14 godina bloga: kuda dalje?

 

            Rođendan ovog bloga, koji u kiberprostoru postoji od početka 2009. godine, jeste 22. januara. To je obično bilo vreme kada ja ovde pred vama malo sebe potapšem po ramenima, navedem neke statistike o posetiocima, fidbeku i tsl., iznesem nešto umerenog optimizma i rešenosti da nastavim dalje s ovim što ovde radim, a u tome me podrži 5-6 čitalaca u komentarima, i tako. To mu bude to.

            Istina, 2019. sam 10 godina bloga obeležio izdavanjem knjige KULT GULA: PRVIH 10 GODINA, sa najboljim (po meni) tekstovima dotad objavljenim na ovom blogu. Tiraž joj je bio 500 primeraka. Eno, posle 4 godine, imam na lageru još nekih 30-ak primeraka. To je možda dobro, možda nije bog zna šta, kako se uzme.

Uzgred, ako iz nekog razloga neko do sada još nije sebi i svojima nabavio KULT GULA, možete tu knjižurinu i dalje naručiti: tih 500 strana u tvrdom povezu možete dobiti za 990 din + ptt. Ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to je još 150 din, odnosno 1.140 din ukupno. Manje od 10 e za summa summarum ovog bloga u njegovom Zlatnom Dobu…

Sad je blog napunio 14 godina (!), i ulazi u 15-tu, nakon okruglo 2.550 blog-postova.

Sad, odnosno za koji dan, ja punim 50 godina, i obavezna kriza srednjih godina navodi me na neka premišljanja, preispitivanja i podvlačenja crte.

Konkretno, što se tiče bloga, to izgleda ovako.

Javlja mi se da je vreme blogova polako prošlo, ili je na zalasku. Niko više ništa ne čita, kažu mi dobro obavešteni krugovi, pa tako ni blogove.

Poseta blogu je u blagom padu. Ništa melodramatično, ali ipak primetno. Tokom prošle godine uglavnom se kretala oko nekih 250-ak unikatnih poseta dnevno. Sve ređe dobaci do 300 ili to prebaci, ali (za utehu?!) barem i vrlo retko bude ispod 200.

prethodnih 7 dana

Linkovi se sve ređe dele po netu, posetilaca sa strane (drugi forumi ili blogovi) sve manje, čitalac je manje: npr. pre punih mesec dana okačio sam rivju za atraktivan, iščekivan, visokoprofilni film, BONES AND ALL. Do današnjeg dana njega je otvorilo samo kojih 700-ak čitalaca. Pre nekoliko godina on bi do sada imao bar duplo, tj. minimum 1.500.

Prednovogodišnji pregled horora za 20-ak dana još uvek nije prebacio 1000 čitalaca. I tomu slično…

Fidbek čitalaca je nešto manji. Ni to nije spektakularno opalo, ali ipak je primetno manje (po broju) i tanje (po sadržini) nego pre npr. 10 godina.

prethodnih godinu dana

S druge strane, moje obaveze su sve veće – kako moj biološki sat otkucava, i kako sam nestrpljiviji da realizujem svoje planove u Orfelinu, i kod drugih izdavača, a naročito vezano za moje sopstveno pisanje (romani, priče, kritike, studije, eseji, prikazi) – sve mi je teže da odvojim dva-tri sata vremena kako bih (potpuno besplatno) pisao tekst o nekom filmu ili seriji ili knjizi koji će sve manje ljudi čitati a često niko neće ni reagovati na njega, ovako ili onako. Za to vreme mogao sam da prevedem bar 5-6 strana nekog romana ili priče (za honorar), ili napišem nešto svoje (za večnu slavu i besmrtnost)…

Zbog toga, mada se trudim da na blogu pokrijem sve što je iole vredno pažnje, imam sve manje motivacije i vremena da pišem iscrpne kritike, kao nekad. Ko zna zašto je to dobro? Ionako često otkrijem da velika većina „čitalaca“ zapravo ne dolazi ovde da čita moje kritike i rivjue, nego samo da vidi ocenu filma. Ne zanima ih kao kritičar i analitičar nego samo kao relativno pouzdani radnik u video-klubu. „Gule, vredi li ovo gledanja? Vredi? Super, gledam! Šta, ne valja! Super, uštedeo si mi vreme, aj’ ćao!“

lik stvari koje dolaze

Ako je tako, onda je i tviter dovoljan. Npr. sinoć sam pogledao PREY FOR THE DEVIL. Zašto bih i za koga i za čije babe zdravlje pisao detaljan rivju toga ako 90% „čitalaca“ samo želi „post“ ove sadržine:

PREY FOR THE DEVIL; ** (2); dosadna otrcana predvidiva rutina, kompetentna ali bezlična i nebitna.

Možda je čak i sve ovo posle zvezdica suvišno za većinu.

Da, 90% novijih filmova i ne zavređuje detaljnije od ovoga. Ali problem je što i za one nešto bolje, sa ocenom od 3- pa nagore, sve manje nalazim motivacije, vremena, smisla da se njima bavim…

Minuli rad

Da skratim: bez brige, ne planiram da ugasim blog, bar ne za sada. Trudiću se, koliko mogu, da ga održavam u životu, dokle god vidim da imam za koga i zašto.

Ali, paralelno s time, nosim se mišlju da svoje blogu-nalik aktivnosti prebacim u drugu formu, npr. podkast. Čini mi se da se narod preselio na tu formu. Možda „niko ništa ne čita“ (ili barem ne blogove), ali izgleda da mnogi ta sranja slušaju – dok voze, dok peru sudove, dok vezu goblene, šta god…

Dakle, nije nemoguće da tokom ove godine, kad to još malo promislim i ispitam sve tehnikalije i forme i fore i fazone oko toga, postepeno The Cult of Ghoul prevedem u formu podkasta. Verovatno samo audio-podkasta, jer šta ima da me gledate, dovoljan je i zvuk. No, videću još da li ću ulaziti u to, kada, kako, u kojoj formi, s kojim tačno sadržajem, da li da budem sam ili s gostima…

Za sad samo glasno razmišljam o tome. Pa, ako neko uopšte više čita ova moja slova, nek javi šta misli o tome. Kao i da li bi iko bio voljan da to akcijanje podrži nekim simboličnim, ili kakvim god, finansijama – ili će sve ostati na lajkovanju.

Za početak radije ne bih ulazio u taj poduhvat sa nekim ozbiljnijim svojim finansijama jer one će mi trebati za (samo)izdavaštvo: u planu imam da izbacim čak dve knjige za ovu godinu, roman i zbirku priča, a to, deco, KOŠTA. Sa prošlogodišnjim poskupljenjem papira i štampe izdavaštvo je dovedeno na rub egzistencije, i baktanje time postalo je samo za godinu dana daleko rizičnije i opasnije, samoubilačkije nego što je dotad bilo. (Zbog toga ne shvatite ovo kao obećanje – možda uspem da zatvorim finansijsku konstrukciju samo za jednu realnu samizdat knjigu ove godine, umesto za preterane i pre-rizične dve!) Da povrh toga još kupujem neke besne kamere, mikrofone i reflektore, svetla – nije sada realno.

