* Ovo je moja najranija, najstarija objavljiva(na) priča. Napisana je 9-11.01.1993. Kada se, punih 10 godina kasnije, ukazala prilika da bude objavljena u Politikinom Zabavniku, malo sam je preuredio i izmenio kraj. Sa tim, relativno vedrim krajem, objavljena je pod naslovom "Neumrli" u Zabavniku br. 2726, 07.05.2004. (str. 56-57), a kasnije, s istim naslovom i u istoj verziji, u izdanjima: Balkanski književni glasnik br. 6, Sveska 13, 2007. i Gradske priče 3: fantastika, Albos, Kruševac, 2008. (str. 50-56).
Sada se na blogu po prvi put pred svetom ova priča javlja u svom izvornom obliku, sa prvobitnim naslovom i - sa mračnijim krajem. Da se razumemo, nemam naročitu preferenciju među njima: čini mi se da su oba približno dobra, iako su radikalno drugačijih konotacija.
Inače, priča je bila zamišljena kao nekakav spoj bajki Oskara Vajlda, filmova Tima Bartona i filma THE MONSTER SQUAD. Namerno je patetično-sladunjava kao kod Vajda i stilizovana kao kod Bartona. Naravno, ne tvrdim da sam dosegao nivo ni jednog ni drugog umetnika, samo ukazujem na aspiracije. U suštini, ovo je jedna gorkoslatka mala pričica, sasvim različita od bilo čega drugog u mojoj prozi. Ilustraciju za Zabavnik uradio je čuveni Dobrosav Bob Živković.
Dečak je ležao zgrčen u prastarom krevetu mračne napuštene kuće: drhtao je i povremeno kašljao. Njegovo disanje bilo je glasno i piskavo, a dah iz grla izlazio je u kratkotrajnim oblačićima pare koja se topila u tami. Svežina kasnooktobarske noći bila je i unutar kuće. Provukla se između unakrsno zakovanih dasaka na prozoru, zajedno sa trakama plavičaste svetlosti koje su po zidovima i uglovima iscrtavale nove zidove i uglove.
Dečak je na sebi imao izbledele farmerke i tanku jaknu preko crnog džempera. Piskom iz svojih grudi i parom koju je proizvodio podsećao je na mali čajnik: i zaista, unutar njega nešto je ključalo. Drhtao je dečak u tom krevetu, i činilo se da nekog očekuje. Napolju je bila tišina, jer kuća je bila zabačena, pusta, zaboravljena od svih. Ostavili su je da truli tu, na kraju grada, jer niko nije smeo da u nju uđe, čak ni deca koja su upravo u ovoj noći krstarila gradom pod maskama i dobijala slatkiše. Dečak je znao da u kući ima duhova i zato je u nju često dolazio. Voleo je da priča sa duhovima i oni su svi bili ljubazni prema njemu.
Nije mogao da čuje smeh ni glupave pesmice te dece, i bilo mu je drago zbog toga. Zato je pobegao iz sirotišta u ovu kuću baš na Noć Veštica. Ta deca su se plašila stvari koje je on voleo i volela stvari kojih se on plašio.
Ta deca nisu znala šta je strah. Ona su se plašila vampira i duhova.
Kroz tamno plavetnilo noći prolomilo se zavijanje slično vučjem. Dečak se nasmešio i pridigao glavu: ali nije mogao da ustane jer bio je suviše umoran. Ulazna vrata zaškripaše, i začuše se koraci u prizemlju, a zatim i na stepeništu. Bili su to otmeni, uzdržani, dostojanstveni koraci, i bili su sve bliži njegovoj sobi. Onda, vrata se otvoriše, i u sobu uđe visoka i bleda figura Grofa Drakule, obmotana plaštom.
"Oh," reče dečak i nasmeši se.
Stepenice ponovo zaškripaše, ovoga puta vrlo neujednačeno i čak trapavo. Na vratima se pojavi Bezimeni Stvor doktora Frankenštajna, a iza njega bili su Vukodlak i Mumija. Oni se okupiše oko dečakovog kreveta i stadoše ga gledati.
On reče: "Znao sam da ćete doći."
