Gde smo bili, šta smo radili u 2014-oj?

            Pre svega, u 2014. godini postao sam ujak. 

Moja sestra donela je na svet preslatku malu Milicu a time i radost u porodicu nakon u crno zavijene 2013. godine.

            Objavio sam dve kapitalne knjige.

            Prvo je, pred 1. april, izašao moj drugi roman, ZAVODNIK, u sopstvenom (samizdat) izdanju.

            Odaziv na pretplatu bio je odličan, oko 150 čitalaca izrazilo mi je poverenje i unapred platilo roman pre nego što je ovaj uopšte ušao u štampu. Ostatak je prodat kasnije, preko bloga i na promocijama, i u ovom trenutku, 8 meseci nakon izlaska, ostalo mi je još samo oko 50 primeraka od tiraža rađenog u 500 komada.

            Promocije su održane širom zemlje i regiona: u Beogradu (tri puta), Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Smederevu, Negotinu... u Ljutomeru (Slovenija), Banjaluci (Republika Srpska), Kringi (Hrvatska), Puli (Hrvatska)...

            O mom romanu su u javnosti govorili Marko Pišev, Marko Šelić – Marčelo, Aleksandar Radivojević, Ivan Velisavljević, Vladimir Kolarić, Ninoslav Mitrović, Nenad Bekvalac, Đorđe Kadijević... Audio zapis toga šta je Đorđe Kadijević imao da kaže o ZAVODNIKU imate OVDE.

            Prikazi ZAVODNIKA izašli su u DNEVNIKU (Ilija Bakić) i BLICU (Slobodan Ivkov) i možete ih videti OVDE. Prvi prikaz mog romana u inostranstvu –u Hrvatskoj, u dnevnom listu Glas Istre, napisao je Davor ŠIŠOVIĆ, i njega imate OVDE.

            Nije sve ostalo na novinskim prikazima: moj roman inspirisao je i akademski intoniranu kritiku. Prvi prikaz ZAVODNIKA u nekom stručnom časopisu ("za književnost, jezik, umetnost i kulturu") pojavio se u LIPARU br. 53 (str. 249-252) koji izdaje Univerzitet u Kragujevcu. Autor je Danko Kamčevski a taj rad pod naslovom "ZAVODNIK Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti" možete pročitati OVDE.

            Najnovija vest vezana za ZAVODNIKA glasi da je uvršten u širi izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. U konkurenciji koja je u tom trenutku brojala 150-ak naslova, moj roman je uvršten među 30 najboljih. Da li će se probiti dalje, u top-15, itd. pokazaće nedelje pred nama. Obznana odabranog je na Poov rođendan (19. januara).

            

Ko do sada nije nabavio sebi primerak ili dva, bolje neka požuri dok ih još ima...

            Nasuprot mojim defetističko-skeptičnim očekivanjima s početka prošle godine, POETIKA HORORA je ipak našla sebi izdavača, i to još boljeg nego što sam smeo da se nadam. Pred Sajam knjiga, u oktobru, Orfelin iz Novog sada objavio je doteranu verziju mog doktorskog rada o nastanku i razvoju horora u književnosti u spektakularno predivno dizajniranom izdanju, donekle sličnom Bibliji, što ova knjiga, u određenom smislu, i jeste.

            Pošto je izašla pred kraj godine, do sada je imala samo jednu promociju, u Novom Sadu, a i mediji su tek polagano i stidljivo krenuli da o njoj govore. Ipak, vredi pomenuti veoma uspeo prilog u emisiji "Vavilon" na RTS-u, emitovan 23. decembra.

            Svoj život u medijima, na promocijama i među čitaocima ova knjiga će tek imati tokom ove godine...

             Što se tiče proze, tokom 2014. nisam napisao mnogo toga – samo jedan novi naslov – ali gledano količinski, budući da se radi o popriličnoj noveli od 50 strana, nije baš ni malo. Bolje jedna, pa još dobra novela na 50 strana, nego tri pričice od po 10 strana, zar ne? A da je dobra dokaz je i to što je , pod naslovom "Nekronomikon: treće, dopunjeno izdanje", izašla u oktobru u antologiji HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE koju je priredio Goran Skrobonja (uskoro stiže rivju).

            Moji radovi, eseji i drugi napisi tokom 2014. godine izašli su na sledećim mestima.

U šestoj svesci akademskog časopisa PHILOLOGIA MEDIANA (dakle, br. 6, 2014) kojeg izdaje Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, pored ostalog možete naći i moj rad pod naslovom "Okretaj zavrtnja": Uhvaćeni u mistifikaciji". Ovaj rad je zasnovan na mom doktoratu o POETICI HORORA, gde sam se bavio i Džejmsovom slavnom novelom. Taj rad možete naći OVDE.

Stručni pogovor dr Dejana Ognjanovića, pod naslovom "Jeste li videli žuti znak?" nalazi se u zbirci priča KRALJ U ŽUTOM Roberta V. Čejmbersa.

