BEOGRAD UNDERGROUND (2011)

***

3

             Pogledah nedavno skriner dokumentarca koji pokušava da u sat vremena nacrta skicu undergound kulture u Beogradu "u periodu socijalne tranzicije u prvoj dekadi novog milenijuma, ali bez pretenzija da napravi presek celokupne scene i da iz toga donese neke opšte zaključke, već pre da prikaže izvesne izuzetne individue, koje su svoje živote posvetili stvaranju u okviru jedne (pod)kulture, koliko bogate u svojoj raznovrsnosti, toliko ogoljene u uslovima preživljavanja."
          Reditelj je Muriel Buzzara, a film traje nešto malo više od sat vremena.

            Učesnici su uglavnom relevantni za priču (Zograf, Džoni Racković, Vitković, Vostok, Klopka za Pionira...), a razgovori su dinamično montirani i prošarani audio-vizuelnim materijalima koji sve to čine još pitkijim i bogatijim, kako se ne bi sve svelo na "talking heads" pristup, iako u suštini ovo jeste film pre svega načinjen od razgovora sa predstavnicima ove scene.

            Sad, kakva scena, kakvi učesnici, takvi i razgovori. Kako koji. Svejedno, i oni kvalitetni, i oni malo manje – razotkrivaju solidnu sliku o svima njima.

Pažljiv gledalac može da izvede sopstvene zaključke, koji se ne moraju nužno poklapati sa pojedinim izjavama o kvalitetu i značaju individualnih i kolektivnih radova prikazanih ili nagoveštenih ovde. Zapravo, u razgovore i ocene nije uključen nikakav kritičar sa strane, nego uglavnom sami stvaraoci govore o sebi ili o drugima, a vi im verujte, ili proverite, pa ocenite sami. 

Pronicljiv gledalac, recimo, ne mora da se složi sa auto-tapšanjem po ramenu pojedinih učesnika, ili da bez rezerve prihvati implicitni i eksplicitni stav koji provejava kroz većinu razgovora, a to je – da su fini porivi i etitjud (iskrenost, nekomercijalnost, posvećenost, antiestablišment, negacija, protivljenje, prkos, beskompromisnost itd) sami po sebi dovoljni garanti kvaliteta i vrednosti tako nastalih produkata.

Drugim rečima, različitost i protivljenje nisu kvalitet po sebi. Samo zato što je Objekat X napravljen s namerom da bude Ne-Govno, ili čak angažovano Anti-Govno, ne znači da je taj Objekat X time automatski nekakav biser, grumen zlata ili dijamant. Možda je samo kamičak, ili komad trulog drveta, ili zgužvane hartije. Naravno, hvala mu na tome što NIJE govno (ili, kako često biva, što je različita vrsta govneta od onog iz mejnstrima), ali... dalek je od toga još put do Tipererija.

            Da budem iskren, mnoge od ovih stvari lakše je poštovati (izdaleka) negoli voleti i konzumirati (izbliza), i samo na nekolicinu autora ovde mogao bih da stavim svoj lični Pečat Odobrenja, dok većinu ostalih pozdravljam, štujem, aminujem i preporučujem – onima koji to vole više nego ja. Pošto slutim da među čitaocima ovog bloga ima dovoljno već stvorene ili barem potencijalne publike za ove umjetnike, cenim da ih vredi ovde predstaviti.

            Konkretno, od učesnika u ovom dokumentarcu, preporučujem:

            Damir Pavić (aka Septic) – ako ga dosad niste znali, kliknite ovde i bacite pogled na njegove ilustracije i crteže, odlični su.

            Nikola Vitković – nedavno prikazan ovde na blogu, klikni i vidi.

            Danilo Milošev Vostok – stripadžija, fanzinaš i DIY mastermajnd.

            Aleksandar Zograf (aka Saša Rakezić) – podržavam pretežno rane radove (predratne).

            Ostale uglavnom poštujem, ali ne mogu reći da sam baš revnosni slušalac TEHNO MUDA ili KLOPKE ZA PIONIRA. Za neke od preostalih dosad nisam ni čuo, uglavnom s razlogom, ali lepo je videti da su postojali i postoje, i da rade to što rade.

            Za potpuni ugođaj poželjno je da ste sa Balkana i da imate nekakvu predstavu o kulturno-istorijskom bekgraundu ovog andergraunda, jer se film sranjem stvari u zemlji i okolini tokom 1990-ih i početkom 2000-ih ne bavi, sem u najuopštenijim crtama (to mu i nije ambicija).

            Za još potpuniji ugođaj potrebno je da imate neku predstavu o tome ko su ovi ljudi i šta rade i na šta to liči. Tom aspektu mogu da pripomognu kratke biografije učesnika koje, kao i druge relevantne detalje o namerama, konceptu, pristupu (plus: trejler!) možete naći na sajtu http://www.beogradunderground.com

            Od polu-zamerki filmu istakao bih dve:

            1) Potenciranje Beograda u naslovu, i u razgovorima, malkice škripi ako pogledate da nekoliko najznačajnijih obrađenih autora uopšte nisu iz "prestonice" (npr. Vostok i Zograf). To me asocira na ideju da bi bilo dobro da su autori mogli/želeli da još malo prošaraju po Srbiji i priupitaju koješta i andergraund autore iz drugih gradića i palanki po Srbiji – makar radi compare & contrast sa BG jezgrom, ako ništa drugo.