Ali, eto, razmišljam o tome, ispipavam teren, pa ću videti.

Ako uopšte stvarno zakoračim u tu formu, linkove ću svakako deliti i ovde na blogu – paralelno sa tekstovima, spiskovima, osvrtima, najavama koje ću pisati i tokom ove 15. godine bloga.

Eto, toliko sam vam imao reći na tu temu, za sada.

Srećan nam 14. rođendan, i da smo živi, zdravi i vredni!

P.S. Da, znam da kasnim i sa Zlatnim Gulovima i sa Top-listom naj-horora 2022. Biće toga, nadam se u razumno bliskoj budućnosti – čim odgledam još neke kandidate za najviša mesta koje dosad ne stigoh…

P.P.S: Da pojasnim nekoliko stvari povodom gore izrečenog, jer izgleda da ima nešto više ljudi kojima je stalo do ovoga, a ja sam namerno bio neodređen, jer nisam hteo da to zvuči kao NAJAVA, obećanje, plan i program – jer sve to oko eventualnog podkasta za sada je samo glasno razmišljanje od kojega možda bude nešto, a možda ne bude ništa.

1) Čak i ako pokrenem podkast, to neće značiti prestanak pisanja na blogu.

2) Ako pokrenem podkast, njegova forma svakako neće biti pretežno posvećena rivjuima filmova. Rivjui će ostati u pisanoj formi na blogu.

3) Ako pokrenem podkast, ne verujem da bi to bio one man show, u smislu da samo mene u njemu gledate i/ili slušate. Njegova ako ne isključiva a ono sigurno preovlađujuća forma bili bi intervjui, razgovori, sa domaćim i stranim relevantnim osobama. Bilo bi tu arhivskih: čuvam audio snimke razgovora sa skoro svim veličinama s kojima sam bio u dodiru, od Balaguera preko Hodorovskog i Stenlija do Stivaletija i Englunda. Bilo bi, možda, i ponekih audio-video intervjua rađenih sa mnom, koje smatram još uvek vrednim. Zatim, snimaka nekih mojih javnih predavanja o hororu, ili promocija knjiga. Zatim, neki izbor razgovora s Kadijevićem, koje sam radio za VIŠE OD ISTINE. Najzad, bilo bi i svežih, originalnih, spec. za podkast rađenih razgovora sa domaćim i stranim gostima, kritičarima, filmmejkerima, piscima itd.

4) Glavna prepreka za ovo poslednje (gostovanja spec. za podkast) je u tome što sam ja lociran u Niškoj Banji, a moji eventualni gosti su daaaleko odatle, pretežno u Beogradu – gde nemam ni studio ni prostoriju ni tehniku za snimanje. A sve i da uložim neke pare u kamere i mikrofone i čuda i opremim nešto nalik studiju u N. Banji – to je neisplativa investicija, jer nije realno, i finansijski i logistički, da bih povrh toga još mogao da plaćam putovanje, i smeštaj eventualnim gostima koji bi se cimali da bi mi dolazili iz BG u N. Banju. Bez nekih sponzora i mecena ne znam koliko bi mi bilo isplativo da plaćam čak i taxi u Beogradu, s kraja na kraj grada, a kamoli bus (ili auto!) Bg-Niša. A čak i s tim, ne znam koliko je realno da bi se neke veličine, od kojih su neki i u godinama, smarali da putuju tri sata do Niša radi nekog podkasta, pa još tri nazad u Bg…

5) „Arhivsku“ varijantu bloga (sa već postojećim audio i video materijalima) mogu da pokrenem sutra, ali ne znam koliko je ona atraktivna da SAMA to održava. Ekskluzivnu, sa sadržajem rađenim spec. za podkast, neću moći da realizujem bez niza logističkih i finansijskih varijanti koje trenutno nemam rešene…

13 STRAŠNIH PRIČA – Edogava Ranpo

 

Izdavač: TANESI

Pismo: Latinica
Povez: Broš
Godina: 2022
Format: 20x13,5
Strana: 240

 

Šta kaže izdavač?

 

Svet sočiva, ogledala, iskrivljene vizure, kojim putuju čudni putnici sa krpenim lutkama, koji su puni nemogućih ubistava bez zločina i krivca, u kome skoro da i nema natprirodnog, pa se on čini samo stvarniji i strašniji – takvim svetom je u prvoj polovini prošlog veka japansku publiku opčinio, i sada se prvi put na srpskom jeziku javlja u samostalnom izdanju, jedan od najvećih pisaca japanske popularne književnosti: Edogava Ranpo.

Edogavine misterije se, uprkos svoj složenosti zločina, interesuju pre svega za ljudsku psihologiju. Goro Akeći u priči Ubistvo na brdu D kaže: „Interpretacija može na bilo koji način izmeniti materijalne dokaze. Najbolji metod istraživanja jeste uz pomoć psihologije proniknuti u dubine ljudske duše“. Ovaj princip se može nazvati Edogavinom zvezdom vodiljom, i on ga je prirodnim tokom doveo i do dela prisutnih u ovoj zbirci. Jeza neželjenog dodira (Čovečja fotelja), iživljavanje nad bespomoćnim (Gusenica), apsurd nesputanog zločina (Crvena odaja) – u njima se obrađuju sakriveni, sramotni aspekti ljudske psihologije, a ne sadrže nužno elemente misterije. Čak i kad ih ima, pažnju čitaoca grabi pre svega jezovita atmosfera, a ne razrešenje slučaja. Ovakve priče mu s pravom daju naziv predstavnika pravca Ero, guro, nansens (erotika, groteska, apsurd).

 

Šta kaže Ghoul?

 

Edogava Ranpo je prvorazredni klasik japanske horor književnosti, umnogome njen začetnik – barem u njenom savremenom obliku (začetom početkom 20. veka), a ne u vidu folklornih, bajkovitih „kwaidan“ priča o duhovima, bogovima i demonima kakve su postojale vekovima pre njega.

Nema kod njega demona i duhova, primarni oblik ispoljavanja strave kod njega jeste – psihološka strava, strava poremećenog uma, greha, perverzije, nastranosti, morbidnosti, zločina.

Njegov uzor bio je Edgar Alan Po: ime kojim se proslavio zapravo je pseudonim - Edogava Ranpo je japanizacija Poovog imena (Edogav Aran Po). Po je, takođe, najslavniji po pričama psihološkog, ili barem debelo psihologizovanog horora, u kojima je „Đavo perverznosti“ primarni pokretač, a duhovi i demoni su u nagoveštaju, ako i tamo.