Hrvatski časopis Ubiq, broj 14, u rubrici "Kritička praksa" objavio je moj rad "Pogubno dejstvo vremena u Masci Crvene Smrti E. A. Poea i u Vidovitosti Stephena Kinga". Više o tome imate OVDE.

U prvom broju almanaha Književna fantastika, u obilju eseja, prikaza i proze najistaknutijih domaćih pisaca, možete naći i moj esej o Dž. G. Balardu "Propast sveta nije šteta". Detaljnije - OVDE.

U niškoj GRADINI (br. 58-59, avgust 2014) nalazi se detaljna, opsežna, minuciozna kritika knjige Aleksandra B. Nedeljkovića ALTERNATIVNE ISTORIJE 1950-1980. Za detalje vidi - OVDE.

Marko Pišev i ja izložili smo zajednički rad na temu sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi pod naslovom "RURALNI GOTIK I NARODNA RELIGIJA SRBA: Konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi". Bilo je to u aprilu, na skupu pod nazivom "Etnos, religija i identitet: naučni skup u čast Dušana Bandića", u organizaciji Odeljenja za etnologiju i antropologiju i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Detalji su OVDE.

            Taj rad će izaći u Zborniku sa skupa.

            Inače, moja priča "Sekta prljavih" poslužila je dr Piševu kao jedan od tri ogledna primera u radu pod naslovom "Mesta straha: tretman urbanih fenomena u modernoj horor prozi – antropološka perspektiva" objavljenom u zborniku URBANI KULTURNI IDENTITETI I RELIGIOZNOST U SAVREMENOM KONTEKSTU. Taj rad možete pročitati OVDE.

U trobroju 55-56-57 niškog časopisa za književnost i kulturu GRADINA pored ostalog možete naći moj esej pod naslovom "Lavkraftove 'Gljive sa Jugota'" koji se bavi slabo istraženom temom Lavkraftove poezije.  To je kratak, uvodni esej koji prati nešto još zanimljivije, a to je izbor od šest Lavkraftovih soneta iz zbirke 'Gljive sa Jugota' koje se po prvi put objavljuju na srpskom jeziku – u prepevu Dejana Ognjanovića. Konkretno, u ovoj GRADINI možete videti kako sam prepevao sledeće sonete: PREPOZNAVANJE, LAMPA, BUNAR, PROZOR, SEĆANJE i KANAL.

U dvobroju slovenačkog filmskog časopisa EKRAN (novembar/decembar 2014) nalazi se moj esej povodom 100-godišnjice rođenja Marija Bave, u "Maloj rubrici groze", pod naslovom "Mario Bava, romantični cinik".

Beogradski strip-izdavač Darkwood  objavio je strip album LEGLO STRAVE (HAUNT OF HORROR) koji je nacrtao genije crteža Ričard Korben. Tu se obrađuju i slobodno prerađuju priče i pesme H. F. Lavkrafta. Sve je to u prevodu i prepevu by Dejan Ognjanović.

Beogradski fanzin Emitor raspisao je u jesen 2013. konkurs za priče i pesme inspirisane delima Hauarda Filipsa Lavkrafta. U vrhu se našla i moja priča "Dagon, bog Srba" (ranije objavljivana u Crnoj Gori: ovo joj je srpska premijera). Njoj je pripala čast da otvori prolećni broj Emitora posvećen Hauardu Filipsu Lavkraftu, izašao aprila 2014. Sadržaj mu čini prvih 12 najbolje ocenjenih priča. 

U kapitalnom izdanju NOVA SRPSKA PRIPOVETKA koje je priredio Goran Skrobonja nalazi se izbor najboljih priča iz antologija koje je ovaj pisac i izdavač do tada objavio (BELI ŠUM, ISTINITE LAŽI, APOKALIPSA... i U ZNAKU VAMPIRA/VAMPIRICE). U knjizi se nalazi i moja priča "Noćenje", iz antologije U ZNAKU VAMPIRA, gde je izašla pod naslovom "Niotkuda". Ovo izdanje zaista izgleda monumentalno: 644 strane velikog formata (16,5 x 24 cm), tvrd povez, zaštitni omot, šiveno, sa platnenom trakom-bukmarkerom. Više detalja - OVDE.

            I dalje pišem za specijalne DILAN DOG KNJIGE. U broju 22 nalazi se moj kritički osvrt na dvodelnu horor avanturu "Tajne Ramblina" i "Zver iz pećine", a za 23. knjigu pisao sam o epizodi "Čovek sa dva života".