            2) Na samom kraju filma nalazi se poduža govorancija Nikole Vitkovića koja, zbog toga što je jedna od najlucidnijih i najintelektualnijih, i zato što je stavljena uz sam kraj, deluje kao nekakav summa summarum zaključak i epitaf celoj priči o Bg andergraundu.

            Međutim, Vitkovićeva propaganda nihilizma, relevantna za njega i primenjiva, uz neke ograde, na još par ostalih, istovremeno je prilično daleko od radova mnogih drugih zastupljenih umjetnika, pa se stoga ne može reći da logično proističe (kao zaključak, ili barem opis scene) iz onoga što smo kao gledaoci videli i čuli do tada.

            To je, otprilike, kao da je neko 1930-ih pravio dokumentarac o magazinu Weird Tales, pa nakon razgovora sa raznim Henrijima Katnerima i Menli Vejd Velmanima i Augustima Derletima priupitao i Lavkrafta da kaže koju, a ovaj izruči elaborat svog koncepta kosmičke strave i antiantropocentrične horor proze na takav način da ispadne da su i svi ovi prethodni takođe deo iste priče – a oni to uglavnom nisu, ili ako jesu, to su u mnogo manjoj meri, i na drugačiji način, sa bitnim modifikacijama...

            "Krivica" za ovo svakako nije Nikolina, nego delom tvoraca (koji su ga u ovakvu poziciju umontirali) a delom ostatka andergraund mislilaca koji su isporučili plitkije i prozaičnije ideje, pa se onda (nenamerno) stiče utisak da je Nikola njihov ideolog.

            Anyway, ovo je manje bitna zamerka. U suštini, ovo jeste vredan i rečit dokument o nekim ljudima i njihovim delima, i zaslužuje pažnju svih onih koje andergraund muzika i strip zanimaju. Da, ovde se praktično i ne bave drugim medijima (low-fi film, andergraund poezija i proza...), tako da je ostavljeno poprilično prostora za neki drugi, opsežniji pogled na sve ove likove, kao i na još mnoge druge, ovde nepomenute i neprikazane.

            Samo za Nišlije: priliku da pogledate ovaj dokumentarac imate u utorak 8. maja – detalji stoje na plakatu ispod! Iskoristite je jer, koliko znam, ovog filma još uvek nema za skidanje sa neta (you lazy bastards).

 

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (9)

 Posle duže pauze, kucnuo je čas da nastavim sa pregledom MUST-SEE filmova koje je odabrao Steva Krojač (Steve Schneider) – naravno, sve to praćeno je nezaobilaznim Gulovim trade-mark komentarima.

Takva su vremena došla da smo, eto, stigli do zašećerenih, zašarenjenih, spilburgerizovanih, reganizovanih, imbecilizovanih, infantilizovanih, retardiranih 1980-ih. Srećom, i u njima se zalomio poneki dobar film, ali kompletan etitjud prema filmmejkingu je postao drugačiji, a ovi što su žarili i palili u '70-im, postali su skrajnuti u '80-im (tokom kojih su, ako im je uopšte bilo dato da rade, uz mnogo muke, isporučivali slabije stvari negoli u žestokim 1970-im) .

Ranije nastavke ovog neopravdano zapuštenog u dugo neapdejtovanog razlistavanja možete videti ako kliknete na kategoriju 1001 FILM

Raiders of the Lost Ark (1981)

= 4-

Simpatično-šarmantna avantura za decu i infantilne u kojoj se dosledno preslikavaju rasizam, eskapizam i druge tekovine uzora (serijali i B-muviz) s početka veka.

The Boat (1981) aka Das Boot

= 4+

            Unikatno košmaran, zastrašujuće klaustrofobičan, perfektno režiran film koji vas doslovno stavlja u gomilu nacista u podmornici – i toliko je dobro napravljen da čak uspeva da vas natera da saosećate s njima i brinete za njih! E, to se zove magija filma!

Gallipoli (1981)

= 3+

            Ovo nisam gledo bar četvrt veka i ne smem da potpišem ništa decidirano: voleo sam ga in my younger and more vulnerable years, ali zaista ne znam da li bi me ova dramica iz I svetskog rata sada pogodila kao onda. Svakako sadrži upečatljivu upotrebu "Adađa" T. Albinonija (u međuvremenu nesnosno ofucana tema koju je, posle Vira, svaka šuša i njena baba pride našla za shodno da metne u svoj film kad god treba da se postigne melanholična elegičnost).

Chariots of Fire (1981)

            Nikad gledo niti imam nameru. Apsolutno se gnušam tih Merčant-Ajvori filmova iz epohe namenjenih glorifikovanju Engleske i dobijanju Oskara. Plus, maratonci me zanimaju samo kad ih Šijan režira.