Sad, da se razumemo: Ranpo kao umetnik nije nigde blizu Pou, ali Pou nigde blizu nije NIKO drugi, sem donekle Lavkrafta. Po je bio primarno pesnik, i to se vidi i u njegovim slojevitim, složenim (i leksički i idejno i poetski i kako god hoćete) pričama. Ranpo je bio novinar i palp pisac, i njegov stil daleko je jednostavniji, direktniji, jednodimenzionalan i prilično jednoznačan.

Prosto rečeno: tomovi i tomovi ispunjeni su esejima i čitavim knjigama o pravom značenju i tumačenju „Ligeje“ i „Ašera“, o psihologiji „Crne mačke“, o simbolici zuba u „Bereniki“, o sadizmu u „Bunaru i klatnu“ i „Buretu amontiljada“, itd itd itd. S druge strane, nema potrebe za debelim tomovima tumačenja i analize Ranpovih priča, čija su značenja najčešće već nacrtana u samim pričama, ili ako nisu, onda se kriju odmah između redova gde će ih bez problema opaziti svaki prosečan čitalac (naročito danas, kada smo svi već videli na stotine i hiljade varijacija ovih situacija i zapleta).

Tri ubedljivo najbolje priče u ovom izboru su sledeće: „Čovečja fotelja“, o tipično japanskom perverznjaku zastrašenom seksom i ženama, koji ne može/ne sme drugačije da im priđe nego indirektno, na neki pritajeni, kvarni način. Konkretno, kao majstor za izradu nameštaja on načini specijalnu fotelju sa šupljinom u njoj u koju se on potajno zavuče i tako se naslađuje kad domaćica kojoj je prodao ovaj komad nameštaja seda i meškolji se po njemu, ne sluteći da joj je pervert samo par santimetara ispod mekanih jastuka…Očito to nije klasična horor priča, već više pripovest koja zastrašuje morbidnom psihologijom i eventualno paranojom – zamislite da vam tako neko leži ispod madraca vašeg kreveta, ili ispod jastučića vaše fotelje, i tiho dahće i drkucka dok vi izigravate princezu na zrnu graška… samo što je ovde umesto zrna graška nečiji uprčeni penis…

„Gusenica“ je takođe priča o perverziji, ali druge vrste: ovog puta to nije horor paranoje već horor pasivnosti: zamislite da ste invalid, ratnik koji je u borbi ostao bez sva četiri uda – da je od vas ostalo samo truplo, glava, i genitalije. I da imate veoma nastranu i sadistički nastrojenu ženu koja je isprva smorena tim komadom mesa koji je od vas preostao – a onda, po principu „daj šta daš“, ona reši da se pozabavi time što ima – ali na sve sadističkije, bezosećajnije načine… Naslov, očito, aludira na to na šta nekadašnji čovek, sada bez udova, nju podseća…

„Crvena odaja“ za središnju temu ima fascinaciju savršenim, nekažnjenim zločinom: kao i kod Poa, tako i ovde, on nema ovozemaljsku motivaciju. Dakle, Ranpoa ne zanima zločin iz koristoljublja: da skembam bogatu ženu ili muža, dođem do nasledstva itsl. Pih! To je za one debile iz romana Agate Kristos! Ranpovi ludaci NE ubijaju zbog para nego iz naslade, iz dosade, iz lične perverzije, because fuck you that’s why! Tako i ovaj ovde: čak i ne ubija svojeručno, već ingeniozno iskonstruiše situacije u kojima neko strada, a da se nikakva direktna veza s njim ne može povući… Opet, ne radi se o hororu situacije (brrr, jeziva scena, šta će dalje biti, dal će junak da preživi?!) nego o hororu psihologije (jbt kakav bolesnik, ne mogu da verujem da ovakvi ljudi postoje, jezivo je zamisliti da dođeš u dodir s ovakvim umom!)…

U srodnom duhu su i „Dva bogalja“ (varijacija na „Izdajničko srce“, o zločinu bez razloga) i „Blizanci“ (varijacija na „Vilijama Vilsona“, samo što ovde psiho ubija svog brata blizanca, ali ostaje progonjen time). „Pakao ogledala“ je razrađena dosetka koja se poigrava simbolikom ogledala i njihovim umnožavanjem prizora, a pre svega lika onoga koji se u njima ogleda – ubeskraj. „Patuljak pleše“ je prerada Poove „Skočižabe“, samo što se daleko više prostora daje sadističkom iživljavanju nad patuljkom, a kraća i manje nadahnuta deonica je njegova završna osveta mučiteljima. „Stari lutkar“ se simpatično poigrava začudnim efektom koji lutke – ovde, figure od voska, misteriozno životne, samo što ne ožive – proizvode na posmatrača, ili čitaoca.

Neke od ovih „strašnih“ priča uopšte nisu strašne, nemaju veze s hororom, već su bliže detektivskoj priči („Zločini dr Mere“), čistoj fantastici (klasična, vrlodobra „Putnik sa slikom krpenog kolaža“) ili SF-u („Kanali na Marsu“).

Najveći kompliment koji ovoj zbirci mogu da iskažem jeste sledeći: Ranpo je dovoljno važan i dobar pisac da sam se nosio mišlju da ga uvrstim u Orfelinovu ediciju „Poetika strave“. Nisam to učinio samo zato što sam znao da Tanesi planira ovu knjigu (neke od priča iz ovog izbora već su izlazile u nekim ranijim Tanesijevim antologijama japanske priče). Moj izbor se ne bi sasvim poklopio sa ovim Tanesijevim, ali u neki moj odabir svakako bih metnuo bar polovinu od ovih 13 priča, tj. najmanje 6 od ovih 13 naslova.

Na početku je i solidan, mada za moje prohteve prekratak, predgovor koji će vam dati najuopšteniji uvod u to ko je i šta je bio Ranpo i zbog čega je značajan.

Inače, ozbiljnim pratiocima japanskog horora Ranpo je znan po nekim sjajnim filmovima baziranim na njegovim pričama i romanima, kao što su transcendentni MOJU (aka BLIND BEAST), sumanuti HORROR OF DEFORMED MEN, Cukamotov gotik GEMINI, ili sasvim decentni Barbet Šrederov INJU: THE BEAST IN THE SHADOW. Ranpa se dohvatio i klasik japanskog avangardno-revolucionarno-perverznog filma, Koji Wakamatsu, i to ni manje ni više no njegove najperverznije priče – CATERPILLAR – u istoimenom filmu (koji je, nažalost, suviše jeftin i sirov da bih ga preporučio, sem najradoznalijima).