Iz štampe je tokom leta 2014. izašao specijalni broj magazina RUE MORGUE u knjiškom obliku, sa etiketom RUE MORGUE LIBRARY VOL 2, pod naslovom HORROR MOVIE HEROES. "Junaci" ovog izdanja su velikani horor filma – pre svega reditelji, ali i glumci i majstori za efekte – koji su obeležili ovaj žanr, a predstavljeni su kroz intervjue, ili barem kroz reči uvaženih i slavnih kolega. U ovoj knjizi moj doprinos zauzima zamalo pa 10% sadržine! Naime, od 144 strane, moji tekstovi zauzimaju celih 12! Unutra se nalaze moji intervjui sa veličinama kakve su CHRISTOPHER LEE, STUART GORDON, JAUME BALAGUERO i SERGIO STIVALETTI.

            Moj intervju sa Robertom Rekionijem, novim urednikom DILANA DOGA, izašao je (kraća verzija) u dnevnom listu POLITIKA za 12. maj 2014. Integralna verzija tog razgovora je OVDE.

            Najzad, počastvovan sam pruženom prilikom da dam skromni doprinos izdanju IZGUBLJENI SLUČAJEVI Ivice Stevanovića kroz par svojih dosetki. Detaljnije o tome - OVDE.

I dalje sve intenzivnije pišem za vodeći svetski horor magazin RUE MORGUE.  Od januara do decembra 2014. evo o čemu sam pisao za RUE MORGUE:

# 141

prikaz studije Rural Gothic

prikaz filma Angst (rubrika CLASSIC CUT, cela strana)

# 142

prikaz enciklopedije The Ashgate Encyclopedia of Literary and Cinematic Monsters;

prikaz studije Torture Porn: Popular Horror After Saw

# 144

prikaz zbirke The Lord Came at Twilight

# 145

prikaz zbirke Ana Kai Tangata

# 146

prikaz antologije Searchers After Horror

# 147

članak + intervju (Laird Barron) "Staying Strange": Year's Best Weird Fiction

prikaz antologije The Children of Old Leech: A Tribute to the Carnivorous Cosmos of Laird Barron

# 148

članak na tri strane: Robert Aickman: THE MAN FROM A STRANGER TIME

prikaz filma Michele Soavija StageFright (rubrika CLASSIC CUT, cela strana)

# 150

prikaz zbirke Thomasa Ligottija The Spectral Link

prikaz antologije The Spectral Book of Horror Stories

# 151

prikaz antologije radova A Companion to the Horror Film 
prikaz antologije A Darke Phantastique

            Tokom 2014. gostovao sam na više festivala:

"Festival fantastične književnosti: Art-anima" (Beograd, maj).

Promocija ZAVODNIKA.

            "Kratkofil" (Banjaluka, jul).

Promocija ZAVODNIKA.

            "Grossmann festival filma i vina" (Ljutomer, Slovenija; jul).

Promocija ZAVODNIKA, vodio javni razgovor sa Đorđem Kadijevićem i bio član žirija za glavnu nagradu.

"Hrizantema festival horor i fantastičnog filma" (Subotica, oktobar).

Promocija ZAVODNIKA; vodio javni razgovor sa Đorđem Kadijevićem.

            "SF Week" (Zadar, Hrvatska; decembar).

Predavanje o Lavkraftu.

            Tokom 2014. bio sam zastupljen u medijima, ponajviše zbog ZAVODNIKA ali i drugim srodnim povodima.

            Dao sam intervju net magazinu BUM (Bulevar Umetnosti). Evo ga OVDE.

Dva nova horor intervjua, za internet portal BUKA i za portal E-TRAFIKA nalaze se OVDE. 

Bilo me je i na televizijama.

TV emisija "Negotinsko lice", gost: Dejan Ognjanović; razgovor povodom promocije romana ZAVODNIK u Negotinu bavi se i drugim aspektima horora u književnosti i životu Srbije danas. Možete je pogledati OVDE.

"Razgovor s povodom": Niška televizija Belle Amie je u udarnom terminu, emitovala emisiju  čiji je gost bio Dejan Ognjanović. Povod za razgovor je izlazak njegovog novog romana pod naslovom ZAVODNIK i nedavna promocija u Nišu (u petak 13. juna). I to možete videti - OVDE.

            Prilog iz emisije "Vavilon" sa RTS-a možete videti OVDE.

Od nekolicine radio nastupa (nekoliko puta na Bg 202, par novosadskih radija...) izdvajam gostovanje u veoma popularnoj emisiji jutarnjeg programa UZBUDILNIK na Radiju B92. 

            I to je, otprilike, to – što se tiče mojih aktivnosti iz prošle godine.

            Najave toga šta se krčka, sprema i planira za 2015. videćete u idućem nastavku.

NOVOGODIŠNJI INTERVJU

            Prošle nedelje dao sam intervju za internet portal ANGLOZINE povodom izlaska POETIKE HORORA. Ovaj razgovor o novoj knjizi ali i o drugim horor temama izašao je pod naslovom DEJAN OGNJANOVIĆ – LEPOTA UŽASA I POETIKA HORORA i izvorno se može videti OVDE. Sada ga, s njihovim dopuštenjem, prenosim i na svoj blog, u izvornom obliku: moj jedini dodatak su novogodišnje čestitke kojima sam ga ukrasio.

