta on traži u ovom romanu i ovom zapletu i ovom hrišćanstvom-terorisanom SVETU?

Nažalost, obilni detalji i knjiške digresije ne uspevaju da stvore koherentnu i smislenu sliku jednog dobro promišljenog sveta, već, umesto toga, i ovoga puta kao i u dobrom delu druge Ratkove proze, umesto ugođaja pažljivo konstruisane strukture preovladava slutnja da je ovo sve napisano po principu "inventing as we go along". Dakle, jedna vrsta automatskog pisanja, jedan osobenjački whimsy sa dosta improvizovanja, u kome autor teško da se nakon "prve ruke" vratio još jednom na sopstveni tekst kako bi ga brusio, bilo jezički ili u smislu jačanja koherencije zapleta, logike, motivacije i sl. Zapravo, teško da ga je uopšte bilo briga da stvara bilo kakvu vrstu doslednosti ili smisla.

Ovo je svet u kome je Montenegro postala američka država. Kako? Eto tako. I šta s tim? Ništa. Rečeno uzgred.

Ovo je svet u kome super-tehnologija doslovno sravnjuje planine i od njihovih ruševina pravi neplodno ali za građevinarstvo pogodno tle. I šta s tim? Eto, tako... Samo jedan u nizu mogućih primera proizvoljnih delića ove slagalice koje je teško uklopiti u jedinstvenu, celovitu sliku. A to naročito važi za sledeće pitanje.

Koja je logika toga da svemoćna CRKVA, institucija čuvena po spaljivanju ne samo nepoželjnih knjiga nego i njihovih autora, u ovom Ratkovom svetu kriminalce za kaznu primorava da čitaju knjige? Zašto bi opresivna inkvizitorska Crkva koja je dobar deo svoje energije i moći nekada (a i dan-danas) - trošila na zabranjivanje knjiga, njihovo sputavanje i svođenje sveopšte lektire na što uži krug "bogougodnog" štiva, sada prinuđivala ljude da čitaju? I zašto bi uopšte tolerisala (umesto da anatemiše) SF format "ublicavanja", izum kojim ljudi mogu da direktno u mozak sebi ušpricaju čitave knjige za samo sekund-dva (a pritom je, u tipičnom ratkovskom bizarro fashionu, jedan od prvih svetskih megahitova – komplet romana Bersetšajerskih hronika skoro zaboravljenog 19-vekovnog pisca Entonija Trolopa)? Zar svi ti grdni čitaoci nisu budući potencijalni subverzivci za Crkvu, zar toliko čitanje ne vodi u previše razmišljanja, zar se time ne uvećava opasnost po njenu dogmu? 

Pazite, ipak govorimo o svetu u kome je zabranjeno citirati starogrčke klasične autore zato što su pagani (tj. pre Hrista), a opet, u tom istom toliko represivnom crkvenjačkom svetu kojim vlada The Church Police imamo legalno kloniranje (!), legalne javne kuće (!), kao i to da se LSD, marihuana, pejotl i dr. halucinogeni "besplatno dele uz svaku treću naručenu kokišku" (str. 56). U toj istoj antiutopiji gde je Biblija i dalje svje i svja, imamo slobodno "izložene i eksplicitne fotke golih žena iz prvog broja Penthausa..." (str. 56). U tom istom svetu nam se, onako uzgred, negde pred kraj, sasvim nekonsekventno, saopšti podatak da žene već dugo vremena čine 2/3 čovečanstva (str. 115), ali gde je taj momenat u široj slici sveta... nema veze. Da li bi svet sačinjen 2/3 od žena podupirao upravo opisani hrišćanocentrični inkvizitorski totalitarni svet? Pisac izgleda da veruje u to. Feminista u meni ima svoje sumnje...

I pored gorenavedenih primedbi, moram reći da ima nešto hipnotičko u ovom romanu što ga, uz određene ograde, čini vrednim preporuke. Pored čitavog niza vickastih zapažanja, detalja (splat-modernizam: đubrovita pop-'literatura' bez supstance), opaski u opisima i dijalozima, sporadično memorabilnih fraza, eruditskih kurioziteta (npr. napomene Vladike Nikolaja o sapunu kao velikom zlu ubačenom u naš narod...), kao i brojnih digresivnih, skoro-esejističkih didaskalija i fusnota (naročito onih vezanih za tamnu stranu istorije hrišćanske crkve, čiji je autor više nego solidan poznavalac), ono što ovu neveliku knjigu izdvaja od drugih jeste prožetost u suštini melanholičnim, setnim ugođajem rezignacije i svesti o sveopštem besmislu, o zaludnosti svega. To je lajtmotiv najavljen već kroz dva motoa na početku romana: "Nerazum je deo razuma..." (Semjuel Batler) i "Istorija je fikcija..." (Kalvin kaže Hobsu). Sveprožimajući gorkoslatki ugođaj ovog anything goes teksta svodi se na maksimu "Nothing really matters", a time autor već u startu obesmišljava (or does he?) većinu mojih zdravorazumskih primedbi, ili –rekao bi neko drugi- sebi u startu pribavlja alibi za iracionalnost u srži svoje potke i svog sveta i svojih likova kojima se, svima na gomili, sebe uključujući, podsmeva da plakao ne bi.

Sad, pitanje je da li su rezignacija i "Nothing really matters" čvrste osnove za dobru prozu; bez obzira što umnogome delim životne nazore sa ovim autorom, ne mogu baš reći da u prozi sa ovolikim stepenom proizvoljnosti mogu da nepomućeno uživam. But that's only me. To što su određene stilske idiosinkrazije i strukturalne neizbrušenosti donekle ometale užitak, ne znači da njega nije bilo, a pošto se radi o – ponavljam, i naglašavam – sasvim unikatnom, ni sa kim uporedivim glasom na domaćoj žanrovskoj sceni, ja poštujem i pozdravljam njegovo postojanje i ostajem otvoren i zainteresovan čitalac i za njegove naredne knjige, ako ih bude bilo.

