ATHANATIK: prvi broj časopisa za fantastiku u književnosti

 

            Čast mi je i zadovoljstvo što sam deo jednog izuzetno vrednog projekta: naime, u Crnoj Gori je upravo izašao prvi broj (dvobroj) časopisa za fantastiku u književnosti ATHANATIK, koji je više nego regionalni, bez preterivanja može se reći - svetski (po uredništvu i učesnicima). U ovom broju možete čitati moj rad „Problemi poetike Stivena Kinga“.

Ovo izdanje u ex-Yu, koliko znam, jedinog parnjaka po koncepciji i ozbiljnosti pristupa ima u KNJIŽEVNOJ FANTASTICI, almanahu-godišnjaku koji izdaje Kontrast a uređuju Dragoljub Igrošanac i dr Mladen Jakovljević.  

            Neke razlike, na prvi pogled: ATHANATIK je velikog formata (A4), pa na svojih 250 strana zapravo ima sadržaja kao uobičajena knjiga od 500. Veći je naglasak na akademskom izučavanju fantastike, sa mnogo više uglednih akademika u sadržaju. Ima zaseban deo posvećen ilustraciji. Ima i filmske prikaze (epohalni MAD DOG ocrnjen, makedonska arty drama YOU WON’T BE ALONE prehvaljena).  

            Zbog drugih obaveza (dve Orfelinke se spremaju istovremeno, plus dve Crne Mačke, plus jedno Gluvo Doba!) nisam stigao da ovo u celosti pročitam, ali sam časopis obdareno prelistao, dijagonalno pregledao, skenirao, i ponešto malo i čitnuo, i mogu reći i potpisati da se radi o veoma vrednom, kvalitetnom odabiru kritičkih (non-fiction) tekstova, dok što se tiče proze – to ću moći da procenim tek kad u nju zaronim.

 

Evo više podataka o ovom izdanju: vest pozajmljujem sa nenadmašnog sajta Art-Anima.

 

Podgorička izdavačka kuća Ouroboros nedavno je objavila prvi broj časopisa za fantastiku u književnosti i umetnosti Athanatik, iza koga kao inicijator i glavni i odgovorni urednik stoji dr Marijana Terić. Časopis je podržan od strane Ministarstva kulture i medija Crne Gore, a planirano je da izlazi dva puta godišnje.

Redakciju čine eminentna imena regionalne scene fantastike: Zoran Živković, Sava Damjanov, Pavao Pavličić, Dejan Ajdačić, Adnadin Jašarević, Budimir Aleksić, Vlada Urošević, Lidija Kapuševska-Drakulevska, Goran Tribuson i u svojstvu stručnog saradnika Natalija Đaletić.

Časopis Athanatik omogućava čitaocima sveobuhvatno i celovito sagledavanje fenomena fantastike, pristupajući toj vrsti književnosti iz različitih aspekata i predstavlja značajan doprinos teorijskom promišljanju žanra, ali i značajan doprinos međunarodnoj afirmaciji crnogorske fantastične književnosti i umetnosti.

Sadržaj je podeljen na zasebne celine posvećene prozi, kritici, esejistici, intervjuima, likovnoj umetnosti, stripu i filmu, a pored najpoznatijih regionalnih stvaralaca fantastične književnosti, mesto u časopisu su dobili i mladi talentovani umetnici.

Kako bi bio pristupačniji širem čitalaštvu, pored tekstova usko vezanih za žanr, časopis donosi i tekstove koji se tematikom graniče s pojmom fantastike; radove koji sadrže bajkovni segment narodnog stvaralaštva ili prelazne oblike od narodnih legendi ka individualnim umetničkim ostvarenjima; manje poznata dela fantastike iz drugih književnosti, kao i dela od kulturno-istorijskog značaja za Crnu Goru, poput „Legende o Vladimiru“.

Autor naslovnice je grafički dizajner Ivan Cakić.

 

Prvi broj Athanatika na 246 strana donosi sledeće tekstove:

 

RIJEČ UREDNIKA

 

REDAKCIJA ČASOPISA

 

PROZA

Legenda o Svetom Vladimiru – Pop Dukljanin

Posljednji zmaj [ili posljednja zmajomansa] – Adnadin Jašarević

Beleg – Ranko Krstajić

Voljeti vuka – Milisav Popović

Dubrovnik – Desislavino izgnanstvo – Miraš Martinović

Legenda o Kosačama – Adrijan Sarajlija

Razgovor – Tamara Lujak

DNK Hana mutna reka ludilo – Veselin Mišnjić

Priča – Damir Karakaš

Čelik od Jadrana – Dušan Jabučanin

Ničija zemlja – Filip David

Čuvaj se, čuvana Tetraktis – Vjera Banićević

Drevni – Alma Zornić

Boranya – Mirko Grdinić

Neka lica ovih priča – Božidar Zejak

Sloboda se kaže glad – Goran Skrobonja

Dušegupka – Tihomir Jovanović

Iznad Morače lebdela je izmaglica – Dragana Kršenković Brković

Vremenski putnik – Tatjana Milivojčević

 

IZ UGLA NAUKE I KRITIKE

Odnos: Fantastika – nadrealizam, približavanja i udaljavanja – prof. dr Vlada Urošević

Romaneskna trilogija Čeda Vukovića za djecu – preplet čudesnog, fantastičnog i naučnofantastičnog – prof. dr Budimir Aleksić

Njegoš kao pripovedač: Luča mikrokozma – prof. dr Sava Damjanov

Problemi poetike Stivena Kinga – dr Dejan Ognjanović

Tišina kao oblik samospoznaje na Hamzinom putu istine – dr Marijana Terić

Heroj kakav nam je i potreban – Nenad Gajić

 