Body Heat (1981)

= 3

            Prikladno naslovu, ovo mora da je najznojaviji film koji pamtim da sam gledao. Opresivna atmosfera, tipični noar sasve fatalnom ženom i njenom beslovesnom muškom žrtvom...

Reds (1981)

            Komunjare? Nikad!

An American Werewolf in London (1981)

= 4

            Vrhunski spoj horora i humora – koktel koji je sa ovom dozom savršenstva u celoj istoriji filma bio smućkan jedva desetak puta. Odlični glumci, antologijski efekti maske, vrhunska zabava + retko mračna, surova i maletne nihilistička "komedija": the joke is on YOU, a naravoučenije – od usuda nema beganja.

Three Brothers (1981)

            Tri žabara se suočavaju sa majčinom smrću. Ko će sad da kuva špagete? Ne zanima me.

Man of Iron (1981)

            Hm. Prvo bi trebalo da se nateram da pogledam Čoveka od mermera. Nešto mi govori da ni ovaj ni onaj nisu superheroji nego nekakvi poljski fizikalci... And I'm not getting any younger!

Too Early, Too Late (1981)

            Marks? Revolucija? Francuzi? Nemojte, ljudi, još sam mlaaad za to!

Fast Times at Ridgemont High (1981)

            Tinejdžerske filmove nisam gledo ni kad sam bio tinejdžer, pa neću vala ni sad.

E.T. The Extra-Terestrial (1982)

= 4-

            Ovo mi je bio omiljeni film jedno kraće vreme (gledo ga u bioskopu sa 9 godina!), dok se nisam kao tinejdžer potpuno prelomio ka hororu. Odlična bajčica i besramno manipulantsko eksploatisanje dečjih strahova i NADA i sanjarenja... Kvintesencijalni Spilburger, sasve melodramom, patetikom, blagim hororom, čežnjom za surogatom oca, eskapizmom itd.

The Thing (1982)

= 5

            Šta reći? Jedan od 5 najboljih horora ikada snimljenih. Ko ne voli STVORA, nema šta da traži na ovom blogu.

           

Poltergeist (1982)

= 3

            Pošto je u BLISKIM SUSRETIMA sveo žanr SF-a na izgovor za detinjasti spektakl spec. efekata, bez ikakve smislene priče, Spilburger to isto ovde čini sa hororom, i papet-masteruje Hupera u proizvodnju ultimativnog vašarskog kvazi-filma, u kome umesto zapleta i smisla imamo nabacan niz spektakl-scena i New Age koještarija pop neoreligioznosti. Pošto nije uspeo da proizvede ništa nalik zabavi u svom kretenskom FUNHOUSE, Huper ovde uči od THE MAJSTORA kako se film svodi na vašarsku atrakciju, sasve rolerkosterom, sobom s ogledalima, "kućom duhova" i ostalim glupostima. Istina, sve ovo je mnogo dinamičnije i zabavnije od uvredljivo moronskih NISKIH SUSRETA, ali isto tako mora se zapaziti da, otkako ga je na ovom filmu bodysnatchovao Spilburger, Huper više nikada nije bio isti. Čak i kada je tome prišao najbliže (u TEXAS CHAINSAW MASSACRE 2) – vidljiv je nedvosmislen uticaj vašarističkog rolerkosterizma (TM) i svođenja na zajebanciju.

            PS: Za jedan film tog kalibra i budžeta, specijalni efekti –kako vizuelni, tako i efekti maske i kreatura- neverovatno su loše ostarili...

Blade Runner (1982)

= 5

            Jedan od 10 najboljih filmova svih vremena. Zašto? Piše OVDE. A pomalo i OVDE.

The Evil Dead (1982)

= 3+

            Odličan splatterfest u kome opipljivi entuzijazam demonstrira formulu E=MC2. Detaljnije o filmu pisao sam OVDE, a o knjizi o njemu – OVDE.

Tootsie (1982)

= 3-

            Previše davno sam gledo ovu komedijicu, ali sumnjam da bih tome danas dao nešto više od jedne mlake trojke, at best.

Yol (1982)

            Da li ste nekada bili u turskom zatvoru? Da li je bolje to, ili gledati ovaj film? Zaista me zanima. Ako je neko gledo, nek prizna u komentarima.

Diner (1982)

A group of college-age buddies struggle with their imminent passage into adulthood in 1959 Baltimore.

            Toliko me ZABOLE za odrastanje u Baltimoru krajem '50-ih da nemam reči.

Fitzcaraldo (1982)

= 3

            Ovo mi je najmanje drag od svih "kanonskih" Hercogovih filmova. Film o njegovom pravljenju – The Burden of Dreams – znatno je bolji. U redu je sve to, i prenapadna metafora prebacivanja broda preko brda i sve to, ali 1) nezanimljivo je gledati Kinskog u ulozi benevolentnog (!) lika i 2) taj lik je em kreten, em od dosadne sorte (on bi hteo operu u džungli; pih...).