Mada ova ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA nije tako lepršava i ZAJEBantska kao MI NISMO BOLESNI, ne mogu reći da sam je čitao po kazni. Dapače. Mada, da budem iskren, radije bih još jedanput pročitao TESU OD D'URBERVILOVIH.

Zarožje: U vodenici Save Savanovića (1. deo)

            U nedelju 02. decembra napokon sam naživo obišao sveto mesto srpske vampirologije i hororistike, kamen-temeljac mita o najpoznatijem srpskom vampiru – čuvenu vodenicu kraj sela Zarožje u zapadnoj Srbiji gde se, prema legendama, vampir Sava Savanović gostio krvlju zlosrećnih vodeničara. Priču o tome ovekovečio je i dalje raširio Milovan Glišić u priči "Posle devedeset godina" (1880), a dodatno je proslavio prvi srpski (i prvi ex-Yu) horor film, LEPTIRICA (1973) Đorđa Kadijevića, koja je, zbog svoje kultne i legendarne uloge zaslužila da ukrasi koricu moje knjige o srpskim filmovima strave, U BRDIMA, HORORI (2007).

            Da podsetim: u Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašan momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da ruku kćeri, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana okupljeni na većanju pod šljivom. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Strahinja uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu vodenice; tom prilikom doznaje ime vampira kada ovaj uzvikne: ''Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!'' (Milovan Glišić, 'Posle devedeset godina' u: M. Glišić, Izabrane pripovetke, Vuk Karadžić, Beograd, 1983, str. 163)  PS: Na licu mesta, u Zarožju, meni je više seljaka kazalo malkice drugačiju verziju ovog usklika, sa rimom: "E, Savo, Savo, otkad si vampir postao, bez večere nisi ostao!"

Zahvaljujući pamćenju najstarije žene u kraju, grupa seljana zajedno sa Strahinjom uspeva da pronađe Savin grob u 'Krivoj jaruzi' i u njemu zaista nalazi vampira opisanog u skladu sa srpskim narodnim predanjem: ''Leži čitav čitavcit čovek, kao god da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio a drugo mu otvoreno'' (ibid, str. 175). Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu, a ''onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožju i po Ovčini, pa je i njega nestalo'' (ibid, str. 185).

Bez obzira na natpis bilborda na ulasku u selo, moram da demantujem tvrdnje lokalnog turističkog saveza i lokal-patriota: Sava Savanović NIJE "prvi srpski vampir". Prvi zabeleženi, dokumentovani slučaj vampirizma u Srbiji odnosi se na slučaj Petra Blagojevića, iz sela Kisiljeva kod Velikog Gradišta. O njemu svedoči tekst u berlinskim novinama Volkische Zeitung, objavljen 23. avgusta 1725. U tim nemačkim novinama predstavljen je izveštaj vlasti Austrije, pod koju je severna Srbija potpala posle Požarevačkog mira 1718. godine, sa opisom događaja koji se zbio u Kisiljevu 1725. godine. 

U njemu se navodi da je posle smrti Petra Blagojevića, u roku od osam dana, u selu umrlo devetoro ljudi, koji su bolovali po 24 sata od nepoznate bolesti. Svi su na samrti ispričali da im je Blagojević dolazio u san i davio ih, zbog čega im je nemoguće da izbegnu smrt. Petrova udovica, kojoj je on, takođe, dolazio u san, pričala je da se vampiri poznaju po tome što im telo u zemlji ostaje nepromenjeno, da im raste kosa, brada i nokti i da dobijaju novu kožu. Ogorčeni zbog brojnih smrti u selu, meštani su pozvali paroha i sa njim se dogovorili da otkopaju Petrov grob i pripreme dobro zaoštren glogov kolac.

Pošto su otvorili sanduk, videli su, prema ovom izveštaju,  da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre deset nedelja. Posle probijanja glogovim kolcem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Potom je telo spaljeno, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu. (Nav. prema: Montague Summers, The Vampire in Europe (1929), Bracken Books, London, 1996) Ovi austrijski izveštaji značajni su zbog toga što su bili su prvi koji su na Zapad preneli srpsku reč "vampir", koja se, kroz brojne prevode ovog teksta na francuski i engleski, brzo proširila Evropom.

O svemu ovome možete se obavestiti u dokumentarnom programu MISTERIJE SRBIJE posvećenom "Savinoj družini" (OVDE!), a ja ću samo još jednom, zbog tvrdoglavih, ponoviti da Sava Savanović nije PRVI srpski vampir, nego "samo" – NAJPOZNATIJI. Zašto? Zato što su usmene priče jedno, nemačke novine od pre skoro četiri veka drugo, a pripovetke poznatih pisaca i filmovi poznatih reditelja nešto treće, pa prema tome – Kisiljevo i Pera Blagojević tek treba da porade na svom marketingu. Do tada, i do mog (neizbežnog!) odlaska u to mesto, evo kako je protekla moja poseta Zarožju.

Na nju se, naravno, odavno spremam, ali tek sada su se sklopile sve potrebne kockice da se to uradi kako valja i priliči. Pozvan sam da se, kao stručni konsultant i special guest star, pridružim timu koji su činili više nego prikladno nazvani vozač-snimatelj-reditelj Strahinja (I kid you not!) i moj dragi prijatelj, pisac i antropolog, Marko Pišev. (PS: Fotke u ovom postu sa CultOfGhoul žigom su originalne i ekskluzivne, a ostale, bez žiga, skinute su sa interneta. Odabrao sam nekoliko njih koje prikazuju Savinu vodenicu iz doba pre nego što se krov urušio.)

U subotu uoči puta Marko i ja smo prvo overili odlični meta-horor BERBERIAN SOUND STUDIO na Festivalu Autorskog Filma, a posle toga se sa nekom manje-više hororičnom družinom zapili na jednom prijatnom, mirnom etno mestu, udobno zavučenom i sklonjenom od beogradske dizelaške vreve. Uz crno vino i sitne duvan-čvarke (sic!) koje sam mudro poneo sa sobom, vilenili smo do oko dva po ponoći (čvarci su iščezli mnogo ranije), kada sam ja, kao najodgovorniji, insistirao da pođemo domu, imajući u vidu plan da se na put krene već u 05h ujutru (!!!), te stoga ne bi bilo zgoreg malo i zažmuriti, a možda i odremati, pre dugog i zahtevnog putešestvija! Trećem članu tima, Strahinji (koji je tad mudro dremao) poslali smo poruku da je bolje da ipak dođe po nas u 06, što nam je u krajnjem saldu dalo stratešku prednost od ciglih dva i po sata čistog sna tog jutra, pre nego što smo seli u njegov auto i krenuli Savi u pohode. Na slici: Marko Pišev.