PREVODI

O drugoj trilogiji Zemljomorja U. K. Legvin i saznanjima koje ona pruža: Komentar (2006)* – prof. dr Darko Suvin

Noćne čari fantastike – prof. dr Lidija Kapuševska-Drakulevska

 

INTERVJU

Goran Tribuson – Mnogo sam puta djelovao poput kakvog šizofrenog pisca

Božidar Zejak – Pisac magičnog realizma ili realistične magije

Likovna umjetnost

Tajna čojku čovjek je najviša (Petar Petrović Njegoš) – Ljiljana Zeković

digitalne ilustracije Ivan Cakić

 

STRIP

Učio sam čitati Dikana – Adnadin Jašarević

Fantastika Šeste Avenije – dr Luka Rakojević

Ilustracije i crteži autora stripa Luke Cakića

Stvaranje Filozofsona i Filozofine – Adnadin Jašarević

 

FILMSKE KRITIKE

Mad God – Mario Radišić

You Won’t Be Alone – Mario Radišić

 

IN MEMORIAM

Povodom desetogodišnjice smrti Reja Bredberija – Marijana Terić

Hronika o biblioteci kao krvotoku čovječanstva – Adnadin Jašarević

 

*

Za sve one koji su zainteresovani za kupovinu prvog časopisa za fantastiku u književnosti i umjetnosti "Athanatik" mogu se obratiti izdavaču Ouroboros - Izdavačka kuća na kontakt telefone: 068 533 695 i 068 042 722 ili putem imejl adrese: ouroboroscrnagora@gmail.com  / marijana.athanatik@yahoo.com

Moguća dostava za sve zemlje regiona. 

 

*

A kad smo već kod toga, da skrenem pažnju i na studiju crnogorske teoretičarke književnosti Marijane Terić, urednice ovog časopisa (prva Crnogorka koja je doktorirala iz oblasti fantastičke književnosti), koja bi mogla/morala da zanima i čitaoce ovog bloga, Putevima beskraja – Recepcija jugoslovenske fantastičke proze.

Radi se o njenoj prerađenoj doktorskoj disertaciji, u kojoj se bavila komparativnom analizom jugoslovenskih stvaralaca te napravila paralelu sa hispanoameričkom literaturom.

„Doktorska disertacija, u prvom dijelu, bavi se naučnim sagledavanjem i teorijskim određenjem fantastike. Na konkretnim literarnim ostvarenjima biram autore od svake od nacionalne književnosti s prostora bivše Jugoslavije te analiziram fantastičku prozu autora koji su stvarali pod uticajem Borhesa. Ali, ne samo pod uticajem Borhesa, nego i pod uticajem evropske i svetske literarne produkcije“, istakla je Terić.

Objavljeno izdanje monografije Putevi beskraja, namenjeno crnogorskoj čitalačkoj publici, štampano je kao autorsko izdanje uz podršku Ministarstva prosvjete, nauke, kulture i sporta Crne Gore. Izdanje namenjeno čitalaštvu u Srbiji biće objavljeno uskoro pod etiketom beogradske izdavačke kuće Alma.

Studija Putevi beskraja tretira fantastiku u delima najznačajnijih jugoslovenskih pisaca druge polovine 20. veka. Reč je o prerađenoj doktorskoj disertaciji na temu „Recepcija fantastike u jugoslovenskim književnostima (1945-1990)“ odbranjenoj na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu pod mentorstvom prof. dr Save Damjanova i članova komisije, dr Bojana Jovića i prof. dr Željka Milanovića.

Knjiga predstavlja istraživački projekat koji implicira komparativno izučavanje fantastičke literature u srpskoj, hrvatskoj, crnogorskoj, bosanskohercegovačkoj i makedonskoj književnosti, odnosno književnostima na prostoru bivše Jugoslavije sa izuzetkom slovenačke.

Budući da je reč o književnostima srodnih jezika koje su delile prostornu povezanost i kulturnu istoriju, izbor književnih dela koja pripadaju fenomenu fantastike vezan je za autore sličnih poetičkih težnji. Odabrana dela se u monografiji posmatraju kroz prizmu savremenih teorijskih paradigmi i analiziraju u interkulturalnom kontekstu evropskog, ali i svetskog književnog kruga.

Studija komparativnim pristupom ukazuje na recepciju fantastike u jugoslovenskim književnostima identifikujući brojne inovacijske impulse nastale pod uticajem svetske literature, koji pokreću inovativna strukturna rešenja nepoznata jugoslovenskom čitalaštvu tog perioda.

Recenzent, Željko Milanović, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ističe da monografija Putevi beskraja pruža originalan naučni doprinos koji je važno prezentovati većem broju čitalaca. Toj proceni pridružuje se i prof. dr Zoran Živković ističući važnost studije Marijane Terić:

„Autorka se latila hvale vrednog poduhvata da osvetli jedno još nedovoljno proučeno područje kulture na ovim prostorima iz druge polovine dvadesetog veka – stasavanje fantastičke proze. Tek je u naše vreme postalo belodano da se na tom polju u pomenutom razdoblju odigrala svojevrsna revolucija – jedna književna vrsta uznapredovala je od marginalnog paraliterarnog žanra do matice visoke književnosti. Marijana Terić izvrsno je uočila i predočila ovo sazrevanje fantastike uopšte, a napose naučne fantastike, kojima danas više niko u akademskom svetu ne poriče samosvojnu vrednost“, kaže Živković.

