HOROR FILMOVI 2012 (druga trećina)

            Pregled novih filmova viđenih u prva 4 meseca 2012. godine (januar-april) nalazi se OVDE. A sada, pošto su iscurila još 4 meseca, red je za osvrt na horore gledane u drugoj trećini godine (maj-avgust).

            Ukratko: vrlo slabo! Najočekivaniji film ovog perioda (i cele godine) – PROMETEJ – ozbiljno je uprskao, a i većina ostalog, hajpovanog ili ne, pokazala se kao osrednja at best! Baš zato što većina novih horora dostupnih za gledanje u poslednja četiri meseca nije vredna detaljnije priče, obrađujem ih ovako grupno, ukratko. Ipak, pošto se ove sitne boranije nakupilo poprilično, podeliću osvrt na nove horore u dva dela, po redosledu gledanja (to znači da oni najnoviji slede u idućem nastavku).

            Istovremeno podsećam da su na blogu, od onoga gledanog u protekla 4 meseca, zasebno već bili obrađivani sledeći (klikni na naslov za pun rivju): 

PROMETHEUS (USA, 12) ***     3-

TWIXT (USA, 12) *(*)    2-

THE TALL MAN (CAN, 12) ***      3+

ZOMBIE 108 (TAIW, 12)  *(*)       1+

REC 3: GENESIS (SPA, 12)  **(*)   3-

            THE CABIN IN THE WOODS (USA, 2012)  **(*)   2+

            PIRANHA 3DD (USA, 2012)   *(*)  2-

            V/H/S (USA, 2012)  **(*)  3-

ASYLUM BLACKOUT aka INCIDENT

FRA/UK, 11

**        2

Oho, francuski horor! Nestala struja - pobegli ludaci! Mrak, crnilo, brutalnost? Retro ugođaj? Šolderov ALONE IN THE DARK, pa na kub?

Pih! Potpuno protraćen potencijal: likovi su kreteni za koje nas nije briga, situacije u koje zapadaju su usiljene a nezanimljive, čak dosadne, pretnja je difuzna, neodređena, kilava, nikakva, bez profilisanog negativca ili grupe, bez trunke smislene motivacije, bez fokusa, upamtljivih set-pisova, brutalnosti... Bilo kakvog entertainment value-a nema ni za lek, sve je to odrađeno krajnje mlakonjavo i besciljno, pa zato, ako vam je baš do ludaka koji vršljaju kad nestane struja – bolje još jednom obnovite masterpis ALONE IN THE DARK, a ovo slobodno zaobiđite.

JUAN OF THE DEAD

CUB, 11

**(*)  2+

Još jedna zombi komedija! Naslovni junak je ružno-antipatični lik, njegova družina ništa bolja, premisa sa ljudima koji lešinarski pokušavaju da eksploatišu globalnu katastrofu ima u sebi nešto alanfordovsko, ali nije tretirana ni približno sa bliskim duhom, inventivnošću ili idejnošću, Sve se svodi na nizanje gegova od kojih neki nisu loši, ali većini nedostaje PUNCH, ili dodatni twist, nego se svaka situacija, svaka dosetka završava prerano, samodovoljno, a bez punog impakta. Najbolji deo filma je odjavna špica, animirana, uz Sid Vicious obradu "My Way"!

SKEW

USA, 12

**        2

            Još jedan found footage, ovog puta o troje mladih ljudi na road tripu s kamerom koja "predviđa" smrti ljudi koje usnimi usput. Onda isplivaju lični demoni, paranoje, tajne iz prošlosti i slične nezanimljivosti da nadoknade odsustvo smislene, ubedljive i zlokobne pretnje – sve do bezveznog twista, ni blizu tako pametnog kao što su, izgleda, mislili.

THE SQUAD aka El páramo

COLO/ARG/SPA, 11

**(*)   2+

            Ovo je kolombijsko-argentinsko-španski nezvanični rimejk Zekinog NEPRIJATELJA: odred vojničina dođe na pograničnu ispostavu iz koje se niko ne javlja i zatekne je pustu, s izuzetkom vezane žene koja ništa ne govori, ali vremenom se čini da ima neke veze s veštičarenjem. Dobar je atmosferični ambijent karaule sve vreme okružene izmaglicom, postignut je donekle osećaj izgubljenosti i paranoje i nezemaljskog zla... ali onda se pretera s besciljnim bauljanjem po tim hodnicima, tim glupljim jer ga izvode vojničine kao da ne postoji nikakva obuka, disciplina, pravilo službe – nego se naprasno pretvore u grupicu histeričnih tinejdžera koje je neko maskirao u uniforme. Slabo su dramski postavljeni međuljudski sukobi i ništa se naročito pametno a kamoli jezovito ne uradi sa potentnom premisom koja ostaje tek razvučena skica za eventualni rimejk.

GUT

USA, 12

*(*)     2-

Jeftino i ružno snimljeno, u kućnoj radinosti, sa par glumaca, a "ideja" je jednako jeftina kao i sve ostalo u filmu ("normalan" porodični čovek postaje opsednut snuff snimkom koji mu pusti horror geek drugar), sa naravoučenijem: čuvaj se hororista, jer njihova sjebana gikovština će u vaš strejt porodični život uvesti neslućene dimenzije pornografije, snafa i užasa koji će da vam izedu i ženu i dete i vas same! Ubij gika dok još možeš, ne daj mu da te smara tim horor kasetama i dvd-ima! Kraj je unikatno ravno-promašeno-bezveznjački.