            Sa ovom pričom, i sa najavama nekih lepših oblika horora u ionako hororično-najavljenoj 2015-oj, opraštam se od ove i ujedno želim svim čitaocima Kalt Ov Gula zdravlje, veselje, ljubav, finansije i zdrav razum u narednoj godini, uz tradicionalni pozdrav: "Od ljubavi nismo siti, treba dobro jest' i piti!"

Niste se plašili filmova strave i užasa u detinjstvu?

--- Ne, nisam. Ni filmova, ni strašnih priča: štaviše, priželjkivao sam ih, tražio, često uprkos roditeljima koji su mi branili da ih gledam. Na moju veliku žalost, ne mogu se pohvaliti ni da sam imao, ili da sada imam, neke naročite košmare, kao što je bio slučaj sa mnogim piscima horora. Voleo bih da ih imam češće, ali, eto...

Sećate li se prvog romana/kratke priče horor žanra koju ste čitali, da li odatle vodi put koji Vas je doveo do titule prvog „doktora horora“ u Srbiji?

--- Moj put do horora nije vodio preko književnosti: mnogo pre romana i kratkih priča bile su bajke i priče naroda sveta, uključujući, naravno, i domaće. Uvek sam naročito voleo one "mračnije", sa pretećim stvorenjima, čudovištima i drugim jezovitim sadržajima. Recimo, od narodnih priča najviše sam voleo "Baš-Čelika", koji obiluje horor scenama; najdraža mi je bila ona na početku, kada dečak dolazi u podrum i nalazi Baš-Čelika, okovanog, i daje mu vodu, a sa svakom šoljom novi obruči pucaju i oslobađaju ga. 

Od stranih, jednom kada sam počeo da čitam (a bilo je to pre nego što sam krenuo u školu), najdraža mi je bila Andersenova "Ružin vilovnjak", koja po svojoj stravičnosti može da se meri sa bilo kojom klasičnom pričom strave. U njoj strogi brat ubija momka svoje sestre, odseca mu glavu i stavlja je u saksiju sa cvećem u njenoj sobi... Takođe, voleo sam tzv. bapske priče, odnosno navodno autentične anegdote natprirodnih doživljaja (proročanski snovi, susreti sa mrtvima, sa đavolima i omajama...) koje sam slušao od babe i dede. Moj roman Zavodnik je upravo omaž tim jezovitim sadržajima iz detinjstva, i posvećen je babi (po majci) i dedi (po ocu) od kojih sam ih slušao.

Kako je izgledao proces nastanka Poetike horora, odnosno Vaše doktorske disertacije? Da li ste nailazili na kritike u akademskim krugovima, postoje li oni koji ovaj žanr smatraju banalnim i manje vrednim?

--- Doktorska disertacija "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" prirodni je produžetak mog magistarskog rada "Gotski motivi u delu E. A. Poa". Proces nastanka tog magistarskog bio je mukotrpan i dugačak, čak sedam godina, ali ne zbog teme nego zbog mentorke čiji sam mobing godinama trpeo, i na kraju zbog nje i ostao bez posla na niškom Filozofskom fakultetu. S druge strane, proces izrade doktorata bio je izuzetno lak i prijatan, delom zbog toga što sam osnove za njega već bio postavio u magistarskom a delom zato što sam ovog puta za mentora imao divnog čoveka i velikog stručnjaka, prof. dr Zorana Paunovića. 

Niko nije dovodio u sumnju naučnu zasnovanost predloženih tema, i obe sam glatko prijavio i odbranio. Ubrzo po odbrani rada javila se šansa da moj doktorat bude objavljen kod "Službenog glasnika", ali onda je došlo do lomova i zaokreta nagore u toj kući, i ta opcija je propala. Na svu sreću, rukopis je zatim privukao pažnju izdavača koji je još prikladniji i bolji za moju knjigu, Orfelina iz Novog Sada, i knjiga je, eto, ove jeseni, izašla kod njih u savršenom povezu i dizajnu.

Knjiga se bavi horor žanrom u anglofonoj knjiženosti, da li je možda na pomolu i delo koje proučava isti žanr u srpskoj književnosti?

--- To je nešto što bih svakako voleo da uradim, a da li će se to desiti zavisi samo od spoljnih okolnosti – mog (eventualnog) novog zaposlenja, poslovnih obaveza itsl. Naime, nastanak takve jedne knjige dugačak je i zahteva mnogo vremena i truda, kao i podršku spoljašnjih faktora kao što su institucija, projekat, stipendija itsl. Bez toga, dok sedim ovako nezaposlen, na Birou, da pišem tako kompleksan rad, bilo bi teško.