Marijana Terić (1986, Nikšić) diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću – Odsjek za srpski jezik i južnoslovenske književnosti. Na istom fakultetu magistrirala je 2013. godine, stekavši time zvanje magistra nauke o književnosti. Doktor je društveno-humanističkih nauka (filološke nauke) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Objavljuje radove za više stručnih i naučnih časopisa za književnost. Autorka je monografije Unutrašnja strana vremena (Fakultet za crnogorski jezik i književnost, Cetinje, 2016), Književne opservacije (2021) i „Putevima beskraja – Recepcija jugoslovenske fantastičke proze“ (2021/2022).

SADRŽAJ:

UVODNE NAPOMENE

 

I FANTASTIČKA KNJIŽEVNOST ‒ KNJIŽEVNOTEORIJSKA SAGLEDAVANJA
1. Pristupi proučavanju fantastike
2. Kratak pregled tipova fantastike
2.1. Postmoderna fantastika

 

II ULOGA I ZNAČAJ TEORIJE RECEPCIJE U NAUCI O KNJIŽEVNOSTI

 

III PREGLED KNJIŽEVNO-KRITIČKIH PUBLIKACIJA
1. Recepcija fantastike u hrvatskoj književnosti
2. Srpska fantastika u književnoj kritici
3. Fantastika u bosanskohercegovačkoj književnosti
4. Makedonska književnost u kritičkom ogledalu
5. Crnogorska književno-kritička sagledavanja fantastike
5.1. Slobodan Vukanović kao utemeljivač savremene crnogorske fantastike

 

IV NAUČNA FANTASTIKA
1. Fantastična biografija „pionira naučne fantastike“ Zorana Živkovića

 

V HISPANOAMERIČKA FANTASTIČKA LITERATURA
1. Horhe Luis Borhes kao model umjetničkoga stvaranja
2. Svijet Borhesovog djela
3. Sistem simbola u Borhesovoj prozi

 

VI FANTASTIKA U KRATKIM PROZNIM DJELIMA JUGOSLOVENSKIH PISACA
1. Poetička obilježja hrvatskih stvaralaca i recepcija njihovih djela
2. Lađa od vode Pavla Pavličića
2.1. „Lađa od vode“ kao programski tekst fantastičara
3. Proza Gorana Tribusona
3.1. Fantastička komponenta Tribusonove „Praške smrti“
4. Hrvatska prozna preplitanja

 

VII MLADA SRPSKA KNJIŽEVNOST
1. Mlada srpska proza: kontroverze i književnokritički stavovi
1.1. Književna kritika: Tema broja „Mlada srpska proza ili proza razlike“
2. Metapoetski diskurs i lavirintna proza Milorada Pavića
3. Pavić i postmoderni fantastički diskurs
4. Metaliteralna i intertekstualna struktura Pavićevog teksta
4.1. „Večera u krčmi Kod znaka pitanja“‒ povampireni tekstovi dvojice autora
5. Nonsensi i provokacije u prozi Save Damjanova

 

VIII FANTAZMAGORIJSKA SLIKA SVIJETA U PROZI MIODRAGA BULATOVIĆA
1. Pisac „s one strane zla“
2. Satirično-fantastičko modelovanje svijeta u Bulatovićevoj prozi (recepcija zbirke pripovjedaka Đavoli dolaze i Vuk i zvono)
3. Fantastika, groteska, satira
4. Crnogorska književnost fantastičkog usmjerenja

 

IX „GENERACIJA SEDAMDESETIH“ U MAKEDONSKOJ LITERATURI
1. Kako se pišu priče (Noćni fijaker Vlada Uroševića)

 

X EFEKAT ZAČUDNOSTI U PROZI IRFANA HOROZOVIĆA
1. Lavirintska struktura prozā Talhe ili šedrvanski vrt

 

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

BIBLIOGRAFIJA

IMENSKI REGISTAR

INDEKS POJMOVA

BIOGRAFIJA AUTORA

Dva nekrologa: RUĐERO DEODATO i AGUSTI VILJARONGA

             Nisam hteo da u novu godinu ulazimo s nekrolozima, smrtovnicama, suzama i crninom, iako nas je tik uoči dočeka tzv. Nove Godine (Plisken bi reko „Nova ŠTA?!“) napustio jedan od velikana horora, Italijanski maestro, Ruđero Deodato. Nažalost, pre neki dan umro je, veoma prerano, u naponu snage i usred pripremanja novog horor filma, Agusti Viljaronga, i zato osećam potrebu da se makar ukratko oprostim na ovom mestu od njih.

            Deodata sam imao priliku i da upoznam na Grosmanu, u Sloveniji, i da uradim jedan od svojih najdražih intervjua.

            Možete ga pročitati, na engleskom, ovde:

Ruggero Deodato Interview at Grossmann 2009

 

            Mogu reći da je na mene ostavio povoljan utisak kao malo koja horor veličina koju sam upoznao – ne zato što su ostali bili drkadžije, nego zato što je “notorni”, “ozloglašeni” reditelj “najzabranjivanijeg, najšokantnijeg, najštagod filma” (kako su skoro bez izuzetka glasili naslovi „vesti“ senzacionalistički-debilnih „novinara“, tj. pisaca klikbejt članaka) zapravo, pogađate, izuzetno topla, srdačna, duhovita osoba s kojom je bilo uživanje pričati.