Grof Drakula raskopča svoj ogrtač, skide ga sa sebe i preklopi nadvoje. Zatim pokri dečaka i dobro ga umota njime. Najblažom mogućom nijansom svog hladnog glasa, još uvek zvučeći donekle strogo, on ga upita:
"Zašto si noćas došao ovde? Hladno je, a ti si bolestan. Trebalo bi da si sa svojim drugovima. Sada je Noć Veštica."
"Nemam ja drugova među tom decom. Oni pričaju nekim tuđim jezikom. Ne volim ni njihove pesmice. Kah-kahh! Kao da su svi izašli iz mahuna, znaš... Ukrasili su sve trakama i lampionima i pesmom se odužuju ljudima iz Fonda koji su im doneli slatkiše i igračke. Glupe, detinjaste igračke. Ja im ništa ne dugujem. Zato sam pobegao."
Frankenštajnov stvor ga pogladi po kosi svojom krupnom šakom i reče:
"Razumem te, dečače. Kada sam ja prvi put pokušao da se pridružim igranci, svi su se uplašili i pobegli. Još i sada mi je u glavi njihovo vrištanje i dreka: 'Čudovište! Čudovište!' A ja ionako ne umem da igram: samo sam hteo da vidim šta se tamo dešava. Svi su izgledali veseli..."
"A kako sam ja igrao! Sa najlepšim ženama mog doba!" -prisećao se Grof Drakula setnim glasom... "Nikada me nijedna nije odbila."
"Pa naravno kad si bio krvavi tiranin. 'Igraj samnom ili ćeš na kolac!' Ha-ha-ha!"- smejao se Vukodlak svojim dubokim režećim glasom.
"...Kakvi su to balovi bili, u mom zamku, u Karpatima... Kneževski! Žene su mi same padale u naručje, hipnotisane mojim šarmom. Predavale su mi se potpuno, i dušom i telom. A izvesna neugledna bića ovde, bez ikakvih manira, sa svojim divljačkim nastupom i svojim smradom zveri mogla bi te dame jedino da oteraju daleko od sebe!"
"Bio bi iznenađen, ti staromodni Grofe, koliko moj nastup ima uspeha kod žena. I to bez cveća i bombonjera. Hi-hi-hi" -cerio se Vukodlak poput hijene i namigivao dečaku koga je zabavljala njihova prepirka.
Tad Mumija zausti svojim grobnim glasom punim prašine vekova:
"Kraljice su igrale preda mnom, u mojoj raskošnoj palati u Tebi, vitke i okretne kao mačke... Ukrašene zlatnim dijademama i narukvicama, obavijene svilenim velovima... Ehh... Ali ta svila sada je prah, baš kao i njihove kosti, baš kao i moj dvor, i ostalo je možda još jedino zlato, tamo, ispod kamenja i peska, i ja, ovde..."
"Manite se tih tričarija," prekide ih Vukodlak. "Naš dečko je bolestan. Trebalo bi da ga vratimo kući."
"NE!" viknu dečak i snažno se zakašlja. "Ne želim da se vraćam tamo, nikad više! To nije moj dom. Hoću da ostanem sa vama."
"Zar baš nikog nemaš od rodbine?" upita Frankenštajnov stvor.
"Otac me je napustio kada sam bio mali, a majka je umrla. Nemam više nikoga. Vi ste jedini koji su mi ikada došli u posetu..." i njegove male šake obaviše se oko ruke čudovišta. Ovaj mu odvrati:
"Mene je Otac napustio jer sam ružan, znaš... Bio je ljut i razočaran. Plašio se, i pobegao je od mene. Svi beže od mene. Ali ti si dobar i lep dečak: naći ćeš nekog ko će umeti da te voli."
Vukodlak ispruži svoje dlakave ruke ka njemu i reče:
"Hodi: ako ti je hladno, ja ću da te zagrlim. Moje krzno je toplo."
"Topao je i moj plašt," ljutito reče Drakula. "A ti da ćutiš. Ti si kriv što se dečak razboleo!"
Vukodlak postiđeno spusti pogled, jer znao je da je to istina. Nije želeo da u to poveruje, ali znao je da je tako.