Kog pisca biste preporučili našim čitaocima koji žele da započnu druženje sa romanima strave i užasa, a nisu sigurno odakle da počnu?

--- Odgovor na to pitanje zavisi od temperamenta i sklonosti, ali i uzrasta konkretnog čitaoca. Zavisno od toga koliko su smeli i avanturistički nastrojeni u svojim literarnim afinitetima, mogu da počnu od besmrtnih klasika kao što su Po i Lavkraft (ali ovi koriste nešto složeniji jezik, dalek od konverzacijskog na koji su svi navikli), a mogu da krenu i od izvikanih bestselera Stivena Kinga, koji su prosečnom čitaocu prijemčiviji, pa da onda, retroaktivno, krenu u istraživanje tradicije, daleko bogatije i umetnički vrednije, na koju se njegova fast-food proza nadovezuje. Naravno, mogu da pokušaju i sa mojim romanima Naživo i Zavodnik, ako im bliskije deluje strava ponikla iz ovdašnjeg okruženja.

Na svom blogu, The Cult of Ghoul, bavite se i analizom horor filmova. Koje je najgore ostvarenje koje ste gledali?

--- Kad neko stalno gleda horor filmove već toliko decenija, odgovor na to pitanje naročito je težak, ali, recimo da je jedan od svakako najgorih - INVITATION TO HELL u režiji Vesa Krejvena, inače dokazanog majstora horora čije mnoge filmove veoma volim, pa je time ovaj totalni ćorak još neshvaljiviji i negledljiviji. Koga zanima moj izbor NAJGORIH HOROR FILMOVA SVIH VREMENA, može to naći na mom blogu, na ovom linku.

Brem Stoker ili Meri Šeli?

--- Meri Šeli. Ipak je bila prva, i mlađa – prava pionirka. Bila je tinejdžerka kada je zamislila i napisala roman koji je svojim intelektualnim i duhovnim dimenzijama doneo prevrat u žanr koji su do tada pretežno zagušivali nečitljivi ljubići sa nešto malo privida natprirodnog. Njen Frankenštajn je prvi pokazao da horor roman može biti – roman ideja.

Koga čitate van horor žanra?

--- Moram priznati da uglavnom čitam pokojnike jer niko među živima ne može da parira piscima kakvi su Kafka, Nabokov, Bernhard, Andrejev, Selin, Sioran, Vilijam Barouz, itd.

Sa svojim izdavačem Orfelinom pripremate i novu ediciju zvanu Lepota užasa. Kako je ona koncipirana i kada je možemo očekivati u prodaji?

--- Mislim da će finalni naziv te edicije ipak biti isti kao i naslov moje knjige – dakle, Poetika horora. Koncipirana je tako da u nju budu uvršteni vrhunski autori i dela horor žanra koji do sada nisu objavljivani na srpskom. Izbor će biti stručan i kvalitetan, a ne proizvoljan i nasumičan kako to kod domaćih izdavača najčešće biva, a knjige će biti praćene obimnim pogovorima i drugim pratećim materijalima. Oni će ta dela adekvatno da kontekstualizuju i predstave ovdašnjem čitaocu koji u ovakvim izdanjima nije navikao da vidi nešto ozbiljnije od par stranica kakvog-takvog pogovora ili skromne beleške, ako i toliko. Uzor nam je edicija "Među javom i međ snom" koju je Nolit izdavao u 1960-im, a koja je objavljivala dela fantastike u najširem značenju reči. U ovoj ediciji naglasak će biti na "mračnoj fantastici" odnosno stravi, ali visoke književne vrednosti. Plan je da edicija sadrži kako klasične, tako i moderne autore. Mogu da najavim da će prvu knjigu činiti tri obimne novele Aldžernona Blekvuda, dok će u drugoj knjizi edicije biti objavljene sve novele i priče H. F. Lavkrafta koje do sada nisu bile prevedene na srpski, a to zaslužuju. Blekvud bi trebalo da izađe u prvim mesecima 2015. a nešto za njim i Lavkraft. Nadam se da ćemo do idućeg Sajma knjiga uspeti da uradimo i treću knjigu...

Ako bismo Vas sutra pozvali na maskenbal, u koga biste se maskirali?

U gula.

LA CINQUIEME SAISON (2012)

***            3

            Selo u ravnici živi svojim učmalim, ritualizovanim životom – bezvremeno, ciklično, uvek isto.

            A onda, dođe vreme za uobičajeni obred: nespecifikovana varijanta Balteina ili tako neke post-zimske paganštine čija je funkcija da se, istovremeno, spale lutke koje oličavaju ljudske grehove (=pročišćenje), te da se otera Zima i implicitno najavi doba plodnosti (=vaskrsenje).

            Avaj: stvari ne pođu kako treba i kako su seljani navikli. Odabrani palilac ni iz višestrukih pokušaja ne uspe da upali spremljenu lomaču: drva ama baš nikako neće da prihvate plamen.