            Moj osvrt na njegovo remek-delo (i svako ko ne vidi da je to remek-delo u najstrožem smislu reči je slepac, to mogu da vam potpišem i izdam potvrdu s pečatom) možete čitati ovde:

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)

 

Na blogu imate i moj prikaz njegovog manje znanog, i ređe hvaljenog, a odličnog filma – istina, nema tu horora ni u tragovima, ali radi se o vrhunski zabavnom, ciničnom i unikatnom pajkanskom-drugarskom filmu koji toplo preporučujem. Pa gledajte samo taj genijalan naslov! ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK!

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)

 

A za zabavu i razonodu, evo i mog kratkog, slikovitog podsećanja na Deodatov zabavni treš (koji umalo da nije režirao Slobodan Šijan!):

THE BARBARIANS (1987)

 

I još jedan zabavni treš hororčić:

DIAL HELP (1988)

 

Ako bi trebalo da sumiram opus ovog reditelja, to bi moglo izgledati ovako nekako.

 

Ruđero Deodato

(Ruggero Deodato, 1939 - 2022)

 

Značaj:

 

Režirao jedan od najboljih (i najzloglasnijih) italijanskih horor filmova svih vremena, KANIBALSKI HOLOKAUST. Ova tvrdnja bi se mogla proširiti tako da glasi „jedan od najboljih italijanskih filmova svih vremena, bez obzira na žanr“. A možda ne bi bilo preterano ako bismo reč „italijanski“ zamenili sa „svetski“?

 

Jedan je od najpouzdanijih, najtalentovanijih i najhrabrijih od svih italijanskih eksploatatorskih režisera, sa talentom i integritetom iznad odradeka s kojima se ponekad lenjo trpa u isti koš kakvi su Serđo Martino, Umberto Lenci, Luiđi Koci, i slični.

 

Sa značajnim uspehom okušao se u brojnim žanrovima izvan horora: policijski triler ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK (1976) je vanredno dobar i nadahnut primer euro-eksploatacije.

 

Često je uspevao da pomiri komercijalne i eksploatacijske momente sa stavom i ličnim pečatom koji njegove najbolje filmove izdvajaju kao autentične autorske proizvode.

 

 

Kurioziteti:

 

Karijeru počeo kao asistent Roberta Roselinija, a radio je i kao režiser II ekipe na filmovima Rikarda Frede, Antonija Margeritija i Džozefa Louzija. Posebno se istakao na kultnom špageti vesternu ĐANGO Serđa Korbučija (gde je sam snimio većinu scena u Španiji), nakon kojeg mu je pružena prilika da režira sopstvene projekte.

 

Radio veliki broj eksploatacijskih filmova različitih žanrova, od krimića do erotskih melodrama i „istorijskih“ filmova o Herkulu (tzv. peplum).

 

Na filmovima POSLEDNJI KANIBALSKI SVET i KANIBALSKI HOLOKAUST asistent mu je bio Lamberto Bava.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je jedan od 10 najgledanijih filmova svih vremena u Japanu (zarada je oko 7 milijardi jena).

 

Kao i Fulči i Rambaldi pre njega, morao je da na sudu sa svojim majstorom za efekte dokazuje da nasilje (nad ljudima) u HOLOKAUSTU nije stvarno; takođe se pojavio sa glumcima u jednoj TV emisiji kako bi dokazao da nisu ubijeni pred kamerama.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je navodno bio zabranjen u oko 60 zemalja (uključujući Italiju). U Italiji je sudskom odlukom povučen mesec dana nakon premijere, februara 1980. (zbog scena ubijanja životinja), i Deodato je tu odluku sudski osporio tek 1983, kada je film vraćen u bioskope.

 

U brojnim intervjuima Deodato nije skrivao ponos zbog KANIBALSKOG HOLOKAUSTA, i otvoreno ga je nazivao remek delom. Tako, u knjizi Spaghetti Nightmares, on kaže: „KANIBALSKI HOLOKAUST je sjajan film. Čak i danas kada ga gledam, ne mogu da shvatim kako sam mogao da ga snimim sa toliko finese i stručnosti. Taj film nikako nije mogao da ispadne bolji nego što jeste!“

 

Robert Kerman (zapravo Roberto Bola), koji igra profesora u KANIBALSKOM HOLOKAUSTU, bio je porno glumac, sa zapaženim ulogama u filmovima poput SEX WISH, DEBBIE DOES DALLAS i THE LADY IS A TRAMP.

 

Nakon što je odgledao HOLOKAUST, veliki režiser Serđo Leone napisao je Deodatu sledeće: ''Dragi Ruđero, kakav film! Drugi njegov deo je remek-delo kinematografskog realizma i sve izgleda tako realno da mislim da ćeš imati nevolja sa čitavim svetom.''

 

 

Najbolji horor filmovi:

 

 

1. Cannibal Holocaust (1980)

2. La Casa sperduta nel parco (1980)

3. Ultimo mondo cannibale (1977)

4. Un Delitto poco comune (1988)

5. Camping del terrore (1987)

 

Izvan horora: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN i CUT AND RUN.

 

 

AGUSTI VILJARONGA

(AGUSTÍ VILLARONGA, 1953 - 2023)

 

AGUSTÍ VILLARONGA je bio jedan od najbizarnijih i najoriginalnijih španskih reditelja. Ujedno i jedan od najslabije poznatih širim krugovima filmofila, jer nije bio izvikan kao (božemesačuvaj) Džes Franko, ili kao respektabilniji Amenabar, Balaguero, Plaza i kompanija.