Naravno, naši mladi organizmi, očeličeni svakojakim hororima, glatko su prešli preko ovog iživljavanja i deprivacije sna, i posle nešto malo jutarnjeg prozevanja brzo smo zaboravili na to da jedva da smo oka sklopili prethodne noći. Jutro je bilo kao poručeno za naš hororični naum: izmaglica je, kad smo izašli iz velegrada i krenuli Ibarskom magistralom put Valjeva, prerasla u maglu, a naročito od Lajkovca u gotski doom & gloom zavila puste livade i ogolela stabla. 

Uz zvuke Radio Kosmosa iz dalekog svemira, moje ghoulish oko zapažalo je natpise kraj puta, kao što je "Zagrobne usluge" (dakle, ne pogrebne, nego zagrobne!) i u memoriju urezivalo bizarne nazive mesta kraj kojih smo prolazili: Rubibreza, Nepričava (iz one dečje serije!), Ćelije, Popučke, reka Krivošija, manastir Pustinja... Sve su to bili znaci da smo na pravom putu – putu ka mestu Primarne Scene srpskog horora! 

Ja sam, čak, tražio da slušamo isključivo crkvenjački radio na čije smo talase naišli, voljan da se prigodnim religioznim (pravoslavnim) pesmama psihički spremim za susret sa arhi-vampirom, ali moji saputnici su me nadglasali. Vozač je čak insistirao da će početi da bljuje ako čuje još jedan ton bogougodnih melodija, pa sam bio prinuđen da se priklonim bezbednosti u saobraćaju. Naročito po toj magli... Serpentine i "lakat-krivine" su nas dočekale u brdima, horori, nadomak sela. Ipak je to put sa mnogo uzvičnika, i kao takav nije za zezanje.

Ni GPS ni Google Maps nisu nam davali 100% sigurnosti, pa uz mnogo opreza, ali srećom bez lutanja, uspesmo da lociramo skretanje prema selu Zarožje – mada, toliki smo slepci da smo u dolasku uspeli da ne zapazimo (relativno skromni) bilbord sa slike, i kraj njega se slikali tek kad smo sve obavili, u povratku. Na donjoj slici: Strahinja i Sava!

Kad smo prišli selu počela je da rominja sitna kišica, što nas je donekle uplašilo da će nam vreme pokvariti planove. Naime, alibi za ovu ekskurziju bilo je snimanje kratkog dokumentarnog filma za jednu novu Bg televiziju. Ovaj dolazak smo planirali nekoliko nedelja ranije, PRE nego što je pukla kretenska halabuka koju su pojedini strani mediji ko zna otkud sročili i preneli. Naime, verovatno znate da je čitav niz stranih glasila, od tabloida do uglednih dnevnika, izvestio su da su tupavi Srbi, odnosno opštinske vlasti u Zarožju, proglasili neku vrstu vanrednog stanja, podigli stanje pripravnosti na viši nivo i upozorili stanovništvo da se pripazi vampira, zato što se srušio krov Savine vodenice. 

Evo samo delića tih budalaština koje su se baš u danima pred naš put prepisivale iz jednog u drugo glasilo, sa vrlo malo proveravanja fakata ili dodavanja nekog researcha: uglavnom se radi o copy-paste "vestima" sa neznatnim količinama sopstvene šminke:

 

Vampire on the loose in Serbia

Get your garlic, crosses and stakes ready: a bloodsucking vampire is on the loose. Or so say villagers in the tiny western Serbian hamlet of Zarozje...

Is legendary vampire Sava Savanovic on the loose in Serbia?

A local council warned villagers to put garlic in their pockets and place wooden crosses in their rooms to ward off vampires, although it appeared designed more to attract visitors to the impoverished region bordering Bosnia.

Many of the villagers are aware that Sava Savanovic, Serbia's most famous vampire, is a fairy tale. Still, they say, better to take it seriously than risk succumbing to the vampire's fangs.

Dreadful Serbian vampire Sava Savanovic is free, scares Serbians

Residents of a remote Serbian village at the border with Bosnia were advised by local authorities to carry constantly in their pocket garlic, put wooden crosses in homes and arm themselves with stakes to defend the spirit of Sava Savanovic, a vampire as famous for Serbia as Dracula for Romania.

Village’s mayor Miodrag Vujetic said: “People are terrified, everyone knows the legend of vampire Sava Savanovic who, we fear, is now homeless and looking for somewhere else and possibly other victims. We are all scared.”

 

Vampire on the loose in Serbia?

Richard Sugg, a lecturer in Renaissance Studies at the U.K.’s University of Durham and an expert on the vampire legends, said the fear could be very real. Stress can bring on nightmares, which makes people’s feelings of dread even worse.

"The tourists think it is fun - and the Serbian locals think it’s terrifying," he said.

            A evo ga i jedan od niza inostranih video priloga koje možete videti na Jutjubu:

E, a kad su već stranci digli toliku dževu, priča o Savi je vaskrsnuta i u domaćim smešnim izgovorima za medije, pa je tako B92 poslao svoju ekipu u Zarožje da snimi kraći prilog o ovome, koji možete videti ovde:

Fama je bila tolika da je čak i onaj Amidžić, koji se proslavio glumeći (?) retarda, došao da tu snimi prilog za svoj Pink SHOW. Štaviše, baš njega smo sreli po izlasku iz vodenice, tog istog dana – ali da ne idem preko reda, nego sve kako priliči, od početka... 

Dakle, u sledećem nastavku biće opisano kako smo se proveli u Zarožju, kako su nas primili meštani, šta smo videli u vodenici i oko nje, u kom obličju nam se ukazao Sava Savanović, ima li kakve istine u navodima stranih i domaćih medija, itd. Ostanite uz KULT za ekskluzivni, autentični i jedini 100% istiniti slikoviti izveštaj iz kolevke srpskog horora!!!

---NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU!---

OCCULT (aka OKARUTO, 2009)

**       

2

          Od Širaišija Kođija (Koji Shiraishi), reditelja meni vrlo dragog i retko-jezivog japanskog kvazi-doku FFF ghost flicka CURSE (NOROI), dolazi ova brutalno low-budget jeftinoća, snimljena na videu za ekvivalent 2-3 iljadarke $$$.  

Koncept je mega-zabavan i spaja nekoliko dragih nam japanskih opsesija: naprasni (bezrazložni) zločini, teroristički akti usred grada (naročito u metrou), polunevidljiva lavkraftoidna bića (demoni) sa pipcima, lokalni folklor i tradicija (svete planine, hramovi i sl), apokalipsa… a sve usnimljeno kvazidokumentaristički.

Srce mi plače što sve to nije obrađeno sa budžetom kakav zaslužuje, a to znači i sa boljim glumcima od ovih amatera, sa skupljim i ubedljivijim CGI efektima od kompjuterskih Čiča-Gliša, sa pravom a ne jadno nacrtanom pirotehnikom, i uopšte sa drugačijom dramaturgijom od ove sirotinjske, gde su morali da štap i kanap prilagođavaju datostima i neuslovima, zbog čega skoro 90% filma čine preduge i zamorne, manje-više statične talking heads sekvence.

  A premisa je vezana za nevidljivi splet pipaka, nešto kao ektoplazmatični Flying Spaghetti Monster, koji utiče na neke ljude da postanu masovne ubice (tačnije, spree killers). Ispričana je iz ugla dokumentariste koji istražuje slučaj u kome je neki psiho ubio dve turistkinje na jednom priobalnom mestu a u trećeg lika urezao nekakve simbole ali ga nije ubio, pre nego što je sam skočio sa litice. 

Reditelj Širaiši (as himself) počinje da prati tog preživelog lika (sa mističnim ožiljcima) kome se nedefinisana čuda ukazuju; potonji u drugoj polovini počne da priprema svoj sopstveni bombaški spree u tokijskom javnom prevozu.  

Ima tu nekoliko simpatičnih spooky scena, uključujući inicijalni masakr na mostu, koji gledamo kao snimak, i odlazak u jedno maglovito planinsko svetilište gde se kriju odgovori na neke tajne (tj. bolje reći: nova pitanja).

            Kuriozitet: u filmu se pojavljuje Kiyoshi Kurosawa, as himself – odnosno, kao horor-reditelj koji je ujedno i poznavalac okultnih i mističnih pojava, pa ovde ima ulogu da tumači nekakve drevne simbole...

            Šteta, zaista, što je sve toliko nesnosno jeftino, sirovo i na prvu loptu. Nadam se rimejku.

PS: OKARUTO možete naći na Jutjubu, čitavog, sa eng. titlovima, što je više nego prikladna lokacija i forma za nešto što ovako izgleda. Iako je moja ocena relativno niska, mislim da ovde ima sporadičnih kvaliteta vrednih da filmu date šansu ako ste fan opisane tematike i ako imate dovoljno bogatu maštu da nadopunjujute i u glavi razvijate ono što je ovde samo nagovešteno.

BERBERIAN SOUND STUDIO (2012)

***(*)

3+

            Ovo je najbolji horor film koji sam video u ovoj godini. Ima tu samo jedan veći problem. Naime, BERBERIAN SOUND STUDIO baš i nije toliko horor koliko je, zapravo, meta-horor. Prostije rečeno, ako tražite film koji će vas naježiti, zastrašiti, uzburkati vam živce, začuditi vas i šokirati (klasični poriv: "daj da pogledam neki dobar HOROR!")… ovo teško da je to. BSS nije film strave, nego film o stravi (i o filmovima strave – konkretno, italijanskim).

Više esej nego priča, mogao bi da zbuni, iritira i razočara one koji očekuju manje-više konvencionalnu pripovest. Ipak, ako volite italo-horore iz njihovih zlatnih dana (1970-1988; praktično, od PTICE S KRISTALNIM PERJEM do OPERE), bizarno nazvani BERBERIAN SOUND STUDIO** morao bi da vam pruži mnogo, mnogo mega-prijatnih audio-vizuelnih trenutaka, te intelektualnih i čulnih prisećanja i maštarija. Ja sam uživao u skoro svakom minutu trajanja…

Zaplet je krajnje jednostavan: negde tokom 1970-ih, engleski stručnjak za filmski zvuk dolazi u Italiju da radi na horor filmu. Tačnije, kako ga megalomanski reditelj prvom prilikom ispravi, "to nije horor film – to je Santinijev film!" Brzo se ispostavi, međutim, da je to prepotentna mizogina orgija sadističkog iživljavanja nad ženama pod maskom "autentične istorijske istine." Ono klasično fulčijevsko vađenje: "Ma, ja volim žene, i baš zato mi je stalo do ISTINE: hoću da pokažem kako su ih sve mučili u srednjem veku!" I tako dobijamo nepregledni niz flešbekova na mučenje "veštica": davljenje, paljenje, usijani žarači u vagine, i tako to.

Ali, ne žurite, vi bolesni umovi i obožavaoci rasporenih trbuha! Jer, ništa od toga, nijedan kadar iz filma na kome se tu radi, mi ne vidimo. Dovoljno je da naše smušeno englešče, Gilderoy, vidi te prizore, i mora da za njih proizvede zvučne efekte – uglavnom koljući i komadajući razno voće i povrće, ali uz dvije žlice drugih, maštovitijih dodataka. Sad, stvari ne idu glatko.