            Grehovi ostanu nespaljeni, doba plodnosti – nenajavljeno.

            Sledi predvidivi sled događaja: koke prestanu da nose jaja, krave ne daju mleko, zasejano seme nikako da proklija, vreme je stalno tmurno i nikakvo kao da je novembar a ne april, ništa od sunca, zelenila, rasta.

Nastaje "peto godišnje doba" iz naslova: stagnacija, glad, oskudica... Ljudi sa sebe ljušte pokoricu dobrote i postaju ono što su oduvek i bili: stoka, i gore do stoke. Sebični, pakosni, samoživi, zlobni...

Usledi serija relativno samodovoljnih set-pisova koje (uglavnom) povezuje lajtmotiv ljudske neljudskosti (i otuđenje od prirode?): tuče, svađe, klanja, silovanja...

Na kraju, seljani ne vide drugi način za pročišćenje nego da nađu žrtveno jagnje, odnosno "krivca" za to što Ujka Zima nije oteran, pa na lomači završi jedan zlosrećnik. Naravno, spaljivanje se odvija pod maskama, na talasima rulje, kako to ljudska stoka jedino i ume. Vidi THE WICKER MAN, itd.

Ipak, nejasno je, u epilogu, da li je ta orgija "pravedničkog" nasilja donela pročišćenje... I može li se ono, uopšte, dobiti na taj i takav način.

Nije lako analizirati ovaj film, pre svega zbog toga što je njegova naracija nekonvencionalna, nelinearna, i maltene nekauzalna (u smislu da povezanost između scena nije smesta očigledna, a ponegde nije uopšte, i svakako nije zasnovana na holivudskom građenju "zapleta").

Ovo je film koji govori slikama. On ne priča priču, on gradi svet, uvlači vas u njega i sugeriše neke stvari kroz nagoveštaje, aluzije, asocijacije, ali bez nametanja značenja, poruke, smisla. 

On poseže za stvarima primarnijim od priče – stvarima kao što su mit, ritual, obred.

Kao što se iz odabranih slika vidi, fotografija je spektakularno dobra i film nudi izobilje eye-candyja od neodređeno-jezive, sumorne, polu-gotske sorte: ali to je "gotik" filtriran, donekle, kroz nešto hladniju, indiferentniju Prirodu a la Tarkovski, i potpuno lišen bilo kakvih religioznih umetanja kakvima je Tarkovski bio sklon.

Svet ovde oživljen svet je paganstva, primitivni, surovi i sirovi svet iracionalnog jedva nešto malo "zauzdanog" (ha!) zamecima razuma. 

Iako ovo nije žanrovski film, a ponajmanje se može nazvati hororom u klasičnom smislu, on poseduje sumornu, zlokobnu atmosferu i mestimičnu vizuelnost koja može imponovati avanturistički orijentisanim ljubiteljima strave, košmara, nadrealnog, začudnog, tajanstvenog...

Dajte mu šansu, barem kao nekoj vrsti protiv-leka predstojećim prizemno-orgijastičkim danima novogodišnjih obreda.

NEDOVRŠENI POSAO – Tomas Ligoti

Booka, Beograd, 2014

176 str.

            Čitaocima ovog bloga, i uopšte ljubiteljima horora profilisanog ukusa, nije potrebno naročito predstavljati najboljeg živog pisca horora, Tomasa Ligotija. Pisao sam već ovde o njemu u tekstu Tomas Ligoti: majstor horora a zatim i u osvrtu na njegovu uticajnu i inspirativnu knjigu THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE (kojom se nadahnjivao Nik Picolato, scenarista serije TRUE DETECTIVE). Pored toga, čitaoci moje POETIKE HORORA mogu da o Ligotiju čitaju opširno poglavlje pred kraj knjige, u delu koji se bavi modernim hororom.

            Zbog toga teško da je uopšte potrebno posebno preporučivati NEDOVRŠENI POSAO, prvu knjigu Tome Ligotića na srpskom: maltene je dovoljno reći da je IZAŠLA. Šta tome još dodati, koju posluku porati? Kad je u pitanju pisac tog (prvog) ranga, izlišna su pitanja tipa: kakva je knjiga, je li dobra, vredi li kupovati, mora li odmah ili da malo sačekam...? Ukratko, knjiga je ODLIČNA, itekako je VREDI kupiti sebi i svima koji su vam dragi, i to ODMAH ili što pre, dok se nije razgrabila.