 

Viljaronga je, kao malo koji reditelj, umeo da proizvede atmosferu neprijatnosti, nelagode, paranoje i gnusnosti koji mogu imati čisto ljudsko poreklo, ili (ređe) i natprirodno. Umeo je da bude prljav, telesan, provokativan korišćenjem seksualnosti koja je nekako uvek nadomak smrti, krvi, zločina. Malo je reditelja koji su nasilje prikazali u svoj njegovoj ogavnosti – ne samo u jeftinom splatter smislu (mada, nije on bežao od krvi i eksplicitnosti), nego i u smislu impakta tih scena, kako trenutnog tako i kasnijeg. U njegovim filmovima atmosfera je tako gusta da nasilje lako može da plane svakog minuta – a i jednom kad se odigra, njegov odjek ostaje da visi u vazduhu i truje ga svojom toksičnošću. Mijazmu Zla malo je ko uhvatio tako dobro kao Viljaronga… Mogla bi se povući čak i neka paralela sa Kadijevićem u tom smislu (kako u tretmanu nasilja u ratnim dramama, tako i u spoju seksa i smrti u hororima), s tom razlikom što je Kadija militantni slovenski balkanski heterosexualac, dok je Vilja bio španski homosexualac.

Iz Viljaronginog rukopisa mrak i boleština izviru tako prirodno i autentično da se to može uporediti sa vrlo malo njegovih kolega: recimo, Avati isto ovako naizgled bez truda ume da prizove iskonski mrak i skoro-nihilističku tminu u svojim drama-triler-hororima, ali pored njih, on u opusu ima i neke sladunjave melodrame i čak komedijice u kojima od toga nema ni traga. S druge strane, šta god da Viljaronga radi, to se ozbiljno primakne hororu – čak i njegov najmekaniji, najblaži, najljupkiji, najmanje mračni, zamalo-pa-dečji film, MOONCHILD (1989). Vidi moj prikaz ovde.

 

Cena gorenavedenih kvaliteta je, pored ostalog, i to da je Viljaronga snimao retko, sa nehumanim pauzama između filmova. Za svojih 70 godina potpisao je premalo bioskopskih filmova i pregršt kratkih. Šteta, i gubitak je pre svega naš, jer ipak je ovo čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL CRISTAL aka In a Glass Cage (1987), filmčinu kakvoj nema ravne.

 

Sticajem okolnosti nisam do sada pisao o ovom filmu ni na blogu niti drugde (iako sam pre par godina imao tu privilegiju da u njemu uživam na projekciji sa 35 mm trake u Slovenačkoj kinoteci u Ljubljani, tokom Kurja Polt festivala), ali zato jesam o njegovom drugom najboljem filmu, MORE aka EL MAR aka THE SEA (2000). Čitajte, balavite i pohitajte da ga nabavite ako niste na vreme pročitali moju preporuku OVDE.

Moj osvrt na njegov žanrovski najčistiji horor, 99.9, u kojem se spajaju Blekvud (panteistička strava), Maken (paganska boleština) i M. R. Džejms (čeprkanje po grobljima i neželjene posledice toga), ali modernizovani, u unikatnom spoju folk-horora, natprirodne strave i nekog kao SF-a, čitajte OVDE.

Na blogu takođe imate i moj rivju neopisivog filma o serijskom ubici specijalizovanom za trudnice, ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002).

 

A ovde ste odavno mogli pročitati i moj rivju njegovog prekretničkog filma, kojim je najzad (nakratko) prodro u španski mejnstrim, PA NEGRE aka BLACK BREAD (2010).

Istina, CRNI LEBA (tačnije, PORATNI LEBA) je i poslednji veliki i važni Viljarongin film: nekolicina njegovih docnijih nisu me ni približno impresionirali (uprkos sporadičnim kvalitetima). Njegov THE BELLY OF THE SEA (EL VENTRE DEL MAR, 2021) zvuči zanimljivo (uprkos kritikama poput ove), govori o brodolomu koji je doveo do Splava Meduze; još uvek ne vidim da je procurio na mojim stalnim mestima: ako ga neko negde vidi ili poseduje, nek mi se javi.

 

Pred smrt je Vilja spremao nešto što zvuči kao potpuno fascinantan povratak na hororičnu teritoriju i sumorni teren tipičan za njega – film ČISTILIŠTE (Purgatory). Pogledajte taj plot i maštajte kakva bi divna mračna čudesa Vilja iz ovoga izvukao! Proučavalac antičke istorije i biblijske teologije poslat je u udaljeni sanatorijum kao pokajanje za svoje grehe. Tamo otkriva kult oko jednog pacijenta…

 

Pošto nema boga, ali ima raka, ovog ČISTILIŠTA smo sada lišeni, i ostaje nam samo PAKAO.

 

P.S. Solidan esej (ne moj!) o ovom reditelju imate OVDE.

RAZGOVORI: Noe, Žulavski, Kronenberg, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov

 

Izdavač: Red Box
Godina izdanja: 2022
Br. str.: 167
Povez: broš
Format: 21 cm
Pismo: latinica

 

Šta kaže Dragan Dimčić, autor pogovora?

 

,,Filmovi Žulavskog, Kronenberga, Fasbindera, Noea, Hodorovskog i Balabanova, donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“ Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore, ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo, postanemo svesni naših reakcija i upitamo se zašto tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav, nedoličan, nedostojan, opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv?“

 

Šta kaže Ghoul?

 

U okviru edicije posvećene knjigama razgovora sa ljudima koji itekako imaju šta da kažu, a u velikoj meri su relevantni za čitaoce ovog bloga, Red Box je već objavio knjigu memorabilnog naslova RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM, koju sam vam već pohvalio i preporučio OVDE.