Gandhi (1982)

            Evo još Oscar-foddera koji sam uredno preskočio i ne pada mi na um da se time bavim.

The Night of the Shooting Stars (1982)

            Braća Pavijani? Zašto bih to gledo? Ne, zaista, jel ima neki razlog koji mi izmiče?

A Question of Silence (1982)

            Ženski film o tri žene, u režiji neke nikad-čuo žene. Neka, hvala.

Fanny and Alexander (1982)

            Dugo sam ovo odlagao, pre svega zbog nehumanog trajanja od preko 3 sata (ili beše 4?), ali nedavno me ubediše da mu moram dati šansu: čak sam ga i skinuo i pohranio na hard, pa ću u neko dogledno vreme pokušati da ga odgledam, ili bar slavno propasti u pokušaju.

A Christmas Story (1983)

            Lost me at Hello! Postoje žanrovi koje ne gledam UOPŠTE: sportski film, mjuzikl, Merčant-Ajvori film, oskarovski film, tinejdžerski film, glupi film... a među svima njima naročito su mi gnusni božićni filmovi (mislim na prigodne, feelgood detinjaste dramedije; mogu da tolerišem božićne akcijaše kao DIE HARD ili božićne horore kao A L'INTERIEUR).

El Norte (1983)

            Ilegalni imigranti. Zabole me...

Videodrome (1983)

= 4-

            Genijalna prva polovina i razočaravajuće downhill, inventing as we go along, with less & less sense druga polovina, ali sve zajedno ovo je ipak revolucionaran, mega-uticajan, kvintesencijalni moderni film čiji se pipci osećaju čak i u mom romanu NAŽIVO...

Star Wars: Episode VI - Return of the Jedi (1983)

= 3-

            Pih. Ostavljen sam hladnim, sa mestimičnim kratkim deonicama mlakosti. Jebe mi se za Lukasove svemirske medvediće, princeze, zle imperatore i svetleće zrake.

* The Big Chill (1983)

            Eh, da. Ovo bi valjalo da pogledam, nekad.

* Sunless (1983) aka Sans soleil

            Ovo slovi za klasiku, čak mislim da ga imam na nekoj kompilaciji, jednom ću ga pogledati.

* The Last Battle (1983)

            Ovog debi-Besona sam gledao u možda neadekvatnom društvu i raspoloženju – kažem, možda, jer mi se nimalo nije dopao i smorio me neviđeno, a pošto svi ostali otkidaju na nj, daću mu još jednu šansu, nekad.

* Money (1983)

A forged 500-franc note is cynically passed from person to person and shop to shop, until it falls into the hands of a genuine innocent who doesn't see it for what it is - which will have devastating consequences on his life, causing him to turn to crime and murder...

Hm, ne zvuči nezanimljivo – ali ipak je to Breson a ne Beson, pa zato, oprezno...

** Utu (1983)

            In New Zealand in the 1860s the native Maori people fought the British colonials to keep the land guaranteed to them by treaty.

            Oho, ovo bi moglo biti dobro. Jedno akciono-dramsko denunciranje pošasti engleskog genocidnog ZLA. Samo, zajebano je naći ga na netu. Ako neko iskopa torent ili linkove, neka javi u komentaru.

Terms of Endearment (1983)

            Apsolutno nema šanse da bih se ikada podvrgao ovome!

The Fourth Man (1983)

= 4

            Neodoljivo vickasti vintage Verhoven u možda svom najzabavnijem od holandskih filmova: apokalipsa, košmari, mizoginija, seks, horor, Deva Marija, nadrealizam, katolicizam, nabadanje face na šipke... sve što vole mladi!

The King of Comedy (1983)

= 3-

            Unikatno opresivan i mračan film sa skoro negledljivim čemerom. Gledo sam ga jednom, i to mi je za ovaj život dovoljno. I previše.

The Right Stuff (1983)

= 3

            Ju-hu! Američki duh probija nove granice – od Divljeg Zapada do Sime Kosmosa iz dalekog svemira... Nije to negledljivo: zapravo, vešto je napravljeno, kakav i treba da bude komad manipulativne propagande. Može čak donekle i da prija, ako imate dovoljno tvrd stomak i/ili praznu glavu da podnesete svu tu implicitnu ideološku promociju Amerike i "Amerikane". Eksploatacija toga da svi dečaci maštaju da budu piloti/kosmonauti (OK, ja sam taj "san", naravno, uredno zaobišao) kako bi im se uvalila velika metalna NASA raket-kurčina uz obilate doze patriotsko-melodramskog lubrikanta.

Koyaanisqatsi (1983)

            Simpatično šarenilo za pozere koje sam uvek gledao na parče, nikad ucelo, a ionako ga mešam sa ostalim Blablatruchsqatsi parčićima ovog serijala.