Pošto je Ranpo nešto kao japanski E. A. Po (po čuvenju, donekle i tematici – mada u drastično neartističkoj, palp varijanti), inspirisao je i filmski omaž kao što je RAMPO (u kome pisac istražuje zločine po uzoru na njegove priče...) i omnibus RAMPO NOIR, neujednačen ali svakako dovoljno sicko na unikatni japanski način da vredi pažnje onih koji vole japanske perverzije.

Dakle, pošto Orfelin neće raditi Ranpove priče, sasvim prihvatljiva zamena neka vam bude ovo Tanesijevo više nego solidno izdanje. Izbor je vrlo dobar, prevodi odlični, štampa i dizajn natprosečni.

            Nešto više o ovom piscu na srpskohrvatskom možete naći OVDE i OVDE.

            13 STRAŠNIH PRIČA naručite OVDE.

            Ujedno vas podsećam na Tanesijevu odličnu antologiju 15 : ANTOLOGIJA JAPANSKE HOROR PRIČE koju sam već prikazao na blogu, OVDE.

            A ako vas je zaintrigirala japanska psihološka strava (perverzni, poremećeni, morbidni umovi i njihova zlodela), podsećam na roman koji je izdao Tanesi, pod naslovom NEČOVEK, a naročito na njegovu superiornu manga adaptaciju i nadogradnju Đunđija Ita, NIKAD ČOVEK!

COPENHAGEN COWBOY (TV, 2023)

**(*)

3-/2+

 

            Jbt ovaj Refn, kakav prevarant, kakav hohštapler, kakav kovač lažnog novca...! Nije da sam iznenađen, to je sve očigledno postao već odma posle VALHALE, ali ipak... ako mu ovaj blef prođe, i obnove mu ovu seriju za narednu sezonu, onda bukvalno anything goes. Ali sumnjam. Javlja mi se, ostaće ovaj nedokuvani pozeraj ovako, otvoren sa svih strana. Sad se osilio toliko da nudi narodu novčanice od tri dolara. Ovo mu neće proći. Ne sme proći. Ili nema više nikakve nade za ljudsku vrstu.

Prvo: ovo NIJE završena priča. Ne postoji gotov narativni luk u ovih 6 epizoda. Nijedno bitno pitanje koje vam se javi tokom ove kratke (a ipak subjektivnim osećajem i preduge) serije - do njene 6. epizode neće dobiti odgovor. Ko je i šta je glavna junakinja – duh, vanzemaljac, ljudsko biće sa ESP moćima, mutant, vampir, nešto peto? Ne se znaje!

Ko je i šta je jezivi plavušan, a šta njegova familija? Vampiri, vanzemaljci, bogate psihopate…? Ko su klonovi koji se pojave u zadnjim trenucima zadnje epizode? Ko su Divovi, koji se pomenu na samom kraju? Čuće se! Možda! Ako bude nastavka. A, rekoh, verovatno neće.

Drugo: ponadali ste se, biće ovo zabavno jer Refn opet gazi na teren horora? Zalazi u fantastiku, natprirodno, jezovito? Pa… ne kažem da nema ovde trenutaka i scena vrednih pažnje, ali ako očekujete da vas ovaj Pozer i Trol zaista zadovolji, pitaću: jeste li vi gledali NEON DEMON? Ako vam je to bilo super – ovo je njegovo jeftinije pitino dete, sa daleko nefotogeničnijom i nezanimljivijom glavnom glumicom.

Treće: ako ništa drugo, Refn ne samo što se vratio u Dansku (posle dugog flertovanja s Amerima), nego to znači da se vratio i – Srbima! Ponovo su tu Milo, aka Miroslav (!) (Zlatko Burić) i Raša (Slavko Labović), koji se sad neobjašnjivo zove Dušan, iako se po svemu čini da su to isti likovi koje znamo od ranije, samo su avanzovali na više pozicije. Pa samo to je dovoljan razlog da se ovo pogleda, zar ne? Meh…

Ja stalno ponavljam, a to i dalje ozbiljno mislim, da je PUSHER 3 najbolji srpski film koji nije snimio Srbin. Odavno sam to objasnio OVDE. Nažalost, sada povodom ove TV serije mogu reći da, koliko god dobrodošao ponovni susret sa starim (?) junacima, Refn sa njima ovog puta nije uradio AMA BAŠ NIŠTA memorabilno i vredno pažnje, da kažeš: e, zbog ove replike, ili ove scene, vredelo je zvati ih ponovo! Ni Burić ni Labović bukvalno ništa zanimljivo ne urade u celoj seriji – osim ako vam nije straobalno zabavno da, pred kraj, gledate Mila kako puzi na kolenima i glasno plače i moli da ga Naša junakinja ne prokune i ne ubije.

Rekoh li „junakinja“?

Avaj, velika mu je miskalkulacija s ovom glavnom „glumicom“ (nekakva Bundalović, naše gore tanušni listić). Vidim da je namerno HTEO da ona bude NULA, hodajuća NULA, ali to može da ima donekle smisla kad tu nulu oličava onaj Rajan Gusan, koji je ipak kakav-takav glumac, s nekom pojavom itd, dok ova deluje kao naturškinja (iako to nije), koju su naterali da bezizražajno stoji s onom mrtvom nezanimljivom ispijenom facom i podočnjacima. Ona deluje doslovno kao katatonični pacijent abjuzovan i protiv volje doveden iz neke institucije pred kamere a ne kao Mistična Žena Bez Imena, Žena Ko Zna Odakle, Hodajuća Misterija, ili šta god. (Što je još gore – neodoljivo liči na onog smešno ošišanog dečačića iz vremena prve sezone STRANGER THINGS, i jednom kad uspostavite tu asocijaciju, to da izgleda kao njegova starija sestra, ili brat, još ju je teže s ozbiljnim licem gledati ovakvu!)

Do kraja (?) serije nije me Refn ubedio u mudrost i smisao svoje očigledno svesne odluke da mu gl. lik bude nula i da ga/je igra glumačka nula. Možda bi to funkcionisalo da taj lik igra dobra glumica na fletlajnu. Ali ova Naturškinja-koja-to-formalno-nije – svakako nije to. Ona nema tu pritajenu, neverbalnu glumačku auru, tu snagu pojave, pogleda, koja priziva proučavanje, zapitanost, fascinaciju. Ne, ona je prosto neko neupečatljivo ispijeno žgoljavo živuljče od trijes kila iz sasvim nejasnih razloga dovedeno pred kamere. Refn je do sada uvek pokazivao veliki talenat za kasting, kako glavnih tako i sporednih likova, ali sa ovom Bundolo je žešće omanuo.

Od ovoga materijala je ladno mogo biti ok film od oko dva sata il malo jače, no nema potrebe da traje četri i po. Ipak, nije ubi bože rastegnuto do negledljivosti, ko ona prethodna mu serija (TOO OLD TO DIE YOUNG), koju sam ugasio na pola prve ep. Ovo nekako ipak vozi, ali pooolaaagaaanoooo; s vremena na vreme ponešto se poluzabavno ipak i polu-desi.