 

A sada imam još lakši posao. Znate onaj kliše, kad voditelj kaže: „A sada, čovek koga ne treba posebno predstavljati…“ E, otprilike bi se povodom ovog naslova moglo reći: „A sada, reditelji koje čitaocima ovog bloga ne treba posebno predstavljati – u knjizi koja se, stoga, praktično sama preporučuje!“

 

O većini ovih reditelja i njihovih remek-dela već sam izdašno pisao na blogu: pretražite malo arhivu, i naći ćete i moje osvrte na Noea, i Žulavskog, i na Kronenberga, i na Hodorovskog (naći ćete čak i foto-izveštaj mog susreta s njim, kad je bio u Beogradu, kojom prilikom sam i sam radio intervju s njim), i na više filmova Balabanova.

 

Jedino mi Fasbinder ne leži prirodno u ovu grupicu: njega niti sam nešto mnogo gledao niti ga smatram vrednim ovog društva, a njegov (srećom, kratki: 10 strana) intervju u ovoj knjizi odlično ilustruje i zašto. Prosto, moji nazori i njegovi nazori nisu mnogo bliski. Poštujem ga kao nekoga ko je pokušavao da radi nešto drugačije, na svoj način, (i kao potpisnika nekih od najlepših NASLOVA – naglašavam, naslova, ne filmova – u istoriji!) ali mene to ne dotiče i ne zanima.  

 

Recimo, na strani 59 ove knjige Fasbinder kaže: „Ako prihvatite da je smrt deo života, onda se više ne plašite. Ne plašite se ni tuđih smrti.“ Na to mogu samo da kažem: Koješta! Prihvatanje smrti je inteligentnom čoveku ne samo nemoguće nego i nenormalno – kako svoje (koja je nezamisliva), tako i, naročito, smrti bliskih, dragih osoba. Previše sam najdražih izgubio samo u prethodnih pet godina a da bih prihvatao Fasbinderovu „mudrost“ kao nešto više od gomilice praznih reči koje možda mogu da se sroče u neki sofizam, u neku simpatično-zvučeću demagogiju, poetsko trla-baba-lan, ali koje sa (mojim) životom i poimanjem stvari nemaju nikakvog dodira (baš kao i njegovi filmovi).

 

To što sa ovim rediteljem nisam istomišljenik ipak ne znači da je razgovor sa njim nezanimljiv i nevredan pažnje: ima tu, recimo, vrednog obrazloženja zašto ne prihvata da manjinske grupe, a naročito gejeve, prikazuje zaslađeno-patetično, kao žrtve – umesto toga, veli on: „Žrtva je prisiljena na svoje ponašanje – baš zato što je ugnjetavana.“ Itd.

 

Ili prajsles genijalan smehotresan momenat, kad objašnjava zašto ne voli Glodarov Do poslednjeg Zadaha. To vam neću spojlovati, vredi da sami otkrijete. Reći ću samo da ima neke veze sa diranjem za kurac. Glasno se tu zasmejah!

 

Eto, a ako mi je čak i Fasbinder, tako tuđ, kazao ponešto zanimljivo i vredno, šta tek reći o ostalim rediteljima, koje sve odreda obožavam i visoko cenim?

 

Žulavski, kao i obično, bez dlake na jeziku, govori o problemima sa čudovištem u POSSESSION, o fijasku NA SREBRNOM GLOBUSU, o svojim probitačnijim, uspešnijim poljskim „kolegama“…

 

Kronenberg, iz vremena EXISTENZA, osvrće se na svoje filmove u razgovoru pod naslovom „Filmski reditelj kao filozof“ (mada, ima on i boljih i filozofskijih intervjua od ovoga).

 

Sa Balabanovim zapravo imamo dva razgovora: jedan je povodom filma KARGO 200 (njegov najmračniji, zamalo pa najhororičniji), prosvetljujuć i o tom filmu i o Rusiji iz tog vremena, sredine osamdesetih, na ivici raspada; drugi je mladalački, i moram reći više je to klinačka bezvezarija i ćaskanje i brbljanje bez naročitog uvida i vrednosti, jer izbegava bilo kakav konkretan odgovor, i uglavnom vrda i relativizuje. 

Razgovori s Noeom i Hodorovskim spadaju u vrhunce ove knjige (i zbog obima i zbog sadržine i zato što pokrivaju čitave karijere, a ne samo jedan, trenutno aktuelan film) a preuzeti su iz knjige DARK STARS RISING Šejda Rupa, koju sam svojevremeno prikazivao na netu, na engleskom. Moj rivju ove izuzetne, davno rasprodate knjige imate na mom engleskom blogu, OVDE.

 

Ako bih cepidlačio, rekao bih da ni nepotpisani priređivač, ni autor pogovora (da li je on ovaj sadržaj odabrao i priredio? možda, ali to nigde tako ne piše) nisu adekvatno objasnili dva ključna pitanja: 1) Zašto BAŠ OVI reditelji? i 2) Zašto BAŠ OVI intervjui sa njima, a ne neki drugi? Recimo, da se ja pitam, od Žulavskog bih odabrao beskrajno sadržajniji, bogatiji, krcatiji pronicljivim uvidima i anegdotama i analizama i svačime, koji je izašao u EYEBALL kompendijumu, a koji se uzgred čak i pominje u ovom, kraćem i skromnijem, odabranom za ovu knjigu.

 

Međutim, takvo cepidlačenje ostavimo smaračima poput mene: većina filmofila koji cene pomenute reditelje biće srećni što postoje ovaj izdavač i ova edicija, i što objavljuju stvari vredne čitanja. Recimo, u najavi je Verner Hercog, još jedan meni mnogoobožavani reditelj, o kojem sam poprilično pisao na blogu – sa knjigom OSVAJANJE BESMISLENOG. Zato, podržite ih, kupujte, čitajte, hvalite, preporučujte – jer ima šta! I jer želimo još ovoga i ovakvoga!