Once Upon a Time in America (1983)

= 2

            Najslabiji film reditelja koga inače obožavam, i volim mu praktično sve ostale. Nedavno sam se naterao da ga skinem i još jednom pokušam da odgledam tog kolosa, ali... ni ovog puta nisam uspeo da se zainteresujem ni za likove ni za dešavanja ni za iritantni način na koji su njihove savršeno univolving storije ovde prezentovane, tako da sam ga definitivno izbrisao sa harda nakon sat vremena protraćenog u pokušajim da se nateram da me bude briga za bilo šta na ekranu (sem minuciozno rekonstruisanih detalja perioda, koji ionako organski mrzim – možda zbog reziduuma iz moje prethodne inkarnacije, kad sam pod imenom 'Lavkraft' živeo i zlopatio se u Njujorku 1920-ih!).

* Scarface (1983)

= 3?

            Ovo bih baš i mogao da još jednom repriziram pre nego što potpišem da je možda malko precenjen... Mislim, nesporno je to da je odlično napisan i režiran i glumljen, da ima bezbroj memorabilnih scena i replika – samo, još uvek imam dvojbe oko poente svega toga, a idolatrija koju prema Toniju Montani gaji pretežno vrsta ljudi koje teško da bih uopšte nazvao ljudima svakako ne pomaže u mom lajkovanju ovog filma.

The Ballad of Narayama (1983)

            Ova definitivno precenjena japanska dramica uopšte me nije kupila u svom starijem izdanju, iz 1958. godine – vidi moj rivju OVDE. Zbog toga ne nameravam da gledam ni noviju verziju. Potrebne su zaista prevelike doze gerontofilije i/ili senilnosti u mozgu pa da otkidate na nešto ovakvo.

--- Nastaviće se, uskoro ---

THE EVIL DEAD (1982)

             U okviru proslave 30 godina od pojave ovog kultnog horora, nedavno sam sa uživanjem reprizirao THE EVIL DEAD i njegov nastavak/rimejk, delimično potaknut kratkom studijom o prvom delu, koju sam već prikazao ovde.

            Evo kako sam za čitaoce PRESSINGA, u rubrici CULT HORROR, pre desetak godina opisao ZLE MRTVACE (starim korisnicima usluga video pirata poznatiji kao ZLA SMRT).

 

ZLI MRTVACI

(The Evil Dead, 1982)

Scenario i režija: Sem Reimi

Direktor fotografije: Tim Filo

Muzika: Džozef Lo Djuk

Efekti maske: Tom Salivan

Uloge: Brus Kempbel, Elen Sendvejs, Hal Delrič...

Ocena:

***(*)  3+

 

U rasponu od samo šest meseci čak dva kultna horor autora, obojica slavni po ultra-krvavim splatter-komedijama, dospela su iz getovske zabrani kulta i odanosti relativno malog broja žanrovskih zaljubljenika (ali i filmofilskih sladokusaca koji nisu nužno okrenuti horor žanru) do mega-slave i obožavanja širokih narodnih masa. Obojica su do ovog statusa došli proizvevši blokbastere koji su svojim fantastičnim zaradama gotovo redefinisali shvatanje ovog pojma, ali što je još bitnije, kvalitetom svojih ostvarenja uspeli su da podare ubedljiv i nadahnut filmski život likovima (i svetovima) koji su u svom književnom, odnosno stripovskom obliku već imali multimilionske poklonike i da tako ne razočaraju sve te horde fanova. U prošlom broju PRESSINGA podsetili smo se ''neukusnih'' početaka Pitera (GOSPODAR PRSTENOVA) Džeksona, a sada, dok SPAJDERMEN u ekranizaciji Sema Reimija ruši sve svetske rekorde u zaradi prava je prilika da širim masama predstavimo i njegov prvi film.

            Veliki je broj sličnosti u tematici, pristupu i režijskom stilu Džeksonovih i Reimijevih ostvarenja, ali Reimi ima tu neospornu prednost da je bio prvi. Pre punih dvadeset godina on je inaugurisao koncept ultrabrutalne horor komedije sa neograničenim vodoskocima krvi, tj. pod-žanr koji bih nazvao splatter-slapstickom (tokom istraživanja za ovaj tekst otkrivam da me je FANGORIA pretekla, i ovaj pod-žanr još ekonomičnije nazvala: splatstick)!  

Odvratne scene kasapljenja su se u okviru mainstream horora počele da javljaju tek u ranim sedamdesetim, i to pre svega u evropskim predstavnicima (Italija, Španija, u manjoj meri i Engleska), dok je američki horor i dalje bio opterećen puritanskim nazorima ove kulture, pa je i crvena tečnost prilično stidljivo curkala u Americi sve do pred kraj sedamdesetih (jedini izuzetak je pionir ''gore'' filma, Heršel Gordon Luis).

Revoluciju u ovom (i ne samo ovom) smislu donela je Romerova ZORA MRTVACA, sa svojim ekscesima nasilja i splattera, mada je ovaj film 1978. kada se pojavio relativno mali broj ljudi video u neskraćenom obliku, budući da je u bioskope puštena za 12 crvenih minuta kraća verzija. U okviru mainstream horora jedini Reimijev predak u smislu spoja obilnog sakaćenja i otkačenog humora jeste odlični AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU Džona Lendisa (1981). Ipak, ZLI MRTVACI imaju mnogo dužu pred-istoriju, i previše tematskih i stilskih osobenosti da bi se moglo govoriti o ikakvom uticaju Lendisovog filma. 