Nažalost, najzabavniji podzaplet – vezan za jezivolikog plavušana-psihoubicu – prvo dobije neočekivanu kulminaciju sa svinjama (koja skoro besramno asocira na HANNIBALA, i film, i seriju), a onda se zaboravi i tutne u šesti plan predugo, dok se serija bavi nezanimljivijim likovima i melodramom, samo da bi se vratio i on i njegova doslovno vaskrsnuta (?!) sestra, u minut do dvanes, kad je to too little, too late, i kad više deluje kao Refnovo besramno trolovanje („Dajte mi novu sezonu ako oćete da vam ovo završim i objasnim!“) nego kao opasno zajebana dramaturgija.

            Da se razumemo: nije ovo sasvim bez vraga, i može ga podneti gledalac koji ima mnogo strpljenja i mnogo tolerancije za Refna i njegove sve više iritirajuće idiosinkrazije kao što su prespori ritam, namerno izveštačeni dijalozi koji se dodatno usporavaju u izricanju, pa onda kamera koja se bez ikakve narativne ili druge potrebe vozi okolo, ili vrti ukrug po prostoriji, pa taj fetiš plavih i ljubičastih i pink svetala (jebo ga Pink i Željko Mitrović pride!)…

            JER, koncept nije nezanimljiv, ima misterije, ima nešto boleštine – na početku, s tim srpskim gastarbajter-babama koje bi da rađaju decu sa šeset godina, mađijskim putem, uz pomoć ove naše (?) žgoljave bezizražajne. A tu su onda i uvek-zabavni dežurni Zlikovci u vidu Zloružnih Šiptara. Refn i tu ostaje dosledan sebi: dok su mu Srbi, čak i kao zločesti momci i cure, očito fascinantni i zabavni i barem polu-simpatični, Šiptari su mu, kao i uvek, Čisto Nerazblaženo Zlo – lepo je videti onog fašistoidnog crno-na-crvenog Dvoglavog Orla na zastavi kako se prirodno uklapa u ambijent kriminalne, zlikovačke crno-crvene jazbine, i koliko je ogavno neprijatan taj Šiptarski Krimos (i glumac-pojava-kasting, i scenaristički kako je napisan lik).

Orao i Kokoška

            Mada, i taj Krimos nestane prebrzo iz serije, kao i Plavi Psiho, i ostane nam daleko manje zanimljivi Azijatski Krimos, a Milo tu nešto mumla i baulja, i onda bar od njega očekuješ Negde, Nešto – al patka… I onda se to izduvava prema kraju u toj Refnovoj letargiji („Šta je deco, oćete plota? Refn je nešto plota sit-a! Evo vam, umesto toga, još malo plavih i ružičastih filtera, neona, i vrtenja kamerom ukrug i ukrug yeee-haaa vidi ala vrtim, opalac!“) i, kažem, u zadnjih deset minuta se nabaca gomila nekih „tizera“ – bam, bam bam – samo, do tog trenutka ja sam već odavno smoren, i neću ništa više da znam…

pozer

P.S. Zanimljivo je koliko je Linč/TVIN PIKS neizbežan, nezaobilazan, kad se krene ovim stazama tv-krimi-horor-weirda. Bukvalno je izmislio jezik od kojeg nije mogo pobeć ni fon Trir, a kamoli Refn. Kad zađeš u tu teritoriju, ne možeš a da ne citiraš/mazneš, svesno ili nesvesno. Fon Trir je Linča u EGZODUSU uglavnom citirao. Refn ovde malo više mažnjava (ali na nivou manjih detalja, ipak nije to plagijat). Na kraju ipak pravi pozeraj u svom prepoznatljivom stilu, ali dokle će mu ovi isprazni fenserajski blefovi prolaziti ostaje da se vidi. Nadam se da će dobiti šamar od KAUBOJA (usput, naslov je potpuno rendom, nema blage veze sa „zapletom“) koji će ga ili urnisati, ili povratiti na primarna podešavanja iz kojih je napravio svojih prvih nekolko odličnih filmova.

HOROR 2022: ŠTA SE STRAŠNO RADILO?

 

U modi je da se u osvrtima na prošlu godinu kuka i žali, da se vajka i proklinje. Mnogi bi, izgleda, hteli da je zaborave, izbrišu, kao da se nije desila. Pa, ja ne pratim modu, plus volim da teram inat, a najzad, i najvažnije: meni je, na ličnom i profesionalnom planu prethodna, 2022. godina bila jedna od uspešnijih i povoljnijih – uprkos sumanutoj inflaciji, ratovima, nestabilnostima i sveopštoj propasti koja se ceri lokalno i globalno.

            Zato, evo u najkraćim crtama da sumiram gde sam bio i šta sam hororično radio prošle godine, a što je za priču. Ono što nije, a što se radilo – pa, plodove toga videćete u ovoj godini. 

Do kraja januara nadam se da ću moći da obznanim neke prilično spektakularne planove za 2023. (ako se skoro-finiširani dogovori i ugovori zaista potpišu i pečatiraju)!

 

            GHOUL INTERNATIONAL

 

Kao što znate, jedan od mojih motoa glasi: „Delaj lokalno, misli (i utiči) globalno!“ Iz moje male Niške Banje nastavljam da delam na horor polju čiji se krugovi šire preko granica Srbije. Da vidimo…

 

            1. Najuži krug za nagradu „Brem Stoker“

           

            Verovatno najvažniji događaj u mom profesionalnom životu prošle godine (a i šire!), bila je činjenica da sam bio u najužem krugu nominacija za nagradu „Brem Stoker“ – prestižno priznanje američkog Udruženja pisaca horora i najznačajniju svetsku nagradu u oblasti horor žanra. Našao sam se među pet odabranih u kategoriji „Vrhunsko postignuće u esejistici (short non-fiction)“ za rad pod naslovom „Tri paradigme horora“ (The Three Paradigms of Horror) objavljen u američkom magazinu Vastarien (Vol. 4, Issue 2, izdavača Grimscribe Press).

            Evo moje stranice na sajtu te nagrade – OVDE. 

Eto: možda nisam sa PROKLETIJAMA ušao u širi izbor za NINO-a (slepci iz žirija nisu moj roman odabrali čak ni među top-40 iz prošle godine!), ali sam zato barem s pomenutim esejem ušao ne samo u širi, nego i u najuži izbor za nagradu „Brem Stoker“!

Nagrade su obznanjene i dodeljene 14. maja, na StokerKonu i – nagradu u mojoj kategoriji dobila je Angela Yuriko Smith: “Horror Writers: Architects of Hope”. Ja ostadoh sa statusom „Finaliste“, koja takođe nosi ozbiljnu težinu i vrednost.