Dečak se živo sećao pretprošle noći: trčao je kroz šumu iza sirotišta, jurcao i urlikao i lajao na Mesec sve dok ovaj nije izbledeo na nebu i nestao proziran iza brda na Zapadu. Penjao se na drveće, stene: suve grane su fijukale oko njega, šiblje ga je grabilo a grančice i lišće pucketali pod njegovim nogama. Vukodlak ga je pratio, trčao sa njim, nosio ga na svojim snažnim ramenima, preskakao s njim blatnjave lokve i jaruge, oborena trula stabla, vodio ga do izvora bistre i hladne vode... Noćne ptice su izletale pred njima, sove, slepi miševi: u mraku oko njih šuškale su sitne zverke ustreptalih srdaca i bežale dublje u gustiš, daleko od staza.
Dečak se radovao: opijao se vazduhom, šumom, nebom i Mesecom: bio je slobodan. Svoje ushićenje, svoje veselje, sve ono što mu je beskrajno nadimalo grudi, izlivao je ka nebu svojim zavijanjem, taj vučić, sin čoveka. Ali Mesečeva svetlost nije topla. Vazduh je bio hladan, i izvorska voda je bila hladna. Dečak nije imao krzna, a njegovo grlo bilo je tanušno, slabo...
Ali on se nije kajao zbog te noći, naprotiv. Zato je na Drakulinu primedbu kazao:
"Ne, nije on kriv! Kah-kahh! Ja sam ga naterao, jedva sam ga namolio. Rekao mi je da u noć uvek odlazi sam, ali ja sam ga molio i molio, pa je na kraju pristao. Ne krivite njega. On nije uradio... Kah-kah-kahhh!... ništa loše. A nisam ni ja." Njegove krupne smeđe oči sjajile su sada u groznici, i čelo mu je gorelo, pa ipak je znao šta govori i nikada možda nije bio tako ubeđen u to. "Želim da trčim po poljima, noću, pod Mesecom... hoću da lovim svoj ručak i svoju večeru, svojim rukama i zubima. Neću da jedem grašak, neću da jedem kupus. Ja imam očnjake u vilici!"
Drakula je položio svoju šaku na dečakovo čelo i brzo je povukao nazad, uplašen tolikom toplotom. Zatim je zabrinuto kazao:
"Mumijina grobnica je suviše duboko u zemlji... hladna i memljiva. Ta vreća trulih kostiju nije smela da te vodi tamo."
Mumija drhtavo prozbori: "Ja... zaboravio sam da je on živ i da je još mali... Davno je to bilo kada sam ja bio dečak.... Pa ipak, sećam se dobro da sam i ja bio radoznao.... i ništa nije moglo da me spreči da istražujem skrivene odaje palate mog oca..... A one su često krile mrtve i zabranjene stvari...."
"Hm," mrmljao je Grof. Onda se obratio Frankenštajnovom stvoru:
"A i ti i tvoja koliba u močvari! Baš si morao da mu pokazuješ svoje skrovište, tamo u vlazi i truleži, među komarcima i zmijama!?"
Dečak je prikupljao snagu da bi kazao:
"Dopalo mi se tamo, u grobnici, medu statuama, draguljima i islikanim zidovima..... dopala mi se Frenkijeva koliba, i njegova močvara. Voleo bih da živim tamo. Ili u tvom zamku na bregu..."
"Zar si se usudio da ga vodiš u onu gomilu ruševina..." upita Vukodlak.
"... pokrivenu prašinom i zavesama paučine..." nastavi Mumija.
"... među kamene zidove gde ne dopire ni zračak Sunca ni topline?" dovrši Frankenštajn.
"Eh, sad, ne preterujte. To je vrlo otmen zamak kome patina vremena samo dodaje lepoti. Istina, moje vampirice baš i nisu neke domaćice, pa je postao malo zapušten, a znate kako je teško naći dobru poslugu ovih dana..." On susrete njihove smrknute poglede: bledo-zelene Mumijine oči, mutno-žute Frenkijeve i krvavo-crvene Vukodlakove zurile su u njega. Zato on dodade: "U redu, možda smo svi mi pomalo krivi, sad se tu ne može ništa. Ionako još nije sve izgubljeno. Dečače," reče, okrenuvši se njemu, "ti znaš da bih ja vrlo lako mogao da ti podarim večnost. Želiš li to?"