14 godina bloga: kuda dalje?

 

            Rođendan ovog bloga, koji u kiberprostoru postoji od početka 2009. godine, jeste 22. januara. To je obično bilo vreme kada ja ovde pred vama malo sebe potapšem po ramenima, navedem neke statistike o posetiocima, fidbeku i tsl., iznesem nešto umerenog optimizma i rešenosti da nastavim dalje s ovim što ovde radim, a u tome me podrži 5-6 čitalaca u komentarima, i tako. To mu bude to.

            Istina, 2019. sam 10 godina bloga obeležio izdavanjem knjige KULT GULA: PRVIH 10 GODINA, sa najboljim (po meni) tekstovima dotad objavljenim na ovom blogu. Tiraž joj je bio 500 primeraka. Eno, posle 4 godine, imam na lageru još nekih 30-ak primeraka. To je možda dobro, možda nije bog zna šta, kako se uzme.

Uzgred, ako iz nekog razloga neko do sada još nije sebi i svojima nabavio KULT GULA, možete tu knjižurinu i dalje naručiti: tih 500 strana u tvrdom povezu možete dobiti za 990 din + ptt. Ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to je još 150 din, odnosno 1.140 din ukupno. Manje od 10 e za summa summarum ovog bloga u njegovom Zlatnom Dobu…

Sad je blog napunio 14 godina (!), i ulazi u 15-tu, nakon okruglo 2.550 blog-postova.

Sad, odnosno za koji dan, ja punim 50 godina, i obavezna kriza srednjih godina navodi me na neka premišljanja, preispitivanja i podvlačenja crte.

Konkretno, što se tiče bloga, to izgleda ovako.

Javlja mi se da je vreme blogova polako prošlo, ili je na zalasku. Niko više ništa ne čita, kažu mi dobro obavešteni krugovi, pa tako ni blogove.

Poseta blogu je u blagom padu. Ništa melodramatično, ali ipak primetno. Tokom prošle godine uglavnom se kretala oko nekih 250-ak unikatnih poseta dnevno. Sve ređe dobaci do 300 ili to prebaci, ali (za utehu?!) barem i vrlo retko bude ispod 200.

prethodnih 7 dana

Linkovi se sve ređe dele po netu, posetilaca sa strane (drugi forumi ili blogovi) sve manje, čitalac je manje: npr. pre punih mesec dana okačio sam rivju za atraktivan, iščekivan, visokoprofilni film, BONES AND ALL. Do današnjeg dana njega je otvorilo samo kojih 700-ak čitalaca. Pre nekoliko godina on bi do sada imao bar duplo, tj. minimum 1.500.

Prednovogodišnji pregled horora za 20-ak dana još uvek nije prebacio 1000 čitalaca. I tomu slično…

Fidbek čitalaca je nešto manji. Ni to nije spektakularno opalo, ali ipak je primetno manje (po broju) i tanje (po sadržini) nego pre npr. 10 godina.

prethodnih godinu dana

S druge strane, moje obaveze su sve veće – kako moj biološki sat otkucava, i kako sam nestrpljiviji da realizujem svoje planove u Orfelinu, i kod drugih izdavača, a naročito vezano za moje sopstveno pisanje (romani, priče, kritike, studije, eseji, prikazi) – sve mi je teže da odvojim dva-tri sata vremena kako bih (potpuno besplatno) pisao tekst o nekom filmu ili seriji ili knjizi koji će sve manje ljudi čitati a često niko neće ni reagovati na njega, ovako ili onako. Za to vreme mogao sam da prevedem bar 5-6 strana nekog romana ili priče (za honorar), ili napišem nešto svoje (za večnu slavu i besmrtnost)…

Zbog toga, mada se trudim da na blogu pokrijem sve što je iole vredno pažnje, imam sve manje motivacije i vremena da pišem iscrpne kritike, kao nekad. Ko zna zašto je to dobro? Ionako često otkrijem da velika većina „čitalaca“ zapravo ne dolazi ovde da čita moje kritike i rivjue, nego samo da vidi ocenu filma. Ne zanima ih kao kritičar i analitičar nego samo kao relativno pouzdani radnik u video-klubu. „Gule, vredi li ovo gledanja? Vredi? Super, gledam! Šta, ne valja! Super, uštedeo si mi vreme, aj’ ćao!“

lik stvari koje dolaze

Ako je tako, onda je i tviter dovoljan. Npr. sinoć sam pogledao PREY FOR THE DEVIL. Zašto bih i za koga i za čije babe zdravlje pisao detaljan rivju toga ako 90% „čitalaca“ samo želi „post“ ove sadržine:

PREY FOR THE DEVIL; ** (2); dosadna otrcana predvidiva rutina, kompetentna ali bezlična i nebitna.

Možda je čak i sve ovo posle zvezdica suvišno za većinu.

Da, 90% novijih filmova i ne zavređuje detaljnije od ovoga. Ali problem je što i za one nešto bolje, sa ocenom od 3- pa nagore, sve manje nalazim motivacije, vremena, smisla da se njima bavim…

Minuli rad

Da skratim: bez brige, ne planiram da ugasim blog, bar ne za sada. Trudiću se, koliko mogu, da ga održavam u životu, dokle god vidim da imam za koga i zašto.