SILENT HOUSE

USA, 11

**        2+

            Rimejk već viđenog argentinskog filma, shot for shot, sa minornim izmenama, bez pravog razloga za gledanje, osim da uživate u solidnoj glumi Elizabet Olsen koja 70-ak minuta baulja po "napuštenoj" kući u kojoj nekoga (izgleda) ipak ima, i taj neko bi da joj ubije oca, a onda i nju, pa ako može, ne bi bilo loše i njenog čas-je-tu-čas-nije ujaka. Ako ste gledali original, onda znate i twist; ako niste, neću da ga spojlujem. Meni je LA CASA MUDA bio za nijansu bolji, svežiji, intenzivniji, i ako niste gledali nijedan ipak bih preporučio izvornik a ne ovo prežvakavanje.

INBRED

UK, 12

**        2+

To je klasična storija o grupici omladine nad kojom se u nekoj vukojebini iživljava gomila degena. Omladinci su zapravo maloletni delinkventi na popravnom radu (sa svojim vaspitačima) a degeni su ruralni Englezi tretirani kao stock characters kojima ne treba opravdanje: samim tim što su seljaci – podrazumeva se da svi zajedno kolju i muče ljude koji tu nabasaju. 

Iako film počinje s pokušajima drame i karakterizacije koji čak nisu tako loši, relativno brzo to se pokaže kao sasvim izlišno, ničem neslužeće traćenje vremena jer sve devoluira u nizanje torture set-pisova rađenih kao gegovi – dakle, "komično", a ne mučno-realistično. Odsecaju se glave, ljudi se gaze konjskim kopitima dok im se lobanje ne rasprsnu, stomaci se pune tečnim stajskim đubrivom dok ne eksplodiraju, i slično. Spoj CGI i efekata maske je solidno urađen za nizak budžet, a fun-loving sprdačina i krvopljus sjajno su legli uobičajenoj publici Grossmanna. Što se mene tiče, pozdravljam primetan napredak Chandonov u odnosu na sve njegovo što sam dosad video – INBRED je zapravo prvo njegovo nešto što liči na regularni film, bez obzira što smo taj film već milion puta videli.

MIDNIGHT SON

USA, 12

**(*)    3-

            Sasvim pristojan indie flick o mladom vampiru koji usred velegrada (San Francisko?) naprasno, sam od sebe, postaje krvopijac tek u svojoj 24-oj godini. Proizvoljno je to postavljeno – vidimo da je bio mega-osetljiv na sunce od malena, ima i opekotine da to dokaže, ali izgleda je sve do 24. godine normalno ručkao sir meso mleko jaja, kad mu naprasno došla žeđ za krvlju! Kao za inat, baš tad se spanđa s prodavačicom slatkiša pa onda kreće uobičajena dilema: ubi il' poljubi! Solidno je to glumljeno, i može se posmatrati kao malo slabiji derivat Romerovog klasičnog MARTINA i (naročito) Fesendenovog najboljeg filma, HABIT. Nije ovo ništa za antologiju žanra, pa ni podžanra (viđali smo sve to već u vampirskom filmu), ali urađeno je s dušom, što u ova kilava vremena za horor zaslužuje jedan mlak aplauz.

---Nastaviće se---

DOKTRINA SATANIZMA by Dorijan Nuaj

             Evo nove knjige Dorijana Nuaja, autora čija sam sva dosadašnja književna veledela uredno prikazao na blogu, iz prostog razloga – tačnije, niza razloga: 1) zato što su odlične; 2) zato što su savršeno prikladne spektru tema koje ovaj blog pokriva (ezoterija, okultizam, bizarnost, ludilo, morbidnost, crni humor, fantastika itd.); 3) zato što je autor kultna ličnost, a takva su mu i dela; i 4) zato što je g. Nuaj jedna nadahnuta i inspirativna osoba za sve obdarene otvorenim duhom – čak i ako se ne slažete s njim u svemu, njegova prozopoetičnokultna filozofija podstaći će vas na (grešne) misli, a možda čak i (ne)dela.

            Drugim rečima, ako pratite ovaj blog iz pravih razloga, ako kapirate moj roman NAŽIVO onako kako treba, onda biste morali naći mnogo toga za sebe i u knjigama Dorijana Nuaja: BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE, LUCIFEREZA i CRNI NEMIS.

            DOKTRINA SATANIZMA je njegova najnovija, odnosno najstarija knjiga. Odnosno, to je radikalni remix, apgrejd i apdejt BOŽANSKE REVOLUCIJE KATASTROFE. Šta ova intrigantno naslovljena knjiga jeste, a šta nije, pojašnjava autor u svom predgovoru:

Ako je neko očekivao da će u ovoj knjizi pronaći nekakva crnomagijska uputstva, recepturu za obrede i prizivanje đavola ili teološko-doktrinarno opravdanje satanizma, verovatno će se naći razočaranim, pošto toga u njoj nema. Međutim, ono čega ima jeste prikaz suštinskog obreda pripreme i samoinicijacije pojedinca u jedinstvenu magijsku struju koju tim činom pojedinac sam aktivira.

Takođe, ova knjiga nema nameru da se bavi definicijama satanizma i poreklom Satane, niti da se bavi njegovim razvojem kroz istoriju. Međutim, ima nameru da jasno pokaže šta tačno satanizam jeste sa metafizičkog stajališta, mada to nije predmet mog bavljenja u celoj knjizi. Ovo nije antropološka studija nekakvih satanističkih verovanja i praksi, niti je reč o akademskom prikazu satanizma kao specifičnog kulta. Isto tako, ova knjiga nije nikakva njuejdž ili sektaška literatura namenjena zaluđivanju mladih i njihovom uvlačenju u crnomagijske sekte. Duh ove knjige je zasnovan na ekstremnom individualizmu i samostalnosti onoga ko se bude rukovodio načelima iznetim u njoj. Njen smisao je u tome da prikaže jedan jedinstveni pogled na svet. Satanizam je u smislu ove knjige oblik gnoze, zapravo jedan mahom prazan list papira na kome svako ispisuje ili iscrtava šta god hoće. Pošavši linijom Keneta Granta, satanizmom bih označio kultove senke, gde pod senkom u tehničkom smislu podrazumevam oblast klifota. Klifot je psihoseksualna supstanca koja prati pokrete skrivene snage u čoveku, u Indiji znane kao kundalini. Zamislite probuđenu kundalini kao zmiju koja se uzdiže iznad adepta, pa zamislite povrh toga senku koju ona baca. Ta senka jeste zona atavizma, zona klifota i rekao bih – satanizma. Ako je Satana mutirani koncept Seta ili Pana, odnosno protivnika, onaj mračni, crni, onda je senka njegovo stanište. U još užem smislu, reč je o tamnoj svesti dvojnika. Rad sa tom svešću u zoni senke jeste satanizam.