            Slično kao i Piter Džekson, i Sem Reimi je od najranijeg detinjstva (od 8. godine!) postao opsednut filmskim medijem te je, dok su njegovi vršnjaci igrali fudbal ili bejzbol, sa nekolicinom svojih drugara neumorno snimao kratke uvrnute filmove na super-osmici sa adekvatnim naslovima, poput 'The Attack of the Helping Hand' ili 'Cleveland Smith: Bounty Hunter'. Deo te družine bio je i Skot Spigel, kasnije koscenarista na ZLIM MRTVACIMA 2, te režiser nekolicine vrlo niskobudžetskih horora (najbolji je ULJEZ / INTRUDER, 1988) i blizak prijatelj/uticaj na Kventina Tarantina, a od najranijih početaka tu je bio i Brus Kempbel, čija će harizma biti neraskidivi deo magije ranih Reimijevih filmova.  

Početak proboja za ovu grupicu filmofilskih fanatika bio je kratki film UNUTAR ŠUME (Within the Woods, 1978): ovaj polučasovni produkt je u svakom smislu prototip potonjeg filma, i jedina namera mu je bila da ispolji Reimijevo režijsko umeće i originalne ideje ne bi li zainteresovao potencijalne ulagače (čitaj: lokalne male privrednike) za niskobudžetni horor film. Posle tri godine ispunjene naporima da sakupi dovoljno para za jedan tako neobičan (i ''neukusan'') film došlo se do ''budžeta'' od 50.000 $ i snimanja praćenog poteškoćama vezanim za rad u tako ''sirovim'' uslovima. 

Na svu sreću, ništa od tih problema nije ostavilo traga na filmu: njegovi očigledni kvaliteti zapali su za oko Stivenu Kingu još pre oficijelne distribucije (tačnije, još na promotivnoj projekciji u Kanu, maja 1982.) i njegov citat na plakatu (''najžešće originalni horor film 1982. godine!'') učinio je mnogo, kao i podrška kultnog horor časopisa FANGORIA, da se potencijalni fanovi zainteresuju. Naravno, uspeh nije izostao.

            Zaplet filma je krajnje jednostavan, i u svojoj suštini predstavlja esenciju formule koja će tokom '80-ih, zahvaljujući upravo ZLIM MRTVACIMA i PETKU 13-om postati dominantna: grupa mladih dolazi na neku izolovanu lokaciju (koliba u šumi...) gde bivaju izloženi Zlu i tamanjeni jedan po jedan sve do poslednjeg preživelog koji donosi dvosmislenu, nesigurnu pobedu. Jedina inovacija na nivou zapleta je u tome da su nosioci Zla u filmu nevidljivi zlodusi koji opsedaju likove i pretvaraju ih u jezivi spoj zombija i demona. Vrednost filma svakako ne počiva u ustoličenju ove formule, već u onome što je Reimi od nje u svom filmu uradio. 

Za rane '80-te njegov stil režije bio je inovativan i do tada neviđen: furiozna jurnjava subjektivne kamere, frenetični ritam montaže kratkih sekvenci od kojih zastaje dah te napadno iskrivljeni uglovi kamere i neobične kompozicije kadra postaće, nešto kasnije, zahvaljujući MTV-ju, nezaobilazni delovi estetike video spota ali i filma. Reimi na svakom koraku svoja tehnička i budžetska ograničenja pretvara u svoju prednost: činjenica da je film snimao 16 mm kamerom, daleko lakšom i pokretljivijom od klasične, omogućila mu je dinamiku pokreta koja će postati njegov zaštitni znak u ranoj fazi karijere (zaključno sa bizarnim vesternom BRZI I MRTVI, 1994), dok ograničeni ambijent kolibe okružene šumom koristi za maksimalan efekat klaustrofobije.

            Ono što je, ipak, bilo najvažniji mamac za horor fanove nisu bili ludi režijski postupci koliko otkačeni duh koji prožima film i daje mu jaku humornu notu (još naglašeniji u ''nastavku'') – u spoju sa ekstremnim specijalnim efektima (fascinantnim za ovaj nivo budžeta, pa još od strane početnika u tom poslu!) i dotad na filmu neviđenom količinom krvopljuštanja. Na prvi pogled nespojivi, ovi elementi su u stvari komplementarni, što režiser na delu i pokazuje: uvrnuti slepstik humor Reimi ističe kao svoj veliki uzor, a njegove osnovne odlike su jurnjave, sudari, preterivanje na ivici neukusa i nasilje koje bi u svakom drugom žanru ubilo čoveka (udaranje čekićem u glavu, pad klavira sa trećeg sprata na čoveka, itsl).  