Ali, paralelno s time, nosim se mišlju da svoje blogu-nalik aktivnosti prebacim u drugu formu, npr. podkast. Čini mi se da se narod preselio na tu formu. Možda „niko ništa ne čita“ (ili barem ne blogove), ali izgleda da mnogi ta sranja slušaju – dok voze, dok peru sudove, dok vezu goblene, šta god…

Dakle, nije nemoguće da tokom ove godine, kad to još malo promislim i ispitam sve tehnikalije i forme i fore i fazone oko toga, postepeno The Cult of Ghoul prevedem u formu podkasta. Verovatno samo audio-podkasta, jer šta ima da me gledate, dovoljan je i zvuk. No, videću još da li ću ulaziti u to, kada, kako, u kojoj formi, s kojim tačno sadržajem, da li da budem sam ili s gostima…

Za sad samo glasno razmišljam o tome. Pa, ako neko uopšte više čita ova moja slova, nek javi šta misli o tome. Kao i da li bi iko bio voljan da to akcijanje podrži nekim simboličnim, ili kakvim god, finansijama – ili će sve ostati na lajkovanju.

Za početak radije ne bih ulazio u taj poduhvat sa nekim ozbiljnijim svojim finansijama jer one će mi trebati za (samo)izdavaštvo: u planu imam da izbacim čak dve knjige za ovu godinu, roman i zbirku priča, a to, deco, KOŠTA. Sa prošlogodišnjim poskupljenjem papira i štampe izdavaštvo je dovedeno na rub egzistencije, i baktanje time postalo je samo za godinu dana daleko rizičnije i opasnije, samoubilačkije nego što je dotad bilo. (Zbog toga ne shvatite ovo kao obećanje – možda uspem da zatvorim finansijsku konstrukciju samo za jednu realnu samizdat knjigu ove godine, umesto za preterane i pre-rizične dve!) Da povrh toga još kupujem neke besne kamere, mikrofone i reflektore, svetla – nije sada realno.

Ali, eto, razmišljam o tome, ispipavam teren, pa ću videti.

Ako uopšte stvarno zakoračim u tu formu, linkove ću svakako deliti i ovde na blogu – paralelno sa tekstovima, spiskovima, osvrtima, najavama koje ću pisati i tokom ove 15. godine bloga.

Eto, toliko sam vam imao reći na tu temu, za sada.

Srećan nam 14. rođendan, i da smo živi, zdravi i vredni!

P.S. Da, znam da kasnim i sa Zlatnim Gulovima i sa Top-listom naj-horora 2022. Biće toga, nadam se u razumno bliskoj budućnosti – čim odgledam još neke kandidate za najviša mesta koje dosad ne stigoh…

P.P.S: Da pojasnim nekoliko stvari povodom gore izrečenog, jer izgleda da ima nešto više ljudi kojima je stalo do ovoga, a ja sam namerno bio neodređen, jer nisam hteo da to zvuči kao NAJAVA, obećanje, plan i program – jer sve to oko eventualnog podkasta za sada je samo glasno razmišljanje od kojega možda bude nešto, a možda ne bude ništa.

1) Čak i ako pokrenem podkast, to neće značiti prestanak pisanja na blogu.

2) Ako pokrenem podkast, njegova forma svakako neće biti pretežno posvećena rivjuima filmova. Rivjui će ostati u pisanoj formi na blogu.

3) Ako pokrenem podkast, ne verujem da bi to bio one man show, u smislu da samo mene u njemu gledate i/ili slušate. Njegova ako ne isključiva a ono sigurno preovlađujuća forma bili bi intervjui, razgovori, sa domaćim i stranim relevantnim osobama. Bilo bi tu arhivskih: čuvam audio snimke razgovora sa skoro svim veličinama s kojima sam bio u dodiru, od Balaguera preko Hodorovskog i Stenlija do Stivaletija i Englunda. Bilo bi, možda, i ponekih audio-video intervjua rađenih sa mnom, koje smatram još uvek vrednim. Zatim, snimaka nekih mojih javnih predavanja o hororu, ili promocija knjiga. Zatim, neki izbor razgovora s Kadijevićem, koje sam radio za VIŠE OD ISTINE. Najzad, bilo bi i svežih, originalnih, spec. za podkast rađenih razgovora sa domaćim i stranim gostima, kritičarima, filmmejkerima, piscima itd.

4) Glavna prepreka za ovo poslednje (gostovanja spec. za podkast) je u tome što sam ja lociran u Niškoj Banji, a moji eventualni gosti su daaaleko odatle, pretežno u Beogradu – gde nemam ni studio ni prostoriju ni tehniku za snimanje. A sve i da uložim neke pare u kamere i mikrofone i čuda i opremim nešto nalik studiju u N. Banji – to je neisplativa investicija, jer nije realno, i finansijski i logistički, da bih povrh toga još mogao da plaćam putovanje, i smeštaj eventualnim gostima koji bi se cimali da bi mi dolazili iz BG u N. Banju. Bez nekih sponzora i mecena ne znam koliko bi mi bilo isplativo da plaćam čak i taxi u Beogradu, s kraja na kraj grada, a kamoli bus (ili auto!) Bg-Niša. A čak i s tim, ne znam koliko je realno da bi se neke veličine, od kojih su neki i u godinama, smarali da putuju tri sata do Niša radi nekog podkasta, pa još tri nazad u Bg…

5) „Arhivsku“ varijantu bloga (sa već postojećim audio i video materijalima) mogu da pokrenem sutra, ali ne znam koliko je ona atraktivna da SAMA to održava. Ekskluzivnu, sa sadržajem rađenim spec. za podkast, neću moći da realizujem bez niza logističkih i finansijskih varijanti koje trenutno nemam rešene…