Doktrina satanizma je proširena, veoma izmenjena i dopunjena verzija moje prve knjige Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom). Suštinski, reč je o istoj knjizi koja je u tolikoj meri izmenjena da možemo govoriti o njoj kao o posve drugoj knjizi, doduše sa istom porukom, sa istom namerom i misijom. I na kraju Doktrine satanizma, kao i na kraju Revolucije katastrofe nalazi se obrazac ugovora sa đavolom. Sve to vodi ka istome – ka konkretizaciji čitaočevog učestvovanja u satanističkom projektu opisanog u knjizi.

Izdavač Doktrine satanizma je, kao i mojih prethodnih knjiga, Centar za proučavanje tradicije – Ukronija iz Beograda. Knjiga je štampana latinicom, u broširanom povezu, u tiražu od 500 primeraka na 288 strana. Podeljena je u petnaest poglavlja uz dva dodatka koji odskaču iz stila knjige, jer predstavljaju dve kratke priče koje prvenstveno služe da ilustruju autorovo pripovedanje. Te dve priče su Crna mumija, koja se bavi opisom Antihrista te vezom između njega i biblijskog Kajina; a priča na kraju knjige je Istrebljenje ljudi, koja opisuje cilj i posledice invazije monstruoznih vanzemaljaca na planetu Zemlju. U neprerađenoj verziji obe su već objavljivane na internet portalima i u časopisima (Klikni na date linkove da pročitaš).

Poglavlja knjige su organizovana na sličan način kao i u Božanskoj revoluciji, ali se znatno razlikuju. Ta poglavlja su Kosmologija, Psihologija, Ezoterijska antropologija, Teologija, Tanatologija, Konspirologija, Kulturologija, Aksiologija, Ideologija, Istorija, Politička antropologija, Humanizam, Revolucionarna psihologija (Profil jednog sataniste), Satanizam, Inicijacija. Svako poglavlje bavi se specifičnostima iznesenog pogleda na svet iz perspektive određene njihovim nazivima. Knjiga obiluje fusnotama, citatima iz dela mnogih autora na koje se pozivam ili ih pozivam u slučajevima da njihove misli na bolji način iskazuju moju nameru. Tako će čitalac naići na dosta pozivanja i navoda iz knjiga autora kao što su Alister Kroli, Julius Evola, Fridrih Niče, Rene Genon, Elifas Levi, Kenet Grant, Karlos Kastaneda, Džozef Smit, Menli Palmer Hol, Mirča Elijade, Dragoš Kalajić, Emanuel Svedenborg, Ljubinka Radovanović, Geršom Šolem, Bela Hamvaš itd. Nemojte biti zbunjeni tim imenima, jer svi oni međusobno teško mogu biti dovedeni u nekakvu međusobnu vezu, ali su pojedina njihova gledišta poslužila kao sjajne ilustracije ili pomagala za moje refleksije.

            Zašto se autor odlučio na nesvakidašnji čin ovakvog reorganizovanja svoje već objavljene knjige, najbolje sam da objasni:

 

U korenu moje motivacije da napišem novu, i po mom mišljenju, bolju verziju iste knjige ali pod drugim nazivom, leži nezadovoljstvo koje sam osetio ubrzo nakon izlaska Božanske revolucije katastrofe. Hteo sam još nešto da kažem, a da to ipak ne bude u okviru neke druge knjige, pošto ideja božanske revolucije kao satanska ideja zaslužuje da bude fokusirana u okviru jednog dela te da to predstavlja kraj mog opusa u tom pravcu.

Satansko je i revolucionarno, a revolucionarno je kontrainicijacijsko. Kontrainicijacijsko je nihilistično. Nihilistično čisti prostor za novo stvaranje. Revolucionar je satanista. Satanista je oblik uzvišenog čoveka o kome govore učenja Tradicije. Kako sam to naveo u uvodu Doktrine satanizma: „Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ekvinocija srca, bez da mrzi ili voli, bez da navija, napada ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo imobilišuće ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje.“ 

Takođe, u tom smislu u Doktrini satanizma sam se pozvao na rečenice iz knjige Uporište Dragoša Kalajića. Tamo Kalajić govori o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put revolucije katastrofe, odnosno put satanizma bi stoga predstavljao put nihiliste, o čemu Kalajić govori na sledeći način: „Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanje krajnje eksplozije”…. 

„Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka.“… „On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka.“… „Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

            Ako se sve to uzme u obzir, prirodna je moja težnja da jedan takav nihilističko-satanistički pogled na svet, odnosno revolucionarni uzvišeni čovek i njegov doktrinarni milje budu opisani što temeljnije i iscrpnije. Skicirajući osnovne obrise pogleda na svet, u uvodu knjige napisao sam: „Doktrina satanizma ima revolucionarnu intenciju te gotovo nemoguć zadatak. U tom smislu, njen cilj je jasan: potaknuti revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionar ili satanista nije tek neki buntovnik. On je usamljen i proklet, ali slobodan od bilo čega i bilo koga. Ogrnut je tamom ali unutar tmine uzgaja unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč. Sudbina sveta se ne dotiče ničeg u umu revolucionara. Njegov način delovanja je krajnje individualan i destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i manifestacije volje a ne stvar same sebe radi. Revolucionar se postavlja u središte Univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga nadilazi a koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da kompresovati ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne Lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.“