Dodajte tome pomereni pristup Tri Spadala (The Three Stoges) i Brusa Kempbela kao savršenu inkarnaciju nesposobnog, trapavog ''heroja'' koji umesto pite u lice dobija (bukvalno) mlazeve krvi i delove tela, i dobićete urnebesni spoj horora i humora na tački preseka koju predstavlja groteska. Ovakav ekstreman pristup nije bio naročito privlačan za prosečnu bioskopsku rulju, pa iako su horor fanovi ZLE MRTVACE dostojno primili još u bioskopima, tek je ekspanzija videa, koja je koincidirala sa pojavom ovog filma u ranim '80-im potpomogla njegov uspon do nivoa jednog od najvećih video-hitova i kult filma par excellence. Utisku ''zabranjenog voća'' pomogla je i činjenica da je film često bio izlagan cenzuri pa čak i zabrani (recimo, u Engleskoj je bio zabranjen sve do pre nekoliko godina), dobrim delom zbog zloglasne scene u kojoj opsednuta grančica drveta ''siluje'' jednu od junakinja... što je, naravno, samo dodatno potpirivalo interes ljubitelja bizarnog, neviđenog i zabranjenog.

            Nastavak je bio neizbežan – ali o tome, u idućem broju.

HOROR FILMOVI 2012 (Prva trećina)

             Jedna trećina 2012. godine već je iscurila: da vidimo gde smo bili i šta smo gledali od novih horor filmova u prva 4 meseca.

            Prošlu,jadnu i nikakvu, 2011. godinu okončali smo kuknjavom i kletvama: "Ne povratila se!" – barem što se tiče onoga što nam (ni)je pružila na polju horor filma. Dala nam je mahom razočaranja od onih od kojih smo imali pravo da očekujemo bolje (Karpenteru, stidi se!), zatim razočaranja od prenaduvanih megahajpovanih osrednjosti koja su "žarila" i neprobirljive palila po festivalima da bi se onda izduvali kao baloni kad su se našli pred oštricom Ghoul's viewa, i na kraju opšta, uobičajena razočaranja od kojih realno nije ni trebalo očekivati bogzna šta.  

Kad je ĐUBRE postalo standard, osrednjost je postala maltene vrlina i utočište u koje se sklanjamo od pošasti imbecilizma i još smo presrećni kad neki noviji horor "baš i nije toliko loš!" Kad nema kiše, dobar je i grad. Kad nema remek-dela, "dobri" su nam i poludupasti (at best!), skoro-smandrljani, pretežno-protraćeni, jedva-zabavni, kvazi-originalni ali suštinski zaboravljivi hororčići.

            Pa, red je da neznatno promenim intonaciju: ova godina je počela NEŠTO MALO BOLJE! Ne, još uvek nema na horizontu ništa što bi moglo da priđe makar četvorci (petice možemo samo da sanjamo, i da ih se nostalgično prisećamo kroz reprize, jer nove teško da ćemo videti), ali su zato horori koji su nam postali dostupni u prva četiri meseca 2012. godine ponudili malo bolji prosek. Štaviše, u prvoj trećini godine moglo se pogledati više solidnih trojki i podnošljivih "tri-minusa" nego u celoj jadnoj 2011-oj! Ne znam da li se po jutru dan poznaje, ali nesporna je činjenica da je već sada izvesno da će finalni skor na kraju ove godine biti nešto pozitivniji, sa većim brojem solidnih naslova sa kojima se može praviti lista najboljih.

            Evo, dakle, šta se pojavilo, a ja odgledao i ocenio, u periodu između 01.01. i 30.04.2012.

            Neke od donjih naslova već sam prikazivao na blogu, neke tek planiram, ako stignem, ali za potonje neka, za sada, budu dovoljne bar moje ocene kao preporuke. 

Uostalom, ima i takvih "čitalaca" koje ne zanimaju moji rivjui nego samo ocene, i koji celokupan moj mukotrpan posao svode na preporuku "Gledati / Ne gledati"! Što reče neki na tamo nekom forumu na koji su kopirali link mog rivjua za THE RAID: "Ne zelim da citam dugacke i precizne opise ovog filma."

            Naslovi su podeljeni u dve grupe:

1) Već prikazani na blogu (klikni na naslov da vidiš kritiku):

NIGHT DRIVE

S. AFR. 11

***       3-

PARANORMAL ACTIVITY 3

USA, 11

**(*)    2+

TOMIE UNLIMITED

JAP, 11

**(*)  3-

AMPHIBIOUS

INDO, 11

*(*)        2-

CHRISTOPHER ROTH

ITA/BEL/ROM, 11

**(*)   2+

ROSEWOOD LANE

USA, 12

**        2-

ABSENTIA

USA, 12

**(*)   3-

THE WOMAN IN BLACK

UK, 12

***     3-

SLEEP TIGHT

SPA, 12

***     3

BEYOND THE BLACK RAINBOW

CAN, 11

***(*)      3+

ADAM CHAPLIN

ITA, 11

**        2-

THE MOTH DIARIES

USA, 11

**(*)   3-

INTRUDERS

UK/SPA, 12

**(*)   3-

LIVIDE

FRA, 11

***(*) 3+

EVIDENCE

USA, 11

**(*)  3-

URBAN EXPLORER (2011)

GER, 11

**  2+

THE AWAKENING (2011)

UK, 11

***  3-

LE MOINE (aka THE MONK, 2011)

FRA/SPA, 11

**   2

2) Kratki osvrti na horore o kojima do sada nisam pisao:

DON'T GO IN THE WOODS

USA, 11

*           1+

Apsolutno bezvredno đubre bez trunke smisla na bilo kom smislu postojanja: glupo i kao "horor" i kao iritirajući "mjuzikl" i kao vanredno kretenski "vic" i kao kvazi-satira na muzičku industriju i, što je najgore, kao elementarna zabava, od koje ovde – ni traga.