Kao prvo, naš Gilderoy je tunjavi mamin sin u ulozi ribe izvan vode: stranac u tuđini, na više načina. Ajd' to što je u Italiji čak i nije toliko strašno po sebi, u smislu da ti notorni duduci za engleski jezik ovde zapravo prilično vešto barataju tim jezikom, pa nema muke u komunikaciji na najelementarnijem nivou. Avaj, to što Italijani ovde umeju da govore engleski NE sprečava niz kulturnih i drugih nesporazuma koji brzo dostižu kafkijanske, odnosno polanskijanske (STANAR) razmere – od prividnih sitnica taj kulturni clash brzo postaje (ne)kulturni war! Pritom, svi glumci u filmu su izvanredni, od glavnih do sporednih, a dvojica koji igraju producenta i reditelja su apsolutno fantastični – vrhunski kasting u kome već i same POJAVE, izrazi lica i jezik tela govore više nego dovoljno.

I, kao kod Kafke i Polanskog, ima tu mnogo crnog humora i groteske: uostalom, sam Toby Jones izgleda kao karikatura (nedavno je igrao Hičkoka u slabom filmu THE GIRL /**/; ovde je mnogo bolji), pa još s tim presmešnim imenom, dovoljno je da mu se neki od ovih Italijana brecne "GILDEROJ!" pa da čovek počne da se smeje. Naravno, igračka bude plačka, smeška postaje teška, i u poslednjoj trećini mega-zabavna dekonstrukcija horora, a naročito italo horora, i uopšte celi taj insajderski filmofilski momenat ustupaju prostor triler-horor situacijama. Mada, i one su rađene više kao fanta-nadrealne negoli kao klasične horor-saspens scene, pa zato BSS slobodno možete gledati sa svojim najboljim prijateljem, to jest mamom.

Film u filmu nosi pretenciozni naslov THE EQUESTRIAN VORTEX a govori o akademiji za jahačice (džokejke) gde ubrzo počnu da vršljaju duhovi veštica, razni goblini i tako neka čuda. Naravno da je prva asocijacija na Arđentovu SUSPIRIJU, barem na tom elementarnom nivou lokacije i veštičarskih horora (uključujući tu i mizogine momente, fascinaciju nasiljem itd) ali, ako se bolje zagleda šta se u tom filmu zbiva, postaju jasne dve stvari: 

1) Bedna piskarala po internetu koja po inerciji, iz lenjosti i neznanja, tvrde da Gilderoj radi na nekakvom GIALLO filmu nemaju blage veze, tj. pišu napamet, jer THE EQUESTRIAN VORTEX, kako nam je nagovešten ovde *nije* đalo (baš kao ni SUSPIRIA). Valjda misle ljudi, ako je italo i ako je horor, to je automatski đalo. Koješta. Moram da reagujem na ovo jer sam i ja postao žrtva te nakaradne "logike": u knjizi SPEAKING OF MONSTERS editor je u mom eseju o HAUTE TENSION našao za shodno da "objasni" moje pominjanje termina "giallo" dopunom koja tvrdi da su to filmovi poput SUSPIRIJE. To je notorna gluposti  kakvu ja nikad ne bih napisao ni potpisao (a u tekstu to "objašnjenje" NIJE izdvojeno nekom "prim. ur." ogradom, nego je ostavljeno tako kao da sam ja to napisao)! Dakle, molim vas, jednom za svagda: đalo filmovi su krimi-trileri, krimi-melodrame, eventualno triler-horori u kojima natprirodnih nagoveštaja ili nema uopšte, ili su ovi dvosmisleni i sporedni, ili, ako ih baš negde i ima (retko), nisu tako eksplicitno ekstravagantni (Veštice! Duhovi! Goblini! Čudovišta! Demoni!)

2) THE EQUESTRIAN VORTEX, sa tim i takvim zapletom, više podseća na niz Eurotreš exploatacija od kojih neke jesu ali mnoge i nisu Italo, npr. nemački MARK OF THE DEVIL ili čitav niz kretenskih isprdaka Džesa Franka, Pola Nešija (Hasinto Molina), Kofin Džoa i tako te ekipe latinskih trećepozivaca (od Španije do Brazila i nazad), koji nikada nisu imali ni budžet ni ambicije da se u svojim štap-i-kanap produkcijama-za-nedelju-dana bakću složenim zvučnim dizajnom i tako nekim luksuzima s kojima ne bi znali šta da rade sve i da im je neko dao vreme i pare za njih.

Zato, ne treba kao Pavlovljev pas skakati na konkluzije (sic) i misliti da se u BSS referiše na neki konkretni film (hell, pa to sve ionako više liči na Soavijevu CRKVU ukrštenu sa MARK OF THE DEVIL, negoli na SUSPIRIJU!) ili pak na konkretnog reditelja. Ne, ovaj ženskaroš Santini svakako nije Arđento (suviše stidljiv i čedan i u oblacima da bi telesno spopadao glumice u svojim filmovima drugačije osim noževima) a nije ni Rikardo Freda, iako je impulsivan i stalno ga prati pas. On je konglomerat raznih činilaca (Arđento + Franko + D'Amato + Fulči) baš kao što je i njegov fiktivni film nešto između kolaža i maštarije-priželjkivanja, tj. mokrog sna svakog fana italo horora: kvintesencija te tematike i stila, sa svim njenim vrhuncima i padovima, sa svom tom hipertrofijom svega (zvuka, boje, svetla i tame, urlanja, napadne muzike, šapata, jauka, uzdaha, itd) kao glavnim stilskim obeležjem koje je, kao i svako preterivanje, zgodno namešteno za parodiju.

Scenarista i reditelj Peter Strickland uspeo je da izvede ČUDO: da ne prikaže ni frejm tog filma-u-filmu (izuzev najavne špice) a da, opet, isključivo uz pomoć zvučnih efekata i nešto malo muzike apsolutno ugrabi, prizove i reprodukuje DUH Italo horora, i to u njegovom idealnom obliku, kakav skoro da nikad u stvarnosti, u ovakvom izdanju, nije postojao. Isto kao što je pre par godina AMER uspeo da proizvede hiper-fetišizovanu mega-stilizaciju vizuelnosti đalo filma koji, s tim nivoom tehničke perfekcije i uglačanosti maltene nikad nije ni postojao (sem, sporadično, kod Arđenta – i kod de Palme, u DRESSED TO KILL!), tako i BERBERIAN SOUND STUDIO superiornom fetišizacijom ZVUKA italo horora (ne samo, pa čak ne ni pretežno đala) uspeva da, ovako, posthumno, skicira kvintesenciju tog stila – i da u umovima gledalaca prizove, rekreira, maltene otelotvori jedan od najboljih italo horora koji nikada nismo videli!