            Kako sam se dosta pozivao na zastupnike i interpretatore kolektivne baštine čovečanstva, morao sam naglasiti moj odnos prema njima, pa sam zato, govoreći o polaznim idejama knjige, u uvodu takođe napisao: „Jedna od njenih suštinskih misli je da sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog Univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja knjige jeste svesno i namerno odustajanje od ljudske forme, od antropocentričnosti, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.“ 

            Poglavlja Doktrine satanizma su slično organizovana kao i u Revoluciji, ali je razlika u dovoljnoj meri primetna. Poglavlja Doktrine satanizma su nastajala spajanjem, proširivanjem ili kraćenjem sličnih poglavlja ili delova poglavlja iz Božanske revolucije katastrofe. Tekstovi su obogaćivani novim rečenicama, uvidima, primerima, navodima, a delovi gde su postojale nedorečenosti su izbačeni ili preformulisani. Uveo sam posve novo poglavlje - Ezoterijska antropologija, koje je bazirano na tradicionalnim učenjima hermetizma i kabale, sa referencama na Indiju i Kinu. To je ujedno i najveće poglavlje u knjizi, sa dosta navoda, fusnota, dijagrama i prikaza, pošto sam želeo da prikažem satanističku intenciju božanske revolucije katastrofe kroz tradicionalne pojmove. Ono što je karakteristično za Doktrinu satanizma jeste više oslanjanja na Krolijevu Knjigu zakona, Ničeovog Antihrista i Evolinu Pobunu protiv modernog sveta. Duh Ajvazove objave umnogome odgovara duhu satanizma koji sam pokušao da predstavim kako sam najbolje mogao u datom trenutku, iako je vidljiv raskid sa tim učenjem u pogledu ishodišta i krajnje svrhe. Ajvaz zagovara rat, odnosno krvavu katarzu čija je svrha izgradnja novog eona, evolucija ljudskog bića. Satanizam sledi tu ratničku intenciju, kroz formu revolucionarne zavere, ali sa ciljem stvaranja pustinje, odnosno totalnog uništenja ljudske vrste, mada ne i života kao takvog. Neko bi možda pomislio da je to isto, možda bi bio u pravu, ali satanizam nije zainteresovan za evoluciju ljudskog bića, nego za agendu koju život ima ostvariti u ovom univerzumu koji je univerzum haosa, kako sam to opisao u poglavlju Kosmologija.  

            Za kraj ovog prikaza ostavio sam navod iz završnice poslednjeg poglavlja Doktrine satanizma gde je naglašen suštinski zadatak potpisnika ugovora sa đavolom: „Mi smo kao jedinke jedinstveni i neponovljivi. Naš život je jedinstven i neponovljiv. Svrha života ljudskih bića na Zemlji jeste da sobom, svojim sadržajem svesti, nahrani silu koja stoji iza života i smrti. Naš cilj kao revolucionara jeste poistovetiti se sa tom silom. Ta sila je i lična i bezlična, pojedinačna i kolektivna, pojmljiva i nepojmljiva, postojeća i nepostojeća. Uz pomoć nje mi možemo izvršiti našu misiju, možemo umreti u telu a da naizgled budemo živi. I kada fizički odumremo, možemo neumrli bitisati jer smo kao takvi za života postali.“

 

Knjiga izlazi iz štampe u toku treće nedelje Septembra i biće dostupna preko Ukronije, kod autora ili u knjižarama u centru Beograda. Takođe, i na štandu Ukronije na oktobarskom Sajmu knjiga. Cena za naručioce iz inostranstva je 10 eur + PTT, a za domaće je nešto niža, uz uključene PTT troškove.

Centar za izučavanje Tradicije - UKRONIJA

Gospodska 9, 11080 Beograd, Srbija

011/2611-660; 064/147-40-71; 063/483-917

ukronija@gmail.com

www.ukronija.com

Autor:

dorijan.nuaj@gmail.com

Jaume Balaguero intervju: naživo!

            Ranije sam već na blogu ostavio svoj osvrt na filmove Žaumea Balaguera, a evo sada i impresija o njegovom liku i delu stečenih tokom druženja i razgovora s njim na ovogodišnjem Grossmannu.

            Pre svega, Balaguero je poprilično jako ime u novijem španskom filmu, i to ne samo u žanrovskom nego uopšte, jer REC 1 i 2 su imali velikog komercijalnog i kritičkog uspeha širom sveta, uključujući Ameriku, i sa time se malo novijih španskih filmova može meriti a da ih ne potpisuju mega-zvezde Almodovar i Amenabar. Uprkos tome, on se u Ljutomeru nije ponašao kao zvezda, niti je u bilo kom trenutku ispoljio bilo kakvu distancu, nadmenost, smorenost ili nešto tome slično. Naprotiv, bio je otvoren, srdačan i spreman za razgovor sa svakim ko je mogao slobodno da mu priđe. Nije bilo nikakvih telohranitelja, agenata ili zaštitnika – ili odbojne aure koja bi signalisala "aha, dobro, al' ostavi me malo na miru, okej".

            Kao što se može videti iz izraza njegovog lica uhvaćenog na fotkama tokom nekoliko naših razgovora, to je čovek koji vam poklanja celokupnu svoju pažnju, koji vas zaista sluša, i aktivno učestvuje u razgovoru, što će reći: interesuje se, postavlja pitanja i trudi se da maksimalno odgovori na vaša pitanja. Recimo, pomenuo sam mu moj roman NAŽIVO, sasvim uzgred: on je pitao o čemu se radi, a kad sam mu izneo dajdžest radnje, pomalo me je zatekao pitanjem: "A šta je taj entitet (koji se javlja u ritualu)?" Kažem, zatekao me je, ne zato što je pitanje besmisleno – naprotiv! – već zato što me to niko do sada nije pitao, niti od čitalaca, niti od onih kojima sam prepričavao zaplet.