 

2. Intervjuisao sam Džeka Šoldera i Roberta Englanda

Jula 2022. Grossmann festival u Sloveniji imao je dva spektakularna gosta.

Džek Šolder, reditelj meni vrloobožavanih ALONE IN THE DARK i HIDDEN, i ne baš toliko dobrog, ali na svoj način zanimljivog A NIGHTMARE ON ELM STREET 2, bio je tu. Vodio sam javni razgovor pred publikom s njim.

A imao sam i čast da Šolderu dodelim Hudoga Mačka, nagradu za životno delo – evo kratkog videa koji pokazuje kako je taj svečani trenutak izgledao, OVDE.

A bio je tu i Fredi Kruger lično, Robert England!

Ne samo što se oduševljavao time kako moja prva zbirka priča izgleda, nego mi je dao veoma iscrpan intervju u trajanju od oko sat i po: jednu trećinu toga objavio je zatim NIN, jednu trećinu Politika, a preostalu nije još niko.

 

3. Učešće na naučnoj konferenciji „The Rise of Pop Pessimism and its Implications“

 

Velika mi je čast, ali i zadovoljstvo, što sam u nedelju 4. septembra učestvovao na naučnoj konferenciji u Rumuniji koja je okupila prestižna imena iz akademskog sveta, a na temu koja mi naročito srcu leži: PESIMIZAM! Tačnije, „The Rise of Pop Pessimism and its Implications”. Više detalja o njoj OVDE.

Na ovoj konferenciji, koja se odigrala u gradu Turda, blizu Kluža, usred Transilvanije (!), izlagao sam rad u kojem sam istraživao konkretne oblike koje pesimizam poprima u delima H. F. Lavkrafta i Tomasa Ligotija, te sličnosti i razlike na koje se on u njihovim pričama izražava i učinke koji se tu postižu. Naslov je „Horror’s Bitter Pill: Pessimism in Lovecraft and Ligotti”. Za sada još nije objavljen, ali javlja mi se da će najverovatnije biti u Vastarienu.

Ova poseta Transilvaniji bila je prilika za obilje obilazaka slikovitih lokacija…

 

4. Ghoul’s DAVITELJ

Početkom 2022. naša „komedija strave i užasa“, DAVITELJ PROTIV DAVITELJA najzad je izašla na engleskom, na blu reju. Izdala ga je firma Mondo Macabro, i do ovog časa taj disk je već rasprodat (out of print).

Disk sadrži obilje novih dodataka, a među njima nekoliko mojih priloga: 1) esej o filmu; 2) pisani intervju sa Šijanom (oba ova dodatka su u bukletu); 3) video intervju sa Šijanom (postavio sam mu sasvim druga pitanja), i 4) audio komentar, tokom celog filma, koji smo zajednički uradili prijatelj i kolega Igor Stanojević i ja.

 

5. Moj esej na blogu DEEP CUTS IN LOVECRAFTIAN VEIN

Izuzetno kvalitetan, prvorazredni blog o lavkraftovskim temama pod nazivom DEEP CUTS IN LOVECRAFTIAN VEIN objavio je moj esej “A Serbian Look At Lovecraft”.

U njemu govorim o tri glavne stvari: 1) o odocnelom dolasku Lavkrafta među Srbe i o tome šta mi je ovaj pisac u ranoj mladosti značio; 2) o Lavkraftovom uticaju na moje prozno pisanje i druge stručne aktivnosti, i 3) o tome kako sam, kao Srbin, primio Lavkraftovu antipatiju prema Slovenima kao inferiornoj rasi.

Detalje o tome, kao i moj esej, možete čitati OVDE.

 

6. GHOUL GLASAO ZA SIGHT & SOUND

Jedan od najprestižnijih svetskih filmskih časopisa, Sight & Sound, kojega izdaje jedna od najprestižnijih svetskih filmskih institucija, Britanski filmski institut (BFI: British Film Institute), upravo je obznanio najnoviju varijantu svoje liste najboljih sto filmova svih vremena.

Ove godine i ja sam imao tu čast da budem pozvan da učestvujem u ovom glasanju. Bio sam jedan od 1.639 svetskih filmskih kritičara čije su mišljenje u BFI-ju smatrali relevantnim da se uzme u obzir. Moju listu, kao i komentare svega toga, imate OVDE.

 

7. BIG IN MONTENEGRO!

 

Crnogorski dnevni list VIJESTI u svom vikend izdanju od 13. marta 2022. imao je podlistak MAGAZIN. Kada je obznanjeno da sam nominovan za nagradu Brem Stoker, to je poslužilo kao povod da od mene zatraže intervju, koji sam dao vrlo rado i izdašno.

U svom broju dali su mi tretman zvezde, kakav ni u jednom mediju u Srbiji nisam dobio: na naslovnoj strani sam odmah ispod Tita, a velika moja fotka preko cele prve strane tog MAGAZINA, i cele dve strane velikog formata unutra.

Pitanja za intervju sročila je Mirela Zogović, novinar rubrike Kultura/Zabava u ND Vijesti, a moje odgovore možete pogledati OVDE.

 

8. RUE MORGUE

I dalje neumorno pišem za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE – pretežno prikaze knjiga, i poneki prigodni članak. U 2022. objavio sam tamo poveći članak 100 YEARS OF HEX povodom 100 godina od premijere filma HAXAN, više stranica o knjizi Portraits of Horror posvećenoj art-horror fotografiji, članke preko cele strane o knjigama Children of the New Flesh i What the Daemon Said, kao i tuce prikaza najnovijih horor knjiga.

 

 

GHOUL NACIONALE

 

            Što se tiče mojih aktivnosti u Srbiji, evo najvažnijih.

 

            1. IZAŠLA DIVLJA KAPELA i druge priče

            U 2022. objavio sam novu knjigu - DIVLJA KAPELA i druge priče. To je, posle tri objavljena romana, moja prva zbirka priča. Izašla je krajem maja. O sadržaju i svemu ostalom imate detaljno OVDE.

            Premijerna promocija bila je na Art-Anima Festivalu! Najozbiljniji domaći festival posvećen fantastici, Art-Anima, održan je jubilarni osmi put. I ovog puta na finom, ustaljenom mestu, u Poletu. Na promociji su sa mnom govorili Ana Marija Grbić i Igor Stanojević.

            Ova zbirka još uvek nije dospela do velikih književnih časopisa: do sada je jedini prikaz dobila na portalu Autostoperski vodič kroz fantastiku, i to možete pročitati OVDE.

            Ali je zato fidbek od čitalaca, kako u mejlovima i privatnim porukama, tako i ono što se javno može pročitati na sajtu Gudrids, veoma pohvalno. Pogledajte i sami, OVDE.