"Bojim se da je prekasno," odgovori dečak. "Bolestan sam, moja krv bi mogla i tebe da zarazi... Uostalom -kah-kaahh!- osećam da već odlazim..." U njegovim grudima strahovito je sviralo.
"Ne govori tako, izvući ćeš se ti," tešio ga je Frankenštajn. Iz njegovih očiju kapale su suze pravo na prašnjavi krevet.
"Trčaćemo ti i ja ponovo, čim ozdraviš," kazao je Vukodlak. Pogledao je kroz prorez između dasaka u noć, i uskliknuo: "Hej, pa napolju provejava sneg! Prekriće bregove i polja, i kad Mesec bude pun, sve će to biti od srebra. Onda ćemo pratiti tragove životinja i loviti ih. A ljudi će ispod svojih dimnjaka drhtati od naših urlika. Šta kažeš na to?"
Dečak se smešio, ali onda se njegovo lice zgrči, i on reče:
"Voleo bih to... ali sada ja odlazim..."
Mumija stavi svoju sivkasto-zelenu koščatu šaku na dečakovo rame i reče: "Vodiću te u moju domovinu, u Egipat... Tamo Sunce večito sja i vazduh je uvek topao.... Pronaći ćemo grobove drevnih mudraca koji su poznavali zabranjena znanja... Ja znam gde su njihovi grobovi, i njihovi spisi..."
Dečak čvrsto stegnu Mumijinu ruku i ona, krta i prašnjava, prsnu u zglobu i ostade u malenim šakama. Decak zacvile, zgrčenog lica.
"Ništa ne mari. Možeš je zadržati ako želiš..." reče Mumija brižno. Dečak je ubrzano disao, i to vrlo otežano. Ipak, nekako je uspeo da progovori:
"Grofe... jednom ste rekli... da samo mali ljudi umiru zauvek... a ja sam mali... Hoću li ja umreti?"
"Ne dečače, ti nisi mali. Ti si Dete Noći."
Dečak se nasmeši, zagleda se u mračni zid nasuprot kreveta, a onda dah iz dubine njegovih grudi izlete između usana u vidu oblačića pare. Glava mu klonu, i Mumijina šaka spade s njegovih grudi.
"AUUUUUUUUUU!!!!" zaurla Vukodlak i gnevno iz sve snage tresnu daske na prozoru. One izleteše napolje, i u sobu prodre plavičasta svetlost i nekoliko pahulja za njom.
"Kako ti zavidim..." prošaputa Grof tiho, da ga ostali ne čuju. Stajao je uspravno, zatvorenih očiju, stisnutih pesnica. Frankenštajnov stvor pade na kolena pored kreveta, i poče da drmusa maleno telo: "Dečače! Dečače!" vikao je on. "Nemoj i ti da odeš! Nemoj i ti da odeš!..." a onda je i sam počeo da plače glasno, poput deteta.
Jedino je Mumija stajala nepomično, zbunjena prizorom smrti. Njeno lice odavno je već imalo samo jedan jedini izraz, i nije bilo načina da ga ni sada izmeni. Nepokretne usne i ukočeni lik: oči koje su videle milenijume nisu sada imale zenica ni suza. Pa opet, nešto nevidljivo drhtalo je unutra.
Napolju je sneg padao sve jače. Drakula uze svoj plašt i vrati ga na sebe. Vukodlak prestade da urliče. Mumija pogleda u svoju šaku na krevetu, pa u patrljak svoje ruke, pa u šaku... Najzad, uze šaku sa sobom, ovlaš je prianjajući na mesto gde je bila prelomljena. Uhvatiše Frankenštajna ispod pazuha, podigoše ga i odvojiše od beživotnog tela. Zatim pognutih glava napustiše sobu, pa niz škripavo stepenište uklete kuće siđoše do vrata i izađoše u noć.
Još neko vreme je na dečakovom licu bio osmeh. Onda je zavladala zima, i sneg, i oko kuće više nije bilo tragova. Ostala je pusta sve do proleća. Ljudi koji su ga pronašli u prašnjavom krevetu nisu više mogli da vide osmeh na njegovom licu jer više nije bilo usana da se smeju. Ostali su samo zubi, i jedino oni behu poređani u osmeh. Ali taj osmeh bio je podrugljiv, i nije pripadao dečaku.