            Razgovarali smo o Lavkraftu, i potvrdio je ono što sam slutio, da je njegov veliki poštovalac. S pažnjom je razgledao primerak NEKRONOMIKONA koji sam imao uz sebe i pohvalio sadržaj i dizajn. 

            Razgovarali smo malo i o književnosti: pitao sam ga ima li nekih novih španskih pisaca horora vrednih pomena. Pomenuo mi je autora po imenu Jose Carlos Somoza, čiji je roman DAMA BR. 13 umalo ekranizovao. Na kraju nije, samo zato što je, po njegovim rečima, vrlo težak za adaptaciju zbog mnogo likova i događaja. Šteta, jer zaplet deluje više nego intrigantno; još veća šteta – što roman ne postoji u prevodu na engleski, mada je to možda pitanje meseca, jer većina drugih romana tog autora jeste prevedena. Ja sam već kupio dva komada (THE ART OF MURDER i ZIG ZAG), na osnovu Balaguerove preporuke (kaže da Somoza piše popularno i pitko, ali književno i inteligentno) i na osnovu zapleta koji zvuče mega-primamljivo. Nažalost, zbog nekih drugih akcija, u narednim mesecima neću stići da ih čitam. 

            Detaljan intervju koji sam s Balaguerom uradio upravo je izašao u najnovijem, septembarskom broju slovenačkog filmskog magazina EKRAN, gde je zauzeo celih 6 strana. Inače, na korici EKRANA je Kronenberg (R.I.P.), unutra je njegov najnoviji KOSMET-POLIS (aka COSMOPLIS) dobio udarno mesto, a pored moje žvake sa Špancem, tu je i izveštaj sa festivala Fantastic Zagreb (ali NE iz mog pera) i još ponešto… Takođe, ako vas zanima kako Ghoul zvuči na slovenačkom, možete onlajn videti dva moja eseja u prevodu: o Brejking Bedu (Kriva pota: Od dobričine do zločinca) i o Kronenbergu (David Cronenberg - več kot človeški).  

Zato, požurite do svog najbližeg prodavca EKRANA pa pogledajte o čemu sam razgovarao s Balaguerom. Kraća verzija toga, samo sa pitanjima vezanim za SLEEP TIGHT, izaći će u kanadskom RUE MORGUE magazinu, u novembarskom broju, da koincidira sa severnoameričkom distribucijom tog filma, koja počinje krajem oktobra.

Logično pitanje: da li će i kada to moći da se čita na srpskom? Pa, videćemo… Možda, ako ga neko dovede u Beograd na Dane španskog filma u oktobru (sumnjam, ali ajde da vidimo). Ili ako neki od njegovih kratkih bude prikazan u okviru revije španskih filmova na Festivalu Srpske Fantastike, pa to bude povod da ga neka novina objavi… Na blogu svakako neće biti skoro.

Ukratko, Balaguero je bio vrlo tajanstven oko predstojećeg REC 4: APOCALYPSE kojeg će snimati krajem godine. Očito ima na umu neke nove twistove i dobro se čuva da ih ne otkrije. Izgleda da je čak i lokacija dešavanja velika tajna (nije više ona zgrada iz prva dva dela). Samo stalno ponavlja da će to biti nešto originalno, neviđeno, drugačije i sl. i da neće biti rađen kao FF.

U nezvaničnom razgovoru uspeo sam da mu izvučem nešto što u jednom intervjuu na engleskom nije hteo da otkrije – naime, naslov francuskog horora čiji je rimejk planirao da radi. Kada mi je kazao naslov, bio sam razočaran, ali kada mi je otkrio svoj pristup, šta i kako je planirao s tim da radi, zaintrigirao me je, i ako neko uopšte bude rimejkovao TAJ film – bolje da to bude Balaguero. Uostalom, ima blagoslov obojice reditelja… Naravno, naslov ne mogu da otkrijem, pošto se on još uvek premišlja da li će na kraju to raditi ili ne, ali svakako ne sme da to javno oglašava.

Inače, njegov engleski je relativno skroman, i to je, nažalost, donekle okrnjilo bogatstvo razgovora, jer nije išao u dubinu i širinu onoliko koliko bih ja to voleo, bez obzira što sam ga uporno presirao uobičajenim metodama Ghoulish interogacije, potpitivanja i slično. Takođe, taj razgovor je pojačao moj utisak stečen gledanjem njegovih filmova, da Balaguero nije preterano samosvestan i duboko promišljen reditelj, odnosno da nije čovek ideja. Nisam siguran da je u stanju da verbalno artikuliše svoje teme i ideje. Recimo, pitam ga za njegove konzistentno downbeat mračne krajeve, a on kao da je iznenađen, samo što ne reče: "Pazi, stvarno. Nisam o tome razmišljao." I još tvrdi da nije pesimista. 

Ili: pitam ga za čest motiv mrtvog deteta, ubijanja dece i uopšte stradanja dece u njegovim filmovima. Kaže: ma, to je slučajno tako ispalo; nisam svesno pribegavao tom lajtmotivu. Pa dobro, rekoh, ali uopšte u španskom filmu zapažam taj lajtmotiv, mnogo učestaliji nego u bilo kojoj drugoj horor kinematografiji: u svakom drugom španskom hororu deca vrlo gadno prolaze, nema sentimentalizacije, nema milosti, nema "think of the children", nego ginu i gadno i krvavo, k'o matori. A on će: hm, pa možda, ne znam, nisam o tome razmišljao… I tome slično.

Ukratko, reklo bi se da je Balaguero instinktivac, intuitivac i vizuelac – i hvala Azatotu, barem je dobar u tome; mada, bio bi još bolji kad bi malo više promišljao svoje scenarije.