 

            2. PROKLETIJE I DALJE RULAJU

            a) PROKLETIJE su dobile odličan prikaz u POLJIMA

Drago mi je da sam se, posle dugo vremena, našao na stranicama ovog časopisa, makar kao predmet prikaza; još draže mi je što je autor tog teksta, Boris Lazić, ugledan naš pisac, pesnik i prevodilac, ali i znalac fantastike u književnosti i stripu; a najdraže što je, baš na tako uglednom i prestižnom mestu, objavljen do sada najdublji osvrt na to šta PROKLETIJE jesu, pod naslovom „HOROR I PREUMLjENjE“. Evo ga OVDE.

            b) Studiozan prikaz mog romana PROKLETIJE izašao je u kragujevačkom akademskom časopisu LIPAR (Lipar / Časopis za književnost, jezik, umetnost i kulturu, Kragujevac / Godina XXII / Broj 77), a autor je Danko Kamčevski. Naslov je „ROMAN O TAJNIM I OPASNIM STAZAMA“. Evo, čitajte ga OVDE.

c) Moj roman PROKLETIJE postao je predmet naučnog rada. Autor je dr Dejan Milutinović, i trebalo je da bude izložen na nedavnoj konferenciji o TRANS/POST-HUMANIZMU na Institutu za književnost u Beogradu. U zadnji čas, zbog nepredviđenih razloga, naživo izlaganje se nije desilo, ali rad će biti objavljen u zborniku sa konferencije. 

d) PROKLETIJE se već izučavaju na fakultetu: evo foto dokaza.

Dakle: Univerzitet u Beogradu, Fakultet bezbednosti. U pitanju su master studije - Studije bezbednosti, smer je Strateška bezbednost. Kurs "Geopolitika Balkana" koji dr Vladimir Ajzenhamer drži na master studijama, a kao studiju slučaja uključio je Prokletije. Kaže mi dr Ajzenhamer : „Nastavna jedinica tiče se tzv. kritičke geopolitike, a kao njenu poddisciplinu proučavamo popularnu geopolitiku. Kako u prvom delu predavanja obično kompariram narativ o "Arbanasima" kod Garašanina, Cvijića, Protića i Tucovića, ove godine sam rešio da na toj liniji uvedem analizu tvog romana, po onoj matrici koja se obično primenjuje kod pop-kult sadržaja. Malo je reći da je ideja upalila. Studenti su upali u živu raspravu o tome iz kog razloga si koristio principe tzv. etničkog izbeljivanja "Coglava" i prostornog zamagljivanja Vardištane.“ 

On dalje pojašnjava: „Ovaj smer je dominantno usmeren na pitanja međunarodne i nacionalne bezbednosti. Upisuju ga uglavnom bezbednjaci, politikolozi, oficiri (vojna akademija), pravnici i često bude po par njih iz obaveštajnih agencija. E sad, kako studenti pričaju o knjizi koju nisu čitali - tako što im profa koji drži predmet čita određene delove, a pritom ima i zavidne deskriptivne sposobnosti, pa ih prvo uvede u "fabulu radnje".“

 

            3) ORFELIN NE STAJE!

            Tokom 2022. izdavačka kuća Orfelin objavila je još četiri knjige u ediciji „Poetika strave“ koje sam ja priredio i opremio pratećim materijalima (pogovori, biografije i dr. dodaci). Konkretno, objavili smo sledeće – kliknite za naslov za detalje o knjizi.

 

FANTOMSKI LJUBAVNIK – Vernon Li

 

PARAZIT

 

SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM - H. F. Lavkraft

 

ŽUTI ZNAK – Robert V. Čejmbers

 

Plus:

POETIKA HORORA

 

Nakon što je Orfelin tamo negde 2017. rasprodao prvi tiraž od 666 primeraka, ova knjiga je godinama bila nedostupna, nenabavljiva – čak ni na Kupindu niko nije bio blesav da se nje lišava! Knjiga-Matica, iz koje su se rodile edicije „Poetika strave“ i „Crna mačka“ sada je ponovo dostupna i onoj čitalačkoj publici koja je stasala nakon njenog izlaska – ili koja se za horor zainteresovala kasnije, delom i zahvaljući pomenutim edicijama.

 

            4. SLAUGHTER: GHOULOV HORROR FESTIVAL!

Internacionalni festival umetničkih horor filmova, SLAUGHTER HORROR FILM FESTIVAL, održan je 1-3. jula u nekadašnjoj doljevačkoj klanici u organizaciji Komplos Art Factory udruženja građana iz Doljevca. Prikazano je 15-ak filmova na tri bioskopska platna, kako u glavnoj hali, tako i u fabričkom krugu nekadašnje klanice. Prikazani su dugometražni igrani, dokumentarni, eksperimentalni i kratki filmovi horor žanra.

Ja sam bio umetnički direktor festivala.

Specijalni gost festivala bio je Norbert Fafenbihler, filmski reditelj (Austrija), a Predsednik žirija bio je Alin Ludu Dumbrava (Rumunija).

U okviru festivala održana je i tribina „Pola veka Leptirice: Horor u srpskoj kinematografiji“. Učesnici: Jovan Ristić, direktor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike i Dr Marko Pišev, pisac i predavač sa grupe za Etnologiju i antropologiju Filozof. Fak. u Beogradu; moderator: Dr Dejan Ognjanović. Na njoj su svoj osvrt na žanrovsku produkciju u svojim zemljama dali i inostrani gosti.

            Ja sam prezadovoljan kako je to prošlo – a da li će se nastaviti i razviti u 2023. ostaje da se vidi: zavisi od podrške države i lokalne zajednice, i još nekih faktora. Kako je bilo na prvom izdanju festivala? Slike i tekst su OVDE!

 

            5. KONFERENCIJA: SAVREMENE TENDENCIJE U AMERIČKOM HOROR FILMU

U Beogradu je održana prva srpska konferencija u potpunosti posvećena horor filmu.

Bilo je to 12-13. novembra 2022. godine, u okviru redovnog Festivala američkog nezavisnog filma u Domu omladine. Konferenciju sam ja osmislio, ko-organizovao i sproveo u delo.  

Bilo je osam učesnika, na osam tema

1. Žanrovska ortodoksija i inovacija – Miloš Cvetković

2. Rimejci, nastavci, franšize, ributovi – Mateja Đedović

3. Rasna pitanja (#black lives matter) – Igor Stanojević

4. #Metoo i toksična muškost – Mario Kozina

5. Rodna (LGBT) pitanja – Dragan Jovićević

6. „Elevated horror“ / „Post-horror“ – Dejan Ognjanović

7. Torture Porn fenomen – Romain Roll

8. Politička korektnost i smrt subverzivnog B-filma – David Flint

            Detaljnije o tome, OVDE.