            Naslov, istina, nije baš najsrećnije prepevan: Goran Skrobonja je izvorno, creepy-preteće My Work Is Not Yet Done pretvorio u banalnije, prozaično, nimalo jezovito NEDOVRŠENI POSAO, ali to je otprilike jedina zamerka koja se ovom izdanju može uputiti (uz preterano minimalističku koricu, isto tako bezličnu kao i srpski naslov). Prevod teksta je korektan, uz samo par omaški: "cabal" nije "kabala", a Makijavelijevo najpoznatije delo na srpskom je poznato kao "Vladalac" a ne "Knez". Obe greške su u istoj rečenici, na str. 87: "Ispostavilo se da su oni pleme pravih prijatelja, đavolska kabala, makijavelijanska rulja s Ričardom kao Knezom koji zapoveda dvorjanima i podanicima." Imajući u vidu koliko je Ligotijev jezik pregnantan sočnim crnohumornim igrarijama cinične i mizantropske sorte, od birsovske vrste i dometa, može se reći da je Skrobonja u svom prevodu uglavnom preneo suštinu smisla, mada ne baš uvek i svu sočnost.

Nešto detaljnije o knjizi: u pitanju je vrlo bizarna fantazija osvete s kojom će moći da saučestvuje svako ko se ikada osetio izrabljen na poslu, i to ne samo od strane svemoćnih šefova, nego isto tako, ali drugačije, i od svojih kretenskih "kolega". Kamila Palja je pisala (u genijalnoj studiji SEKSUALNE PERSONE, koju najtoplije preporučujem) da je kapitalizam najadekvatniji izraz ljudske prirode, jer je zasnovan ne na idealima i maštarijama i priželjkivanjima (kao socijalizam ili, daleko bilo, komunizam) nego na temeljnim činiocima ljudske prirode kao što su: grabežljivost, samoživost, sebičnost, bezočnost, eksploatacija i doslovno/metaforički kanibalizam. 

Svako za svoju guzicu a ko jebe ostale; najbitnije je u se, na se i poda se, jebeš sve ostalo; uspeh je samom sebi nagrada i dokaz da si u pravu ("tko ima, vrijedi; tko nema, ne vrijedi") itsl. Kapitalizam je, stoga, prirodan – u smislu, da je u skladu s ljudskom prirodom, ali je takođe i protivprirodan, jer ljudska pohlepa i bezočnost nemaju granica (za razliku od životinjskih), pa stoga kapitalizam u svojoj dekadentnoj, korporativnoj fazi sadrži ozbiljnu dozu iracionalnog i samouništiteljskog (da podsećam na to šta se radi sa atomskom energijom, atomskim i drugim naoružanjem, sa sečom šuma, zagađenjem zemlje, vode i tla, bušenjem ozonske rupe, globalnim zagrevanjem i trista drugih oblika sečenja grane na kojoj svi zajedno sedimo?).

Ovo ističem zbog toga što bi površan čitalac ili kritičar mogao, onako na prvu loptu, da Ligotijev "korporativni horor" svede na nekakvu društvenu kritiku, odnosno puku satiru aktuelnog američkog društveno-političko-ekonomskog trenutka. Pih. Tako prozaičnim budalaštinama bave se minorni pisci koje niko neće čitati ni za 20 ni za 200 godina. Ligoti, uvek prodoran, uvek metafizičan, zauzima takvu vizuru da – svestan uvida o kojima Palja piše – svojom bespoštednom kritikom nehumanih odnosa u jednoj po prirodi nehumanoj organizaciji, kritikuje i nehumani sistem kojega je ona ogledalo, i nehumane homo sapiense koji su sve to osmislili i napravili kao idealnu baru za brčkanje svoje blatne, prizemne, bedaste prirode.

Mislim da je svakom verziranom čitaocu jasno da Ligoti ne govori samo, pa čak ni pretežno, o kalu i blatu sociopolitičkog trenutka savremene Amerike, već o nečem dubljem i univerzalnijem, kada piše:

"To whom it may concern—I hereby refuse to be a swine living in a world of swine that was built by swine and belongs only to swine. This swine has been fed full of his swinish ambitions, his swinish schemes, and, over and above all, his swinish fears and obsessions. Therefore I forfeit my part of this estate to my heirs in the kingdom of the swine... People do not know, and cannot face, the things that go on in this world, the secret nightmares that are suffered by millions every day. . . and the excruciating paradox, the nightmarish obscenity of being something that does not know what it is and yet believes that it does know, something that in fact is nothing but a tiny particle that forms the body of The Great Black Swine Which Wallows in a Great River of Blackness that to us looks like sunrises and skyscrapers, like all the knotted events of the past and the unraveling of these knots in the future, like birthdays and funerals, like satellites and cell phones and rockets launched into space, like nations and peoples, like the laws of nature and the laws of humanity, like families and friends, like everything, including these words that I write. Because this document, this supposedly Ultimate Statement, is only a record of incidents destined for the garbage can of the incredible. And rightly so."

Ligoti čak i izvodi eksplicitnu paralelu između kompanije u kojoj tavori njegov antijunak, i čitavog "spoljašnjeg" sveta:

"In this sense the world of the company mirrored the world itself, which sometimes managed to stage a rousing first act, and perhaps even provide a few engaging scenes of a second before devolving into a playwright’s nightmare, wherein the actors either butchered their lines or entirely forgot them, scenery collapsed, props misfired, and most of the audience left theater during intermission."