Sve u svemu, lepo je bilo sresti ga i družiti se s njim – hvala mu na pažnji i vremenu, a Grosmanu na ovoj dragocenoj prilici.

V/H/S (2012)

 

**(*)   

2+

             Evo nama još jedne uzdanice izvikane na skorašnjim žanrovskim festivalima, evo još jedne precenjene budalaštine praćene mestimično solidnim rivjuima na netu koju će oni najočajniji i ukusa najviše lišeni hvaliti po principu "kad nema kiše, dobar je i grad", odnosno – u gomili đubreta što se danas za horor izdaje, "ovo čak i nije tako loše"! I zaista, ja ću biti prvi da priznam da se u dva sata (!!!) trajanja ovog omnibusa može naći, možda, oko 5-6 minuta vrednih gledanja. Minut ovde, 15 sekundi onde, 40 sekundi tamo, i skrpi se neka šaka jada "horora" s kojim moramo da preživljavamo u ovoj bedi i oskudici kvalitetne, promišljene, pametne i efektne strave. Daj šta daš, burazeru! Nije baš kao da možemo da biramo!

            Podžanr je FF (Found Footage), forma je omnibus (pet priča + okvir) a koncept je zasnovan na eksploataciji strave i užasa odvratnog formata koga se stariji čitaoci sećaju, poznatog pod nazivom VHS. Da, to su one kabaste plastične kutije sa osetljivim, lako mrsivim i gužvljivim trakama na koje smo, pre blagodeti digitalnog doba (DVD i DVX), bili prinuđeni da snimamo i čuvamo svoje mukotrpno nalažene i kopirane filmove. Svako ko ima malo poštenja u sebi priznaće da je taj format bio ĐUBRE, ali trpeli smo ga jer nismo imali bolje, i još smo bili srećni što smo u kućnim uslovima mogli da, kao, gledamo mutne i mračne kopije svojih omiljenih filmova a da ne moramo zbog toga da držimo 16mm trake i projektore kao naši bogatiji očevi (if any).  

Bio je to nepraktičan format: treba vam čitav orman da biste u njega smestili kasete sa filmovima kojima sada možete da napunite jedan manji eksterni hard koji staje u džep, i da vam ostane mesta za još toliko. Da i ne govorim o slabijem kvalitetu slike i tona, o krhkosti tih usranih traka koje su se tako lako gužvale i talasale i grebale o najmanje zrnce prašine koje bi palo na glavu videorikordera, o nepostojano-treperavoj crvenoj farbi i o gomili drugih razloga zbog kojih sada mogu da kažem: 1) VHS, hvala ti na svemu ali daleko ti ružna kuća i nikad se ne vratio, crk'o dabogda davno zasluženom smrću! i 2) svako ko gaji nekritičku nostalgiju prema VHS-u kao formatu obična je budala zaostala u razvoju. 

Da budem jasan, jedna je stvar prisećati se s nostalgijom svih tih divnih "avantura" iz VHS ere, iz doba video-klubova, iz doba kolekcionara i presnimavanja, iz dana naših mladosti i džeparaca protraćenih na iznajmljivanje tih plastičnih kutija sa skrnavim snimcima – ponešto o tome pisao sam i objavljivao još pre skoro 10 godina, a to imate i OVDE na blogu. Nešto sasvim drugo od tih prisećanja je gajiti idolatriju prema VHS-u kao takvom, kao prema formatu i "stilu", samo zato što je neko patetično zaostao u razvoju i vezan za svoje neprevaziđeno detinjstvo da ga u dert baca već sam pogled na mrljavu kopiju sa razlivenim bojama kojoj slika malo-malo pa titra u stranu a traking čini negledljivom gornju deformisanu petinu slike…

No, upravo ovi formalni defekti VHS-a pokazuju se zahvalnim za estetiku horora, koja počiva na sugestiji, na nevidljivom ili jedva opaženom, na dvosmislenom, na mutnom, nejasnom, nečem što čas jeste a čas nije, što treperi na ivici (ne)postojanja… Umesto nemilosrdne oštrine digitalnog zapisa, hororu baš pogoduje tehnička prljavost VHS-a, jeb'o mu ja oca u vr' guzice! I baš na tome je, dobrim delom, zasnovana "strava" u ovome filmu.

Šteta je samo što koncept nije dosledno sproveden i što su skoro sve priče u omnibusu apsurdne, besmislene i sasvim kretenske baš zato što niko više ne koristi taj šugavi VHS! Zašto bi bilo ko danas svoje digitalne zapise prebacivao na ofucane kretenske VHS trake, kad svi upravo obavljaju prebacivanje u suprotnom smeru? Zašto bi bilo ko na VHS traku presnimavao čak i svoje video-chat sesije (kao u četvrtoj priči ovde)???!!! Krembilnost. 

Da povredi dodam uvredu: ajde da zažmurimo sa oba oka na fundamentalnu imbecilnost aktivnog prisustva VHS-a u 21. veku, i to ne kao prašnjavog artefakta negde u podrumu ili ostavi gde još uvek počivaju nekakve svadbe, sa'rane i ispraćaji u JNA snimljeni u 1980-im i 1990-im, nego kao medij na kome se drže snimci od SADA i od JUČE – svih 5 priča je besmisleno i ako ih posmatramo same za sebe, izvan kontexta i koncepta VHS-a kao takvog. Zapravo, ako ćemo realno, ovde ne postoji nijedna cela i celovita, zaokružena priča – što će reći, sa početkom, sredinom, krajem i poentom. Svaka od njih, neka manje, neka više, zloupotrebljava FF formu kako bi izblefirala prisustvo priče, koje zapravo nema. Avaj, nepostojanje ŠTA pretežno je nevešto zamaskirano onim (FF) KAKO.

Budući da ovo smatram slabim filmom, u kome se, stoga, nema bogzna šta "pokvariti", od sada pa nadalje, sve do kraja rivjua, slede SPOJLERI! I PSOVKE (jer ponela me emocija)!