 

            6. UČEŠĆE NA FESTIVALU SRPSKOG FILMA FANTASTIKE

Festival srpskog filma fantastike (FSFF), praćen Šetnjom zombija, održan je od 10. do 12. novembra u Dvorani kulturnog centra Beograda. Na otvaranju je prikazan, sa DCP-a, novi HELLRAISER, u potpunosti snimljen u Beogradu. Nakon filma, vodio sam Q&A sa članovima srpske ekipe (glumci, majstori za efekte, producenti, kostimografi) koji su učestvovali u ovom filmu.

 

            7. UČEŠĆE NA FESTIVALU FANTASTIKE U NIŠU

            Na Festivalu fantastike u Nišu, 20-21. maja, održanom u Niškom Kulturnom Centru, održao sam predavanje o Klarku Eštonu Smitu čiju sam KNJIGU EJBONOVU priredio za Orfelin.

 

8. UČEŠĆE NA FESTIVALU „ODRAZ STRAVE“

Filmski festival „Odraz strave“ održan je u petak i subotu 16. i 17. decembra 2022. godine u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Prvo izdanje festivala posvećeno je stvaralaštvu eminentnog reditelja Đorđa Kadijevića i ima za cilj pokušaj revalorizacije filmskih dela iz žanra horora, koja su svojom estetikom i sadržajem unela nove kodove u srpsku i jugoslovensku kinematografiju.

U okvoru toga 17. decembra je održana tribina „Premotavanje unazad – izvorišta srpskog horor filma”, a osim mene na njoj su učestvovali i Mladen Milosavljević, etnolog, pisac i reditelj; Jovan Ristić, novinar, pisac, publicista i moderator: Mihajlo Vitezović.

Detaljnije OVDE.

           

9. PREDAVANJE O NOĆI VEŠTICA

            Održao sam zajedničko predavanje (praćeno insertima) sa Nenadom Bekvalcem 31. oktobra 2022. u UK PAROBROD, a u organizaciji EU INFO CENTRA.

 

            10. INTERVJUI I PRILOZI

            Dao sam nekoliko intervjua prošle godine, za raznolike digitalne, štampane i TV medije:

 

a) Intervju za Espreso:

https://www.espreso.co.rs/lifestyle/kultura/996005/dr-dejan-ognjanovic

 

            b) Na Radio Beogradu 2, u emisiji Kontrapunkt (autor: Aleksandar Drobac), pričao sam skoro sat vremena, najviše upravo o nagradi „Brem Stoker“ i o mom nominovanom eseju.  Audio snimak tog prilično ozbiljnog razgovora možete slušati ovde:

https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4732730/poetika-horora.html

 

            c) U izdanju RTS-ove emisije iz kulture VAVILON, emitovanom na Vidovdan, bio je i prilog o meni: o tome da sam bio finalista nagrade Brem Stoker, o novoj zbirci DIVLJA KAPELA, o predstojećem romanu ZADUŠNICE, o duhovnoj komponenti horora, o potencijalima ovog podneblja za horor… Pitanja na daljinu postavila urednica emisije Jasmina Vrbavac, a sve snimljeno u slikovitom ambijentu niškog starog groblja… 

Evo ovde, od 11'15'' do 15'35''

https://www.youtube.com/watch?v=KEsGNKlQAGQ

 

            11) PODCAST GHOUL

            Svaka čast RTS-u, ali moram ipak malo i da pratim trendove i nove medije koje gleda i sluša ova današnja mladež… Govorio sam u 2022. za čak dva podkasta. Nisam dosad, u celom životu, ni za jedan, a onda u istom danu me snimali za čak dva! Zato u oba imam isti džemper. Što ti je život…

            Prvo je emitovan BEDEM PODKAST, gde je sa mnom (iza kamere) razgovarao Mladen Milosavljević – o mom dosadašnjem književnom stvaralaštvu, kritici, planovima, kao i nominaciji za Stokera. To je bilo kratko (15 min) ali slatko. Evo ga ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=EZuoO5-Azhw&t=5s

 

Zatim je išlo i moje gostovanje na jednom od najpopularnijih i najpraćenijih domaćih podkasta na temu kulture: RADIOAKTIVNI KOMARAC PODKAST gde je sa mnom pričao Bojan Uzelac. 

Tu smo već obojica pred kamerama i razgovor traje negde oko sat vremena, ima i nekih retkih ili nikad dosad mi javno postavljanih pitanja, pa eto, kad ste dokoni, ili dok jedete, dok perete suđe ili već tako nešto, možete pogledati/poslušati ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=zkkbTuObeOU&t=1s

 

            11) SAJMOVI KNJIGA

Na Beogradskom sajmu knjiga, krajem oktobra, bio sam skoro čitavog njegovog trajanja i razgovarao s čitaocima, potpisivao knjige i družio s kolegama i fanovima.

            Na Niškom sajmu knjiga, početkom decembra, bio sam predsednik žirija za dodelu šest glavnih sajamskih nagrada.

 

* * *

 

            Tako je, otprilike, izgledala moja 2022. iz ugla horor aktivnosti.

            Bilo je u njoj, nažalost, i horora sasvim druge vrste: dragi sestrić Matija, moj čest kompanjon u gledanju horora, kod kuće i u bioskopu, ali i na nekoliko slikovitih, nezaboravnih izleta u okolini Niša, u maju mesecu prošle godine iznenada je preminuo u 24. godini.  

Pominjao sam ga u nekoliko navrata ovde na blogu, kada sam kačio foto-izveštaje (pretežno njegove slike) sa naših putešestvija, na koja ovom prilikom podsećam:

 

Pusto selo Špaj, danas

 

Koritnjak, mrtvo selo na vrhu brda

 

Spomen park BUBANJ

 

Konc-logor „Crveni Krst“, Niš

 

Divote Stare planine (1): Kozji Kamen

 

Divote Stare planine: Vodopad Tupavica

 

Usko GRLO na Staroj planini

 

ZAVODNIK u Špaju

 

            Ostao sam bez reči tada kada se to desilo, i bez reči sam ostao i do danas. Ne vredi; možete da budete i pisac, da vam je ceo život vezan za reči, izražavanje, pisanje, ali kad naiđete na tako nešto protivprirodno, da neko naprasno nestane u tako ranoj mladosti --- šta reći?! Kad sam ostao bez oca, 2013, a zatim i bez majke, 2018, uspeo sam da napišem neke osvrte i ovde na blogu tim povodom. Što se ovoga tiče, sve što mogu jeste da podsetim na naše zajedničke horor avanture i da svoje prošlogodišnje, ali i naredne aktivnosti posvetim Matiji. Znam da je bio ponosan na svog ujaka, radovao se mojim horor radovima, i tek bi… ali… Azatot je, u svom haotičnom idiotluku, hteo drugačije.