Kome srce na zalupa samo kad vidi tu špicu, i začuje tu perfektnu rekreaciju italo horor skora u ovoj "najavi" za THE EQUESTRIAN VORTEX – taj nema šta da traži u ovom filmu, i bolje nek se zabavlja najnovijim FFF drekom slikanim mobilnim telefonom.

            Ovo toliko zvuči kao autentični vintage Italo iz 1970-ih da sam bio ubeđen da su za film kooptirali neki postojeći skor (kao što je to radio AMER): bukvalno mi je ovo zvučalo poznato (!), ali kasnije ispade da nije, nego da je u pitanju originalna tema u izvedbi grupice BROADCAST. Za njih dosad nisam čuo, a jedan minuli rad koji im nađoh na netu nije me nimalo impresionirao, al' evo vam ga, pa prosudite sami: Broadcast and The Focus Group Investigate Witch Cults Of The Radio Age. Saundtrek za BSS je beskrajno bolji od ovoga linkovanog, ali ne očekujte baš GOBLIN resurrected, ipak je sve to prilično low key, prikladno ovom filmu.

            Dakle, period (1970-te, Italija) savršeno je rekonstruisan. Svršavači po tehničkim uređajima za zvuk ima da isprskaju svoje ekrane kad vide te grdne sprave iz 1970-ih u tom studiju. Audio-fetišizam je nikad bolji, to je sve eargasm do eargasma! Ti zvuci pogađaju direktno u moj G(houl)-Spot, prizivaju sjećanja na prošle dane, na ono najbolje u italo hororu, viđeno, slušano i sanjano! Prosto mi je fascinantno da je baš taj reditelj (koji definitivno NIJE horordžija) uspeo da tako promućurno i vešto uđe u SRŽ italo horora i da ga rekonstruiše tako efektno, a naročito tako indirektnim sredstvima, skroz se lišavajući lakšeg načina (slika) i igrajući tako maestralno samo sa zvukom!

            Za one koji su se kasnije uključili u program, Piter Striklend iza sebe već ima jedan film, KATALIN VARGA; o njemu nisam stigao da pišem svojevremeno za blog, ali evo, da kažem sada: od mene ima solidnu trojku (***). To je jedan artistički, napadno atmosferični mood-piece, formalno rape-revenge, ali zapravo je drugačiji, povremeno blizak nečemu što bi Tarkovski mogao da potpiše. Dakle, drama-triler na samoj ivici zlokobnog horora, definitivno vredno gledanja ako vam je promakao kad je izašao pre par godina. A sada, sa ovim STUDIJEM, Striklend se definitivno penje u status reditelja na koga treba obraćati pažnju i iščekivati šta će sledeće da radi (bez obzira na žanr)

            Ja sam oduvek tvrdio da najbolje horor filmove često prave ljudi iz offa, nevezani za žanr – odnosno NE ovi što su celog života samo čitali EC comics i Stivena Kinga, nego ljudi sa malo ozbiljnijim bekgraundom. Striklend je jedan od tih, a takav je i njegov odnos prema hororu. Evo šta je on kazao na tu temu: "Horror was the starting point but I would never call it a horror. I guess the rule was to bounce off that genre -  to immediately say, no blood, no murder - but still make it scary. What was exciting about that genre was it has its own history, rules and regulations that you can manipulate and mess around with. There's something very gratifying in taking a template and turning it into something very personal."

            Rekoh već da su najbliže reference za ovaj film Kafka i Polanski, a indirektno i Antonionijev BLOW UP i Kopolin THE CONVERSATION, pa i de Palmin BLOW OUT, kao neizbežni prethodnici na temu re-interpretacije i re-kreacije zvuka (i slike, kod Antonionija) + motiva zločina koji se upliće u stvaranje (filma), odnosno preplitanje stvarnosti i fikcije. Ova poslednja tema BSS takođe dovodi u vezu sa Linčovim MULHOLLAND DR. a potonji se čak za moj ukus previše eksplicitno priziva krupnim planovima na svetleći natpis u studiju: SILENZIO!

            Ljubiteljima italo B-ugođaja Striklend će možda delovati kao nekakav snobovski drkadžija koji se podsmeva njihovim D'Amatima i Deodatima (pa i Arđentima) iz nadobudne pozicije Antonionija i Linča; to mogu da razumem a donekle i podržim kao ne sasvim irelevantnu primedbu, ali moram da naglasim: mada tretman italo horora ovde često dođe do ivice parodije, ja nisam imao osećaj da se ta granica prelazi. Previše je poznavanja, pa i ljubavi, uloženo u ovo da bi neko BBS doživeo samo kao "Ha-ha, vidi al' su smešni ti Italijani!" Što se mene tiče, BSS pruža retko inteligentnu dekonstukciju i uglavnom validnu kritiku italo horora. Feministi u meni godilo je naročito to kako je Striklend ogolio šovinističke i mizogine momente u celoj toj priči, primenjive ne samo na Italo horor nego i na mnoga druga dela dragog nam žanra.

            Ako bih nešto zamerao ovom filmu, to bi se odnosilo pretežno na poslednju trećinu, u kojoj Gilderoj (ha!ha!) počinje da gubi razum, meša stvarnost, san i film, ulazi u filmove, priča sa duhovima i nepostojećima, prima sve čudnija pisma od majke (ili ih on sam piše?) i, ukratko, zalazi u sopstvenu Interzonu. Šta je problem s tim? Pa, pre svega, ne vidimo dovoljno njegovog bekgraunda da bi se opravdao tako veliki i nagli skok u nerazum. Okej, čovek celog života radio zvuk za nekakve prirodnjačke filmiće o livadama i potocima što žubore, pa se malo našao zatečen kad su ga bacili usred žena što urlaju, opasno uspaljenih goblina i usijanih žarača u vaginama. Ali fuck, pa ipak je sve to samo na filmu, kaobajagi, a ti si direktni saučesnik u proizvođenju te ILUZIJE, tih specijalnih efekata – ako to nisi shvatio do svoje čet'res' i neke, koj' si đavo radio celog života u tom biznisu, da pustiš te izludi nekolicina naduvenih mačo žabarskih kretena?