Okvirna priča:

Tape Fifty-Six

Directed, edited by Adam Wingard

** (2+)

Gomila nesnosnih i negledljivih imbecila ide okolo, razbija stvari, lomi, dere se, skače, huliganiše, urla, spopada žene na parkingu – i sve to snima kamerom. Prvih 5 minuta ako ne i više sačinjavaju mega-iritirajući snimci bacanja kamere levo i desno, trčanja s njome i frenetično montiranih nepodopština uz zvučnu podlogu od neartikulisanog dranja i puf-pant dahtanja. Da li ste uopšte mogli kretenskije da započnete film? Školski primer LOST ME AT HELLO pristupa!

A onda, ove morone s kamerama (TM – fraza Stivena Kinga iz DANSE MACABRE) neko unajmi da iz jedne kuće ukradu nekakvu video kasetu, "znaće oni koju, kad se tamo nađu." Kurac! U kući zateknu mrtvog (?) čiču u fotelji ispred 5-6 TV ekrana podešenih na "sneg" (statiku) i gomilu kaseta svuda okolo. Šta će ovi MORONI uraditi? Pa naravno, 1) snimaće sebe sve vreme dok se tu zamlaćuju; 2) gledaće slučajno izabrane kasete dok im mrtav (?) čiča sedi iza leđa i 3) ići će u podrum da traže još kaseta (i usput investigejtovati strejndž nojz)!

Ko proguta ovo, progutaće SVE!

Naravno da u podrumu ima još nečega (ali nećemo saznati čega), naravno da čiča nije mrtav (ali kako to i zašto to – ne se znaje), naravno da svi ovi moroni stradaju, ali uglavnom ne vidimo kako (a kamoli – zašto!) i naravno da na kraju ne otkrivamo ni ko je čiča, ni šta je tu radio, ni čemu služe te kasete, ni zašto bi iko angažovao bilo koga (a kamoli grupu retardiranih bolida) da krade te jebene vhs kasete! Ali nema veze – jebeš smisao kad imamo drmanje kamere i šunjanje po mračnim hodnicima i nagle zumove i iznenadna dranja i iskakanja iz mraka. To je sasvim dovoljno da mnogi kreteni po internetima ovo proglase za "jedan od najstrašnijih horora koji su ikada gledali". Moronima dovoljno.

Smisao, to je tako 20. vek! It's fucking millenium, motives are accidental! Chaos reigns! Bring it on! In murky VHS "palette" of crap smeared on your screen! YEAH!

Naravoučenije: Nema naravoučenija. Nema smisla. Nema poente. Svi umiru. Kako, zašto, krošto, pošto…? Čuće se! Istraga je u potoku.

Amateur Night

Directed, edited by David Bruckner

**(*) (3-)

 

Kao da početak okvira nije bio dovoljno iritantan, nego i prva celovita (ha!ha!) priča u omnibusu TAKOĐE kreće sa grupicom APSOLUTNO NESNOSNIH AMERIČKIH TEEN RETARDA koji se cerekaju i urlaju i kenjaju i skaču okolo i jedu govna u beeeskrajnim iritirajućim minutima tokom kojih će i najveći fanovi PORKY'Sa, POLICIJSKE AKADEMIJE, AMERIČKE PITULJICE i MI NISMO ANĐELI 3 biti u iskušenju da posegnu za fast-forward opcijom, ako već ne i za nečim tvrđim i ekranouništavajućim, jer ta orgija imbecilnosti, koja traje i traje i traaajeeee, dok gledamo kako izgleda "provod" ovih USA dizelaša – kako se zajebavaju u kolima, kako galame u kafiću, kako privode ženske, kako ženske vode u motel… - pa to se ne može gledati ako imate mozak iole neoštećen. 

A onda, kad stignu u motel – kreće "strava". Ćutljiva cura koju su pokupili, čudnog buljavog pogleda i refrena "I like you", razotkrije svoje vampiričasto biće i krene da ih grize, proždire i kurce da im kida jednom za drugim, sve dok ne dohvati i poslednjeg, odnosno onoga koji je sve ovo dosad snimao mikro-kamericom ugrađenom u đozluke. Ona ga zgrabi, digne visoko u vazduh (pošto ima i krila, prava bat-woman!) a onda ga smandrlja s visine i – fiiiijuuuuu:TRAAAASSS! PLJAS! To je bilo to. Kraj.

Naravoučenije: izbegavajte ćutljive i ćudljive pa još buljave žene, naročito ako nosite socijalne naočare a cura uprkos tome stalno ponavlja da joj se sviđate!

Second Honeymoon

Directed, written, edited by Ti West

** (2)

Taj Vest se obrukao svojim više nego skromnim "doprinosom" ovoj antologiji, iako je najpoznatije i najobećavajućije ime od svih uključenih. Ovde smo prinuđeni da gledamo dosadne, beskrajne minute road trip putešestvija jednog nezanimljivog mladog para po divljem Zapadu, "Ćao, mama" mahanje ispred Velikog Kanjona i slične budalaštine, a povremeno, tokom noći, vidimo da neko s kamerom ulazi u njihovu motelsku sobu, snima ih kako spavaju i gura njegovu četkicu za zube u WC šolju… The horror, the horror!

Na kraju, momka taj posetilac zakolje na spavanju u prilično eksplicitnoj krvoliptećoj sceni, a onda otkrijemo da je počinitelj – lezbo-drugarica njegove ženske, s kojom nastave dalje ovaj trip. Moronstvo!

Naravoučenije: zaboravite lezbo-fetišizam kojem su vas naučili bezbrojni pornići i shvatite: kurac je lezbejki potreban koliko i čmar na laktu. Drž'te se hetero-cura pa Bog da vas vidi, čile i nezaklane!