Ljudi nisu čak ni svinje: ljudi su mrtve beživotne STVARI, lutke prividno humanoidnog oblika iza čijih praznih očiju NEMA NIČEGA:

            "The qualification to which I made reference above is this: if you happened to cross that room on the other side of which stood Sherry, what you confronted was . . . I can’t even name it—some kind of thing inhabiting the body of an attractive woman, an alien from some diseased planet or a creature of low evolutionary stature that by some curious means had insinuated itself into a human being at some stage in her development, the result being this Sherry-thing."

            Ligoti nemilosrdo razara mitopoetička samozavaravanja kojima ljudi najčešće svoje valjanje u blatu sa ostalim svinjama prikazuju kao nekakve gromopucatelne Avanture, Potrage, Odiseje, Evolucije itsl.

"As far as I’m concerned, fairy tales and legends, mythologies of all times and places, are just festering vestiges of a world that, for better or worse, is dead, dead, dead. Human life is not a quest or an odyssey or any of that romantic swill which is force-fed to us from our tenderest years to our dying day."

            Za one koji nisu svinje ili mrtve marionete, za one koji svojom konstitucijom ili izborom nisu "tirani" nego "duše blagorodne", život nije kutija čokoladnih bombona, nego KOŠMAR i PAKAO:

"There are some people who attest that they do not remember their dreams, who have never known what it’s like to awake screaming or half-insane or merely trembling from the after-shock of a nightmare. These are not necessarily simple-minded persons or happy persons or persons of stunted imaginations. But somehow they have retained a lifelong innocence, never knowing the dread some feel upon approaching the bedroom and facing that descent into the darkness of unknown worlds that may range from cartoonish absurdity to quaking horror. They are very lucky people. I wish I were one of them."  

            Ne, kao što iz priloženog možete videti, Ligoti vam nije tamo neki veseljak kao Stiven King, Džo Hil, Den Simons, Novi Klajv Barker, Robert Mekemon, i slična bratija, koji vam gude na uvce o Ljubavi, Imaginaciji, Porodici, Drugarstvu, poručujući da će posle kratkotrajnog BAU-BAU "mraka" doći SVETLO i hepiend. O njihovim jeftinim "katarzama" Ligoti, u svom jedinom romanu My Work Is Not Yet Done ima da kaže sledeće:

"I —and you— now understood: We were brought into this world out of nothing.

            I —and you— now understood: We were kept alive in some form, any form, as long as we were viciously thrashing about, acting out our most intensely vital impulses, never allowed to become still and silent until every drop had been drained of the blackness flowing inside us.

            I —and you— now understood: We would be pulled back into the flowing blackness only when we had done all the damage we were allowed to do, only when our work was done. The work of you against me . . . and me against you."

            Ali, da ne budem pogrešno shvaćen: Ligoti ne bi bio Veliki Pisac da se ovo njegovo delo svodi na plačipičkastu nihilističku emo-kuknjavu. NE! Njegov najveći kvalitet je upravo umeće da, svojim retkim talentom, svojim bogatim jezikom, predivno odabranim jezgrovitim, jebitačnim frazama slika na tom Mraku, i da na Platnu od Crnila ostavi unikatne tragove koji su, zapravo, obezoružavajuće duhoviti, zabavni, smehotresni. U svoj toj groteski, u tom besmislu i beznađu, Ligoti je efektan baš zato što ne pedluje Lažnu Nadu Ltd. niti Obavezni Hepiend Inc. a kamoli Biće Bolje TM, nego svoj sopstveni kopirajtovani i unikatni Grozno-Grohotni Nihilizam (c). 

            Ako to nije vaša ideja horora, ako su vam draža stara indijanska groblja, drevne kletve, eksperimenti ludih naučnika, oživele mumije, pomahnitali mutant-pacovi i slična razbibriga – hej, pa toga bar ima koliko god volite! Ali ne kod Ligotija. Ne. Za njega važi ono što sam nedavno napisao u prikazu najnovije mu zbirčice, The Spectral Link, za RUE MORGUE: "for Ligotti pain, death and the horror of existence are not genre tropes but a reality he has to cope with through fiction." Za NEDOVRŠENI POSAO takođe važi isto što sam već kazao povodom najnovije mu knjige: "The grimness of this prose is undeniably honest, but is alleviated by black humor and Ligotti's trade-mark vivid, witty turn of phrase which makes even the bleakness funny and absurd."

I time bih zaključio. Pametnome dosta.

PS: Pored naslovnog kratkog romana, ovo izdanje sadrži još i odličnu novelu IMAM NAROČITI PLAN ZA OVAJ SVET, i neujednačeno-osrednje (srećom, kratko) sočinjenije MREŽA KOŠMARA.