            Zatim: Gilderojevi edipalni kompleksi deluju prilično prozaično i otrcano in this day and age. Dobro, moglo bi se reći da je čitav italo horor, a posebno giallo, žanr koji su stvorili i fetišizovali upravo MAMMA'S BOYS, a psiho-ubice u njemu (po uzoru na Hičovog PSIHA, ali sa specijalnim Italo MAMMA MIA začinima) najčešće pate upravo zbog sjebanih odnosa sa svojim majkama (i od srodnog sindroma Svetica vs. Kurva). Znači, to nije besmisleno po sebi, ali moglo je u filmu biti originalnije prikazano i razrađeno.

            A to isto važi, još i više, za Gilderojevu Interzonu, suviše blagu, nedovoljno upečatljivu: moglo se i moralo tu uraditi (nagovestiti; pokazati) mnogo više od onoga što dobijemo pre tog, ehh… otvorenog kraja. Prosto, filmu fali malo više ludila, smelosti da ide u neistraženo i neviđeno, i nešto malo više konkretnosti, jer prećeruje sa anderstejtmentom. Prilazi nadomak remek-dela, ali se na kraju ipak zadovolji samo time da bude odličan film.

            Kad sam kod kritika, imam još jednu blagu zamerku idejne prirode: naime, možda nenamerno ali ipak primetno, BSS se može shvatiti kao još jedna ilustracija teze o navodno pogubnom dejstvu horor filma po um gledalaca. Kao, to su "opasne frekvencije". To vodi u ludilo ako mu se previše izlažete. To su gadne boleštine. Morbidarije za obožavaoce rasporenih trbuha. Deco, ne gledajte ovo kod kuće! Drž'te se male Odri što bodri i prirodnjačkih filmova o zelenim livadama, konjima što jure raspletenih griva na vetru što miluje krošnje razgranatog drveća kraj kristalnih jezera podno plavog neba… Istina, u ovom filmu ta debilna ideja nije tako eksplicitno prisutna kao u Karpenterovom (kod nekih fanova precenjenom) IN THE MOUTH OF MADNESS. Za razliku od K-ovog filma, ovde žrtve nisu svi odreda, konzumenti bespomoćni da se odupru ludilu, nego samo jedna individua koju u ludilo baca pre svega sopstveni sjebani bekgraund, a horor je u svemu tome samo okidač, ako i toliko (jer, više od sadržaja filma njega izluđuju njegovi tvorci)! Dakle, horor je samo indirektno kriv (ako je uopšte).

            Sve to imajući na umu, naglašavam i rezimiram: BERBERIAN SOUND STUDIO mi je pružio više sladostrasnih trenutaka tokom gledanja nečeg nalik horor filmu nego bilo šta slično u ovoj godini; to je inteligentan, originalan, smeo film, unikatan, on je suptilan i fin i može da vas ubije na licu mesta. On to čini ne toliko šokovima i grozotama i užasom, koliko jednom pre svega egzistencijalnom stravom – stravom pred sartrovskom idejom "Pakao, to su drugi ljudi" (provučenom kroz Polanskog) i stravom pred lavkraftovskom idejom "Ne možeš pobeći od užasa, jer on je već u tebi" (provučenom kroz Linča).

            * Skrećem pažnju na dve zanimljive kameo-pojave: Suzy Kendall, zvezda nekolicine horora iz 1970-ih, uključujući Arđentov THE BIRD WITH THE CRYSTAL PLUMAGE (1970), ovde se javlja kao jedna od vrištavica, a istu ulogu ima i naša Mađarica, novosađanka Katalin Ladik.

            ** The title of Strickland’s fictional studio, Berberian, refers to Cathy Berberian, the versatile American soprano who was married to the Italian electronics pioneer Lucio Berio, a giant of 20th-century composition. Peter Strickland himself has dabbled in sound art and electronic production as part of the trio The Sonic Catering Band.

            *** Ko je bio pametan, i u mogućnosti, BSS je (kao npr. ja) gledao na nedavno završenom Festivalu Autorskog Filma u Beogradu. Ko ga je tu propustio, moraće malo da sačeka da film procuri na net, jer u ovom trenutku on još uvek nije dostupan u tom obliku.

            **** Da me neko sad pita da uporedim AMER i BSS, moram reći da mi je BSS nešto draži. AMER je lakše poštovati negoli voleti; naporan je i nekako sterilan u svojoj rekreaciji đala. BSS je sočniji, duhovitiji, zabavniji, pametniji i slojevitiji.

Ghoulish RUE MORGUE!

            Izašao je novi, decembarski broj horor magazina RUE MORGUE, a u tom jubilarnom 129. broju objavljeno je više mojih tekstova no ikada. Da, više čak nego i pre par godina, u broju 106, u kome sam priredio i napisao temat o srpskim horor filmovima (detalje o tome videti OVDE).

            Konkretno, u ovom broju prisutan sam kroz sledeće tekstove:

            DARKLANDS: 

članak o nedavnoj rezurekciji okultnog trilera Džulijana Ričardsa, čiji je film iz 1996. tek nedavno postao dostupan na US DVD-u. Tog sam reditelja upoznao letos na Grosmanu, a u razgovoru sa mnom on otkriva otkud toliko kašnjenje. Takođe govori o književnim (Machen; rođen je u njegovom rodnom mestu u Velsu!) i filmskim (WICKERMAN) inspiracijama za taj solidan (**(*)) horor-triler...

MUSIQUE FANTASTIQUE: 

članak o jesenas izašlom prvom tomu (od planiranih četiri) spektakulatno ambiciozne knjige o saundtreku u SF, F i horor filmovima, od početaka filma do današnjih dana. U rubrici knjiških prikaza,THE NINTH CIRCLE, ona je s pravom zaslužila Spotlight.