Tuesday the 17^th

Directed, written, edited by Glenn McQuaid

**(*) 2+

Ovo je kao CABIN IN THE WOODS, samo bez kolibe. I bez MST posmatrača/komentatora, bez Old Ones i bez Sigurni Viver. The Final Girl iz ranijeg šumskog masakra dolazi sa grupicom prijatelja (?) na poprište toga, usred šume, kako bi ovima nahranila VHS-blur-glitch koljača, ili tačnije – kako bi njima namamila ovoga i ubila ga. Sad, pošto ne znamo ŠTA JE KOG KURCA UOPŠTE TA POKRETNA ČOVEKOLIKA FLEKA, ne znamo ni otkud ovoj ideja da će taj tracking problem u ljudskom obliku uspeti da uhvati u zamku za međede i da ga prikolje k'o normalno živinče, kao ni zašto joj je baš zapelo da se time bavi (usput žrtvujući svoje "prijatelje") umesto da beži glavom bez obzira kad je već uspela (KAKO?) da preživi i umakne u prethodnom nastavku…

Na kraju, gde smo bili – nigde; šta smo radili – ništa, osim što smo videli nekoliko simpatičnih scena klanja (vidi slike). Jes' da sve to nema veze s mozgom, ali bože moj, pa ovo je JEBENI FAUND FUTIDŽ, to je forma praktično IZMIŠLJENA za filmove koji ne moraju ni da se pretvaraju da imaju nekog smisla: priča je tu u startu bačena kroz prozor, a umesto nje imamo formalne i tematske gimike!

Naravoučenije: Ne vraćaj se mečki na rupu! Eto ti ga na – sad leži prosutih creva na vlažnom šumskom tlu i pitaj se nije li ti bilo pametnije da odeš u Kaliforniju, ili ma gde drugde daleko od te šumetine!

The Sick Thing That Happened to Emily When She Was Younger

Directed by Joe Swanberg

** (2-)

Cura četuje Skajpom sa likom koji je bari. Kao, on je savetuje izdaleka o tome kako da se nosi sa navodnim "duhovima" koje ona oseća u svom stanu. A onda u twistu vidimo da su "duhovi" njegovi minioni, da je on u komšiluku, a da je cela šema bila da se njoj sleđa (?!) naživo izvadi fetus iz utrobe dok je obeznanjena. Moram priznati da me je toliko nerviralo posmatranje njihovog dosadnog statičnog Skajpa i taj abortus u spavaćoj sobi, sleđa (!), kao da joj vadi bubreg a ne zametak da mi je skroz promakao smisao i poenta tog dešavanja, pa bih bio zahvalan da mi neko u komentaru objasni šta je ovaj, zapravo, hteo, i zašto? I ZAŠTO JE JEBENU SKAJP KONVERZACIJU PREBACIO NA VHS KASETU?

Naravoučenije: Skajp je opasan, naročito ako si trudna i sama u stanu, a tvoj Skajp-drugar ima običaj da svoje net-sesije snima na VHS.

10/31/98

Produced, directed, written, edited by Radio Silence

**(*)  2+

I ovde su nam junaci – grupa fun-loving morona! Ne znam dal' zapažate pattern u svemu ovome? Sviđa mi se implikacija da bi samo MORONI bilo šta snimali na VHS kasete, ali valjda se zato ovo dešava na Noć Veštica 1998. godine, kada je VHS još uvek mogao biti u upotrebi čak i među ne-moronima (što naši junaci svakako nisu). Elem, tri-čet'ri idiota (ko će to prebrojati a kamoli pamtiti) u kostimima dođu na Helovin žurku u kuću, koju zateknu praznu – osim što se na tavanu dešava neki čudan parti izrazito nepiterselersovske sorte. Da li je u pitanju egzorcizam ili prizivanje (invokacija/inkarnacija) nije baš najjasnije, ali hell, PA OVO JE FOUND FOOTAGE, NARAVNO DA NAM FILMADŽIJE PRIČAJU SAMO ONAJ DEO KOJI NJIMA ODGOVARA, bez potrebe da smišljaju CELU priču, kao u prastara vremena, i bakću se glupostima tipa: motivacija, logika, smisao i ostalim 20-vekovnim anahronizmima.

U svakom slučaju, iako su ovi imbecili POZVANI u tu kuću (ko ih je pozvao?), domaćini na tavanu deluju zatečeno (!) njihovim banućem: štaviše, taj neočekivani upad im pokvari rabotu sa vezanom curom i nevidljiva sila počne da ih baca okolo. Ovi kreteni pobegnu, pa se vrate nazad po curu, i zajedno s njom beže niz stepenice i kroz sobe dok poltergajsti divljaju a ljudske ruke vire iz zidova i grabe uprazno. Ti duhovi, ili demoni, ili šta li su, ipak su prilično patetični kao graberi, a još su jadniji u gađanju vaznama i tanjirima, jer ništa od toga ne uspe da zaustavi naše "junake".

Or so it seems! Jer, u potpuno neočekivanom twistu, auto im se zaustavi na pruzi, cura nestane sa zadnjeg sedišta, a voz (how convenient!) naiđe baš tad! Astal la vista, bejbiz! Šta su tačno demoni dobili ubijanjem 3-4 slučajna kretena, i koji su im dalji planovi (osvajanje planete Zemlje ubijanjem kretena od vrata do vrata?) izmiče mi, ali NE MOŽE SE SVE ZNATI, ZAR NE?

Naravoučenije: Ne spasavaj vezanu ženu od ljudi mračna izgleda, jer oni su obično u pravu. Odnosno, ako ti ne znaš zašto je vezana, ona sigurno zna! Odnosno, da parafraziram Ničea: krenuo si da spasavaš ženu? Bolje se odma' sam baci pod voz!

 

I to je sve, narode! To je taj "najjeziviji film godine"! To je budućnost horora! Šmrc…