THEATRE BIZARRE

USA, 11

**(*)   2+

            Savršeno promašena "horor"-antologija, bez trunke horora u sebi. Staromodno, jalovo, napadno nezanimljivo u svojim povremenim nadobudno "pametnim" a zapravo infantilnim, kretenskim pokušajima da se bude drugačiji. Jedino što donekle valja jeste segment koji je radio Karim Husain. O Stenlijevoj "Mami na žabe" zasebno ću se izjasniti.

DEMONS NEVER DIE

UK, 12

**        2

            Skoro potpuno protraćen Robert Šijan (MISFITS) u generičkom, zaboravljivom britanskom slešeru o tajanstvenom ubici koji tamani suicidalnu omladinu. Rado bih kazao još nešto, ali već mi je potpuno izvetreo iz sećanja, a gledao sam ga pre samo 40-ak dana.

THE CORRIDOR

USA, 11

**(*)   2+

            Momačko veče u kolibi u kanadskim snegovitim šumama pretvara se u prilično predvidivu i slabo zanimljivu dramu kada nekakvo vanzemaljsko čudo (nešto između entiteta iz COLOR OUT OF SPACE i lavirinta iz WITHIN THE WALLS OF ERYX) posluži kao katalizator za trvenja između ovih "drugara". Dok se zapliće, to još pomalo i obećava, ali kad treba da počne da isporučuje i da se raspliće, to ode u loše procenjenu grotesku i apsurd, a kulminira ispraznom WTF mistifikacijom. Daaaleko najstravičnija stvar u ovom filmu jeste "frizura" jednog od likova u njemu!

CASSADAGA

USA, 11

**        2-

            Đubroviti poster obećava nešto kao poor man's HELLRAISER, a pošto ga kao reditelj potpisuje lik koji je napravio prilično solidnu adaptaciju Barkerove priče DREAD, očekivao sam solidan hororčić od ovoga. Avaj, ništa slično tome. Sve je ovde krš, počev od prologa u kome majka grdi dečaka što se oblači u suknju, a on sebi makazama odseče pače (verujte, to zvuči zabavnije nego što je prikazano), pa preko premise o čoveku (to je isti onaj klinac, sada odrastao, samo bez pačeta) koji pravi marionete u prirodnoj veličini od tela žena koje otima (verujte, ovo zvuči mnogo zabavnije nego što je prikazano) sve do krajnje uninvolving storije o gluvoj (!) curi i njenim priključenijima s kojima Lujza Flečer nema baš nikakve veze, ali se potonja baba ipak pojavi u par minuta da nas podseti da je još živa. "Iznenađenje" vezano za identitet ubice je nepostojeće – istog trena kad se pojavio znao sam da je on taj, a izrazito glup rasplet morate videti jedino ako ste ljubitelj kretenskih antiklimaktičnih usiljenih krajeva.

THE YELLOW WALLPAPER

USA, 11

*   1

            Amaterska produkcija sa lošim glumcima, totalnim odsustvom smisla za ritam, sa lošom fotografijom (ovi kao da nisu čuli za drugo osvetljenje osim prirodnog svetla koje se zateklo na licu mesta) i sa najnespretnijom upotrebom tragikomično bombastičnog muzičkog skora koju sam ikada čuo. Ovaj skor kao da su odradili Parker i Stoun za neku epizodu SAUT PARKA u kojoj se parodiraju jeftini hororčići: to je toliko bučno i preterano u svojim napadnim pokušajima da proizvede stravu svojim preglasnim duvanjem u trube i gudanjem u žice da čovek ne može a da se ne smeje. Ali sve to brzo dosadi, i nije od vrste treša koji je zabavan za izrugivanje; nema tog pijanstva niti družine zajebanata koji OVE fekalije mogu da učine iole gledljivim. Izrazito nezanimljiv "zaplet" nema nikakve veze sa izvornom, klasičnom pričom (prototipom feminističkog horora koja, uprkos tome, nije loša), te stoga ne postoji baš ni najmanji razlog da se podvrgavate ovoj jevtinoj smejuriji.

            I to je to što se tiče horora koje sam pogledao u prva 4 meseca 2012.

            Naredna trećina morala bi da ponudi nešto jače – ako ništa drugo, barem PROMETHEUS (koji izlazi za mesec dana) bi morao da zaradi bar kilavu četvorku (4-). Videćemo...