            U tom istom odeljku posvećenom prikazima knjiga pisao sam i o odličnoj antologiji (pretežno) novih lavkraftovskih priča, BOOK OF CTHULHU II. 

            Taman kad pomislite da ima i više nego dovoljno Ghoula u ovom broju, na zadnjoj strani vas dočeka redovna rubrika CLASSIC CUT (o uticajnim klasičnim delima horora) a u njoj – moj mini-esej o skrajnutom, odličnom filmu THE OTHER (1972).

            Čak ni to nije sve od mene, jer među knjiškim prikazima nalazi se i jedan (ali ne iz mog pera) posvećen antologiji eseja SPEAKING OF MONSTERS u kojoj se nalazi moj esej o HIGH TENSION...

            Ovaj broj je u prodaji sve do Nove Godine, pa pohitajte do svog najbližeg prodavca kulturnih novina i počastite se MRTVAČKOM ULICOM!

            PS: O svim ovim knjigama i filmovima pisaću i ovde na blogu (ali, naravno, neću kačiti baš te tekstove iz magazina).

 

            A pošto nisam ovde kačio vesti baš svakog meseca kad god bi nešto moje u RUE MORGUE izašlo, evo ga pregled toga o čemu sam u ovoj godini tamo pisao (pretežno su u pitanju prikazi knjiga). Redosled je obrnut, tj. navedeno je od prošlog broja ka pretprošlom, itd. pa tako prema početku 2012. godine. 

Slede: redni broj magazina, udarna tema (ono što je na njegovoj korici) i ispod naslov knjige ili filma o kojima sam u tom broju pisao.

 

#128: PRINCE OF DARKNESS

=== Popular Revenants: The German Gothic and Its Internationcal Reception, 1800-2000

#127: 100 Years of Universal

=== European Nightmares: Horror Cinema In Europe Since 1945

#126: Antiviral

THE NINTH CIRCLE
=== The Vampire Film: Undead Cinema,

===Stefan Grabinski's On the Hill of Roses

#125: RAY BRADBURY

===Laird Barron's The Light is the Darkness

CLASSIC CUT
===The Literature of Terror (1980)

#124: The Entity

===Laird Barron's The Croning

#123: THE LOVED ONES

===Film Violence: History, Ideology, Genre

 

Evo i kompletnog sadržaja najnovijeg broja, gde je udarni temat posvećen potpunoj, nesečenoj verziji Barkerovog NIGHTBREEDa.

RUE MORGUE

Issue #129

MIDIAN CALLING

Two decades ago Clive Barker's Nightbreed was taken out of his hands and butchered by the studio. Now, thanks to a dedicated fanbase, the visionary Cabal Cut takes form.
PLUS: Interviews with actors Simon Bamford, Hugh Ross, Anne Bobby and Nicholas Vince.

RESTLESS SPIRITS

Genre legend Lance Henriksen taps Native American folklore for his first comic series, To Hell You Ride.
PLUS: Dark Horse editor-in-chief Scott Allie on building the company's horror line, and more!

HO-HO-HOMICIDE

Two of the men behind Silent Night, Deadly Night gift us with their fond - and not-so fond - memories of the scandalous 1984 slasher flick.
PLUS: Director Steven C. Miller on the remake.

FROM ANVIL TO ALFRED

Hitchcock director Sacha Gervasi explains how making a rock doc got him behind the camera on a star studded biopic about the Master of Suspense.

NOTE FROM UNDERGROUND

"What is this place?"

DREADLINES

30 Days of Night creators Niles and Templesmith reunite; Gregory Lamberson spearheads new eBook format with upcoming novel; "Sleepy Hollow" to get biker makeover in Chopper Movie.

THE CORONER'S REPORT

Weird stats and morbid facts. Sick Top Six: Barker's Beasts and Bad Guys

NEEDFUL THINGS

Day of the Dead Corkscrew, Nevermore Body Company Three Witches Line, Frankie And His Bride Salt and Pepper Shakers, and Ouija Shoes.

CINEMACABRE

CineMacabre features Julian Richard's Darklands, plus reviews of Frankenweenie, Wrong Turn 5: Bloodlines, The Hole, Airborne, FDR: American Badass, Werewolf: The Beast Among Us, Bloody Tease, Blood Oath and Tied In Blood. Reissues reviews They Live (1988), The Night of the Devils (1972), The Complete Bob Wilkins Creature Features, House of Dark Shadows (1970) and Night of Dark Shadows (1971).

THE LATE-NITE ARCHIVE

In The Vault: Gifts that Keep on Killing.

BOWEN'S BASEMENT

Dug Up: Hard Rock Zombies.

BLOOD IN FOUR COLOURS

Features Haunted Horror, plus reviews of Ghost #1, The Pound: Ghouls Night Out #1, Sleepy Hollow #1, Rachel Rising #11 and Billy The Kid's Old Timey Oddities and the Orm of Loch Ness #1.

THE NINTH CIRCLE

Spotlight: Musique Fantastique: 100 Years of Fantasy, Science Fiction & Horror Film Music. Library of the Damned finds a new Christmas horror classic in Brom's Krampus: The Yule Lord. Plus, reviews of The Forrest J Ackerman Oeuvre, Speaking of Monsters: A Teratological Anthology, The Zombie Movie Encyclopedia: Volume 2, The Book of Cthulhu II, Hunter Shea's Swamp Monster Massacre, Mark Morris' Vampire Circus, Nicholas Vince's What Monsters Do and R.L. Stine's Red Rain.

THE FRIGHT GALLERY

On Display: Marc Hagan-Guirey's Horrorgami.

THE GORE-MET

Menu: Frank 'N' Flesh.

AUDIO DROME

Featuring the strange sounds of Corpusse. The Devil's Playlist explores the Darker Side of Christmas. Plus, reviews of Silent Hill: Revelation OST, Truth or Dare OST, Dead Souls OST, Alain Leonard and Alex Wank, Cradle of Filth, Swamp Thing, Theologian, Malignancy, and Satan's Wrath.

PLAY DEAD

Features reviews of Resident Evil 6 and You Are The Maniac!

CLASSIC CUT

The Other (1972)